Život u Denveru: Kad upoznaš košarkaškog MVP u prodavnici

Adriana Radinović i njen suprug Džon jedne obične denverske večeri otišli su do supermarketa u centru grada, kako bi posle teretane kupili namirnice za večeru.

„Ima tome dve-tri godine, a sećam se da je prodavnica bila gotovo prazna i da je bilo prilično kasno", seća se Adriana, Beograđanka koja živi u Denveru.

Međutim, te obične večeri često iza ćoška kriju trenutke koji se pamte celog života.

„Odjednom sam kod frižidera sa sokovima ugledala Nikolu Jokića sa braćom i suprugom", navodi tridesetdvogodišnjakinja, inače veliki Jokićev fan.

Jedna od prednosti života u Denveru - pored toga što nema vremenske razlike i krmeljivih praćenja NBA utakmica u pola noći - upravo je i mogućnost sudara u prodavnici sa jednim od najboljih košarkaša sveta.

Drugu godinu u nizu, Jokić je proglašen za najkorisnijeg igrača (MVP) NBA lige, što mnogim superstarovima i velikanima igre među obručima nikada nije pošlo za rukom.

Samo je 14 igrača u istoriji sa višestrukim MVP nagrada, u 21. veku su uzastopne dobili Janis Adentokumbo, Stef Kari, Lebron Džejms, Stiv Neš i Tim Dankan.

„Kad budem star, debeo i džangrizav pričaću deci da sam nekada dobro igrao košarku", izjavio je Jokić po primanju nagrade u njegovom Somboru, gde su ga zvaničnici Denvera iznenadili.

• Nepodnošljiva lakoća postizanja poena - kratak vodič kroz Jokićevo umeće
• „Hoće neko na basket": Da li je Jokić najbolji srpski košarkaš svih vremena
• Kako je nastalo slovenačko košarkaško čudo, Luka Dončić

Stiv Katić, počasni konzul Srbije u američkoj saveznoj državi Kolorado, čiji je Denver glavni grad, kaže za BBC da Jokićevi uspesi veoma znače srpskoj zajednici u Americi.

„I to ne samo u Denveru, nego širom zemlje", kaže Katić kratko.

„Mi u Denveru pritom imamo kvalitetne timove u bejzbolu, američkom fudbalu, svim sportovima, ali Jokić je bez sumnje glavna sportska figura."

To u praksi znači da njegovo ime svuda iskače - naročito kad ste iz Srbije.

„Kad god Amerikanci čuju da sam iz Srbije odmah kažu - Jokić", navodi Dragan Kojić, koji u Koloradu živi 34 godine i redovno ide na utakmice Denver Nagetsa.

„Ja im uvek kažem 'mi imamo i najboljeg tenisera i najboljeg košarkaša na svetu'", dodaje.

Jokić je mnogim Srbima u Americi i velika motivacija.

„Lepo je videti da naš čovek uspe", kaže Velibor Puhalo iz Doboja u Bosni i Hercegovini, koji se sa suprugom 2011. preselio u Denver, tražeći priliku za bolji život.

„On je došao iz malog mesta u Srbiji i postao najbolji na svetu i to ne u nekom sporednom sportu, nego u jednom od najpopularnijih na planeti...

„Dobro je da naša deca koja ovde odrastaju mogu da vide šta se sve može postići u životu."

Živeti u Denveru i gledati Jokića

Te obične noći denverske noći iz 2018, uspomena na susret sa 211 centimetara visokim Somborcem udobno se smestila u Adrianinim najlepšim sećanjima.

„Rekla sam mu da volim košarku, da je on super igrač, koliko mi je drago što je u Denveru i pitala ga za sliku", priseća se.

Tako je i bilo.

„On se odmah nešto šalio sa mnom... Baš je pristupačan, skroman i normalan dečko.

„Sećam se da su ga braća zezala kolika je razlika u visini između mene i njega", kaže uz osmeh 170 centimetara visoka Adriana.

Adriana je i kasnije u Denveru viđala Jokića, ali u jednom od njegovih prirodnih staništa, uz štalu i njegove konje, čiji je veliki ljubitelj - na terenu za košarku.

„Svekar i svekrva imaju sezonske karte, tako da smo suprug i ja još pre nego što je Jokić došao često sa njima išli na utakmice", kaže.

Nikola Jokić je u redove Denver Nagetsa stigao 2015. godine.

Ostalo je upamćeno da je u toku drafta - noći kada NBA klubovi biraju mlade igrače - njegovo ime pročitano tokom reklame za Tako bel lanac restorana.

Jokić je te noći izabran kao tek 41. pik, u drugoj rundi drafta - prva mesta, na osnovu košarkaških uspeha, atletskih sposobnosti i testiranja, zauzimaju potencijalne zvezde.

U prevodu, niko nije očekivao da Jokić ostvari značajan uspeh.

„Ja dolazim na prvi trening, oni svi kucaju, brzi, lete… Rekoh 'Au, gdi sam ja doš'o. Idem ja možda kući'", izjavio je Jokić nekoliko godina kasnije.

„Moram da ih usporim, mnogo su brzi... Brzo se i umorim, tako da bolje da igraju oni u mom ritmu, kako meni odgovara, a ne kako oni hoće da ja igram."

Igrajući u sopstvenom tempu, Jokić je narednih godina postao jedan od najdominantnijih igrača u ligi - ove sezone prosečno je beležio 27,1 poen (visokih 58 odsto iz igre), uz 13,8 skokova i 7,9 asistencija.

Sezonu je završio sa 66 dabl-dablova i 19 tripl-dablova (dvocifrenih učinaka u dve ili tri statističke kategorije, poput poena, skokova ili asistencija).

„Bio sam na utakmici kada je ostvario ukupno 2.000 poena, 500 asistencija i 1.000 skokova u sezoni, što nikome do tada nije pošlo za rukom", kaže Kojić ponosno.

Kako navodi, na svakoj utakmici Denvera u proseku ima 50 do 100 Srba.

„Tu sam već 30, 40 godina i mislim da znam mnogo naših ljudi - a ima nas, hvala bogu - ali svaki put vidim nove zastave i neka nova lica, pa kažem sebi 'vau, njih nisam znao'.

„Dođu ljudi iz Kolorada, ali i neki koji su samo u prolazu - kamionom, na primer, jer ima dosta naših vozača - pa se zadesili tu."

Puhalo je jedan od redovnijih navijača.

„Volim da povedem sina na utakmice", navodi.

„Najveća je sportska zvezda u Denveru bez premca - Amerikanci ga doživljavaju kao mi Đokovića - a kada kažem nekom Amerikancu kažem da sam i ja Srbin, bude im drago."

Jokićeve mečeve, dodaje, često prati i sa ljudima iz drugih zemalja bivše Jugoslavije.

O tome priča i Katić, navodeći da je Jokić „ujedinjujuća sila".

„On igra košarku tako što spaja ljude - ne uzme samo loptu i sam odradi neverovatnu akciju, već prepoznaje i prihvata saigrače.

„Isto važi i za našu zajednicu sa Balkana, spaja i njih."

Adriana dodaje da se na utakmicama „oseća kao kod kuće", od kada je Jokić došao.

„Uvek ima srpskih zastava, navijača iz Srbije iza klupe Nagetsa, Jokićeva braća i supruga su uvek tamo, a u poslednje vreme i bebu donose na utakmice... Super bude atmosfera."

Kako navodi, Jokić je „značajno skrenuo pažnju na ljude sa Balkana" u Americi.

„Odmah me svi pitaju za njega - a ne samo za Đokovića kao ranije - i da li ga poznajem.

„Uglavnom misle da se mi svi međusobno znamo samo zato što smo iz Srbije", kaže uz osmeh.

Uvek im, ističe, ispriča anegdotu iz supermarketa.

• Čovek zvani košarka - Dušan Ivković
• Kako smo postali velesila: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi"
• „Od 30 igračica do prvaka Evrope": Kako su medalje postale navika za srpske košarkašice
• Ko pobedi - ostaje: Kako je ulični basket podigao srpsku košarku

Amerikana

Koliko tačno u Americi ima Srba i ljudi sa srpskim poreklom - nije sa sigurnošću poznato.

Kancelarija za popis stanovništva SAD je u izveštaju iz 2020. godine objavila da ima 190.625 ljudi koji su se izjasnili da su srpskog porekla.

U istom dokumentu se navodi i da u Americi ima 400.474 ljudi hrvatskog i 236.624 ljudi koji su se izjasnili da su jugoslovenskog porekla.

Ipak, veruje se da Srba u Americi ima daleko više, a u medijima se najčešće pominje od 750.000 do milion ljudi, od čega najviše u Čikagu.

A kakva je situacija u Denveru, gde živi ukupno oko 700.000 ljudi, ali i gotovo 3.000.000 sa okolnim mestima (Denver Metropolitan)?

Kojić kaže da je krajem osamdesetih, kada se njegova porodica doselila, u Denveru živelo „tridesetak familija iz Srbije".

Danas, procenjuje, ima oko 8.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, od čega „oko 3.500 Srba".

„Zajednica je u Denveru prilično mala", dodaje Katić, počasni konzul Srbije u Koloradu.

„Pre će biti da ima nekoliko stotina, a ne hiljada srpskih porodica... Dakle, nije kao u Čikagu, gde ima najviše Srba u svetu van Beograda", dodaje uz osmeh.

Marko Đurić, ambasador Srbije u Americi, nedavno je objavio i fotografiju sa Jokićem, napravljenu u Vašingtonu, pred jednog od mečeva Nagetsa.

„Razgovarao sam sa ambasadorom Đurićem o ovome i kada bismo rekli ko je najbolji predstavnik Srba u SAD, to je definitivno Jokić", navodi Katić.

„Vole ljudi kako igra košarku, vole ga i kao osobu i preko njega oni bolje upoznaju ko smo mi i kakvi smo - jednostavno, uz njega i Đokovića svi uče o Srbiji na pravi način."

U Denveru postoji i Crkva svetog Jovana Krstitelja, čiji je starešina otac Radovan Petrović i ona je jedno od glavnih mesta okupljanja srpske zajednice.

„Denver Metro (grad sa okolinom) je zaista ogroman i ljudi uglavnom tokom nedelje nemaju vremena da se vide", priča Puhalo.

„Zato je fino nedeljom doći i u crkvu, tamo se vidimo, posle popričamo, popijemo kafu... Nije velika crkva, ali se ljudi skupe, dođu ponekad i Jokićeva braća."

• „Oprostite mi što sam zaćutao za trenutak" - Partizanov bukvar
• Dan kada su Studenti diplomirali, Bosna osvojila Evropu, a Jugoslavija „skinula strah"
• Radivoj Korać Žućko - mašina za koševe koja je donela Bitlse u Jugoslaviju
• Konferencija za novinare koja je promenila svet - dan kada je Medžik objavio da je HIV pozitivan

A čime se ljudi u Srbiji bave u Denveru?

„Čitavim rasponom poslova - od onoga što u Americi zovu plavi okovratnici (radnička klasa), do savremenih tehnologija", kaže Katić.

Puhalo navodi da dosta ljudi vozi kamion, posebno odmah po dolasku ljudi u SAD.

„Ne znaju dobro jezik, a tu i nema toliko direktne interakcije sa ljudima - sedneš u kamion i voziš sa jednog na drugi kraj zemlje... Snalaze se ljudi, šta će.

„Ali ima i ljudi sa uspešnim privatnim firmama, direktora, zanatlija... Električari i vodoinstalateri dobro zarađuju, na primer."

U Ameriku su stigli na najrazličitije načine.

• Adriana

Rođena sam 1990. godine, trenirala sam tenis i na taj način sam došla na koledž u Los Anđelesu, gde sam dobila punu stipendiju.

A odrasla sam u Beogradu, nedaleko od Avale.

Moji mama i tata i dalje žive tamo, uskoro dolazim za Beograd da ih obiđem... Pokušavam da dođem jednom godišnje da ih vidim.

Poslednjih godina koledža upoznala sam sadašnjeg supruga.

On je Amerikanac i ostali smo da živimo još godinu dana u Los Anđelesu.

Posle je on upisao doktorske studije prava u Denveru i preselili smo se ovde 2014. godine.

Radim u marketingu, suprug je advokat i lepo nam je.

Denver je manji grad, ali ima dosta ljudi i svačega da se radi, a može i da se putuje po Americi, jer je tu veliki međunarodni aerodrom.

Za sada je dobro, ali bih volela da jednog dana ponovo živim u Evropi.

• Velibor

Rođen sam 1980. u Doboju u Republici Srpskoj i živeo sam tamo nekih 30 godina.

Onda smo 2011. supruga i ja na lutriji dobili zelenu kartu i došli smo u Kolorado, gde smo imali neke prijatelje i oni su nam puno pomogli na početku.

Prvih nekoliko meseci živeli smo kod njih, dok se malo nismo snašli, našli početne poslove, stan gde ćemo živeti, osamostalili se.

Svesni smo bili da ćemo to biti neki početni poslovi.

Kuvali smo po školskim kantinama, radili na voću i povrću i supermarketima i odatle smo polako napredovali.

Ona je došla sa fakultetom, a ja sam ovde završio fakultet.

Posle 11 godina smo na dobrom mestu, što se kaže. Fino nam je.

Radim na jednom od državnih fakulteta u računovodstvu.

Ima dosta naših ljudi, uvek su tu bili da nam pomognu i uvek se trudimo da i mi pomognemo.

Ne samo Srbima, svima. Barem u mom okruženju se svi druže bez... Niko ne gleda ko je šta je i odakle je. Tako gledam na ljude.

Ne zanima me ko je odakle i šta je, već kakav je ko čovek i osoba. Tako učimo i naše dete.

• Dragan

Moj otac je ovde došao 1986. godine, preko Šipada.

Radio je za njih u Srebreniku, a poreklom smo iz Lopara u Republici Srpskoj, nedaleko od Brčkog.

Šipad je bila velika firma u bivšoj Jugoslaviji i imala je predstavništva u osam saveznih država Amerike - u Dalasu, Atlanti, Los Anđelesu, Denveru...

U to vreme je bila poznata serija Dinastija - Blejk Karington i ostali - a koja se snimala u Denveru i njega kad su pitali gde želi da dođe, on kaže: „U Denver!"

Godinu dana kasnije je došla i moja mama, a sestra i ja 1988. godine, kao da vidimo Ameriku.

Vratili smo se u Jugoslaviju 1990, ali je počeo rat i moj otac je sve izgubio.

Ulagao je pare kod nas, verovao u naš sistem... Sve je izgubio.

Posle je u Americi počeo da radi u restoranima i čisto stolove, a po zanimanju je inženjer.

Hvala bogu, danas nemamo za šta da se žalimo - ovde ako radiš možeš da uspeš.

Nije bilo lako, ali ništa ne bismo menjali.

Danas imam dva biznisa, jedan sa iznajmljivanjem limuzina već 24 godine, a drugi sa bilbordima.

Oženjen sam našom ženom i imam troje dece - Konstantina, Jelenu i Emiliju.

• Kecmanova trojka u Zagrebu - 11 godina kasnije
• Jugoplastika: Patike koje bude sećanja na jugoslovensku košarku
• Kad sudija zaprosi košarkašicu - verenički prsten umesto slobodnog bacanja
• Kad se Kobi Brajant naljuti: Pet „najmamba" trenutaka

• Stiv

Očeva strana porodice je iz Žitišta u Vojvodini.

Moja baba i deda su prvi došli su Ameriku, gde je moj otac i rođen - u Sent Luisu.

Deda mi je bio stolar, a baba je stalno govorila da „priča šest jezika i malo engleskog".

Radila je kao kuvarica za bogatu porodicu u Kaliforniji.

Imali su tri kuće, putovala je sa njima i voleli su je.

Preko njenog devojačkog prezimena sam stupio u kontakt sa familijom u Žitištu.

Pre pandemije sam u Srbiju doveo i majku, koja je tada imala 92, a sada ima 95 godina.

Moja slava je Đurđevdan, tako da smo 6. maja bili u Srbiji i obeležili slavu sa porodicom u Žitištu.

Zbog toga znam kako je u ovo doba godine lepo u Srbiji. Predivno...

Planirali smo da dođemo i prošle godine, ali pandemija je sve poremetila.

Doći ćemo ponovo, ne znam da li ćemo ovog leta, ali što da ne.

Od Balkana do Amerike - i nazad?

Slične glavolomke kao Stiv imaju mnogi Srbi u Americi - kako naći vremena i sredstava za posetu „svojima", posebno u vremenu korona virusa.

„U junu dolazim posle 13 godina i to na tri nedelje", kaže Kojić, uz dozu sreće u glasu.

„Došao sam ovde sa 11, a sada imam 45 godina."

U Jugoslaviji je, kaže, imao „savršeno detinjstvo", kakvo bi voleo da imaju i njegova deca.

Ipak, Jugoslavije više nema - raspala se u krvavom ratu devedesetih.

„Kao i svuda u svetu, ima i dobrih i loših ljudi, ali mislim da smo mi zaista ponosan, uspešan, vredan, pametan i lep narod, jedino što smo u nekim stvarima ponekad zavidni.

„A kada kažem 'mi' uvek mislim mi Jugosloveni, ne ulazim u nacionalne stvari."

Ipak, razlike između Balkana i Amerike postoje.

„Ovde stvarno koliko radiš toliko možeš da zaradiš", navodi kratko.

Isto kaže i Puhalo.

„Iako ima i nekih mana, sve je jednostavnije, barem što se nas običnih ljudi tiče... Zakoni se poštuju, sve se poštuje i ne moraš da izmišljaš toplu vodu da bi nešto napravio u životu.

„Radiš po pravilima, gledaš svoja posla i neko ko je vredan i radan nema problema."

Ipak, nešto mu nedostaje - ljudi.

„Rodbina, prijatelji, drugovi sa rukometa... Iako smo ovde upoznali mnoge, opet su to ljudi sa kojima si odrastao, proveo bitne trenutke u životu."

Planova za posete rodnom kraju uvek ima, ali kaže da to u praksi nimalo nije lako.

„Ove godine sam mislio da sin i ja odletimo na dve tri nedelje ako uspemo, ali videćemo šta će biti od toga... Doboj i Denver nisu baš blizu."

Međutim, ističe, nema u planu da se vraća za stalno.

U Ameriku su, dodaje, otišli pre svega zbog „sledeće generacije", iako decu još nisu imali.

„Hteli smo da se žrtvujemo za njih i obezbedimo im normalno odrastanje.

„Život kao život dole... Nije nam se sviđao, zato smo i otišli."

Njegov sin Konstantin danas ima sedam godina, bavi se plivanjem i bejzbolom.

„Prvo smo ga naučili srpski, jer smo znali da će engleski da preovlada i on mu je danas bolji, ali majka moje supruge živi sa nama, a ona ne zna engleski.

„I onda sa njom mora da priča na srpskom."

Ni to u praksi nije lako.

„Kada dođe iz škole, lakše mu je da sve prepriča na engleskom, jer mu se na engleskom sve i desilo, a i deca iz Srbije tamo mahom između sebe pričaju engleski.

„A opet sa nama mu je to nekako neprirodno, pa se preusmerava na srpski."

Iako su Velibor i Dragan od Beograda udaljeni oko 9.000 kilometara, jedna ljubav je opstala, a koju prenose i na decu.

„Moj sin navija za Partizan. Ja sam Partizanovac od malena, pa ga tako i učim", kaže Puhalo uz osmeh.

„Ja sam Zvezdaš", dodaje Kojić.

„Voleo bih da nekad gledam uživo Zvezdu na Marakani... Na Denver Bronkosima (klub američkog ragbija) bude pun stadion, ali ne znaju oni šta je navijanje.

„Kažu da na Marakani bude... Uh."

Budućnost

Vreme prolazi, a sa njim i životi i košarkaške sezone.

Nagetsi su u prvoj rundi plejofa ispali od Golden Stejt Voriorsa, ali dobra stvar sa sportom je što uvek ima šanse za popravni - sledeće sezone.

Naročito kada u svojim redovima imate dvostrukog uzastopnog MVP-ja.

Može li Jokić do nekih novih uspeha, na primer NBA titule?

„Nadam se da može, ako se Marej i Porter oporave kako treba sledeća sezona bi mogla da nam bude odlična... Samo da ne bude povreda", smatra Adriana.

Džamal Marej i Majkl Porter Mlađi, dvojica najboljih igrača Denvera uz Jokića, veći deo aktuelne sezone proveli su povređeni.

„Oni su mu zaista nedostajali, a i pored toga je Denver stigao do plejofa i zato je Jokićeva liderska uloga bila neverovatna", kaže Katić.

„Sve oko sebe čini boljim, tako je dobar i konstantan - ne dešava se da jedne noći bude fenomenalan, a druge loš... Svake noći je odličan."

Kojić smatra da Jokić može do titule, ali „ne sam kao Đoković".

„Basket je ipak timski sport, potrebno je da mu dovedu podršku i nekoga ko će ga rasteretiti... Ipak, verujem da će biti jedan od 10 najboljih igrača u istoriji."

Majk Meloun, trener Denvera, izjavio je da je ovo najvažnije leto od kada je u klubu, jer treba napraviti šampionski tim oko Jokića.

Srpska zajednica u Denveru za to vreme nastavlja miran život, ali da li će MVP ostati njen deo?

Iako mediji uveliko spekulišu kakva će biti Jokićeva sudbina i da li će on ostati Denveru, deluje da tu neće biti nikakvih problema.

„Ako ta ponuda bude na stolu, naravno da ću je prihvatiti", izjavio je Jokić nedavno.

„Sviđa mi se organizacija, ljudi koji ovde i zaista sam u dobrim odnosima sa svima, imamo nešto što dugo gradimo i zapravo se osećam veoma dobro."

Najbolji primer toga je poseta zvaničnika Nagetsa Somboru, kako bi iznenadili Jokića.

Srbi u Denveru koji su govorili za BBC veruju da ovaj grad sasvim odgovara Jokiću i njegovoj porodici.

„Osećaju se ovde kao kod kuće", kaže Adriana.

„On je iz Sombora, koji je manji grad, tako da mu odgovara Denver - ljudi su ovde skromniji i može da vodi mirniji način života koji deluje da voli."

A može i da Jokiću prenese pozdrave kada ga ponovo sretne u supermarketu.

„Hoću, hoću", kaže uz osmeh.

---

Pogledajte video: „Košarka i materinstvo idu zajedno kad imaš podršku"

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )