Ekonomske posljedice rata

Poznati britanski ekonomista Džon Mejnard Kejns napisao je 1919. Ekonomske posledice mira, knjigu koja će izazvati mnoge kontroverze. U njoj je upozorio da će drakonski uslovi nametnuti poraženoj Nemačkoj posle sukoba koji je tada bio poznat kao Veliki rat, a koji danas zovemo Prvi svetski rat, imati pogubne posledice ne samo za tu zemlju već i za celu Evropu. Poslužio sam se njegovim naslovom da istražim ekonomske posledice (svakako ne velikog) rata koji je sada u toku – rata u Ukrajini, naravno – ne samo po one koji su ratom direktno pogođeni, već i za ostatak sveta.

Bilo je očekivano da se od ruske invazije 24. februara mediji bave pre svega vestima sa ratišta: uništavanjem ukrajinske ekonomije, od zgrada i mostova do fabrika i čitavih gradova, teškim položajem ukrajinskih izbeglica i interno raseljenih i sve jačim dokazima o ratnim zločinima. Potencijalni dugoročni ekonomski efekti rata u Ukrajini i van nje nisu privukli ni približno toliko pažnje, iz razumljivih razloga. Takve vesti nisu dovoljno potresne i po definiciji su manje urgentne. Ali ovaj rat će uzeti ogroman ekonomski danak ne samo u Ukrajini, već i u svim nerazvijenim i zemljama u razvoju. Bogatije zemlje će takođe osetiti posledice rata, ali će se bolje nositi sa njima.

Uništena Ukrajina

Neki analitičari očekuju da će ovaj rat trajati godinama, čak i decenijama, ali te procene deluju previše pesimistično. Ali pouzdano znamo da su za samo dva meseca razmere ekonomskih gubitaka u Ukrajini i inostrana pomoć koja će toj zemlji biti potrebna zaista zapanjujući.

Počnimo od ukrajinskih izbeglica i interno raseljenih. Ove dve grupe zajedno čine 29% ukupnog stanovništva zemlje. To je kao kada bi 97 miliona Amerikanaca bilo prinuđeno da napusti svoje kuće za samo dva meseca.

Do kraja aprila 5,4 miliona Ukrajinaca je pobeglo u Poljsku i druge susedne zemlje. Iako se mnogi vraćaju (procene variraju između nekoliko stotina hiljada i milion ljudi), nejasno je da li će moći da ostanu (zato su isključeni iz procena UN-a o ukupnom broju izbeglica). Ako se rat pogorša i zaista potraje godinama, nastavak egzodusa mogao bi dostići danas nezamislive brojeve.

To će dodatno opteretiti zemlje koje su ih primile, posebno Poljsku, koja je već prihvatila skoro 3 miliona Ukrajinaca. Po nekim procenama, troškovi njihovih osnovnih potreba iznose 30 milijardi dolara – godišnje. Pritom je u času pravljenja ove projekcije bilo tek 2 miliona izbeglica. Tome treba dodati i 7,7 miliona interno raseljenih Ukrajinaca. Cena oporavka svih tih života biće astronomska.

Jednom kada se rat završi, a 12,8 miliona raseljenih Ukrajinaca krene da obnavlja svoj život, mnogi od njih će zateći svoje stambene zgrade i domove srušene ili nepogodne za stanovanje. Takođe su uništene ili teško oštećene mnoge bolnice i klinike od kojih su zavisili, prostori u kojima su radili, škole za njihovu decu, prodavnice i tržni centri u Kijevu i drugde gde su kupovali osnovne potrepštine. Očekuje se da će se ukrajinska privreda samo ove godine smanjiti za 45 odsto, što nije iznenađujuće s obzirom na to da polovina njenih preduzeća ne radi i da su, prema podacima Svetske banke, prekinuti pomorski putevi izvoza sa njene južne obale. Za povratak čak i na predratne nivoe proizvodnje biće potrebno najmanje nekoliko godina.

Otprilike jedna trećina ukrajinske infrastrukture (mostovi, putevi, železničke linije, vodovod i slično) već je oštećena ili uništena. Za popravku ili ponovnu izgradnju biće potrebno između 60 i 119 milijardi dolara. Ukrajinski ministar finansija smatra da ako se tome dodaju gubici u proizvodnji, izvozu i prihodima, ukupna ratna šteta već premašuje 500 milijardi dolara. To je skoro 4 puta više od vrednosti ukrajinskog bruto domaćeg proizvoda 2020.

A sve te brojke su u najboljem slučaju približne. Pravi troškovi će nesumnjivo biti veći i narednih godina biće potrebna ogromna pomoć međunarodnih finansijskih organizacija i zapadnih zemalja. Na sastanku koji su sazvali Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, ukrajinski premijer je procenio da će za obnovu njegove zemlje biti potrebno 600 milijardi dolara, a da mu je potrebno 5 milijardi dolara mesečno u narednih 5 meseci samo da bi održao budžet. Obe organizacije su već krenule u akciju. Početkom marta, MMF je Ukrajini odobrio hitan zajam u iznosu od 1,4 milijarde dolara, a Svetska banka dodatnih 723 miliona dolara. To će sigurno biti samo početak dugoročnog priliva sredstava u Ukrajinu od ta dva zajmodavca, dok će pojedine zapadne vlade i Evropska unija nesumnjivo obezbediti sopstvene zajmove i grantove.

Zapad: viša inflacija, niži rast

Ekonomski šokovi izazvani ovim ratom već nanose štetu zapadnim ekonomijama i posledice će biti sve teže. Rast je 2021. u najbogatijim evropskim zemljama bio 5,9%. MMF predviđa da će on pasti na 3,2% ove i na 2,2% naredne godine. U međuvremenu je, između februara i marta ove godine, inflacija u Evropi skočila sa 5,9% na 7,9%. I to izgleda malo u poređenju sa rastom evropskih cena energenata: do marta su već porasle za neverovatnih 45% u odnosu na pre godinu dana.

Dobra vest, kako prenosi Financial Times, glasi da je nezaposlenost pala na rekordno niskih 6,8%. Loša je da je inflacija pretekla plate, pa su radnici zapravo zarađivali 3% manje.

Kad je reč o Sjedinjenim Državama ekonomski rast, projektovan na 3,7% za 2022. godinu, verovatno će biti bolji nego u vodećim evropskim ekonomijama. Međutim, istraživački centar koji okuplja 2.000 preduzeća, Conference Board, očekuje da će u 2023. rast pasti na 2,2%. U međuvremenu, stopa inflacije u SAD dostigla je 8,54% krajem marta. To je dvostruko više nego pre 12 meseci i najviše od 1981. Džerom Pauel, predsednik Federalnih rezervi, upozorio je da će rat izazvati dodatnu inflaciju. Ekonomista i kolumnista Njujork tajmsa Pol Krugman veruje da će ipak pasti, ali ako bude tako, pitanje je kada i koliko brzo? Osim toga, Krugman očekuje da će cene rasti pre nego što počnu da padaju. Fed može da obuzda inflaciju podizanjem kamatnih stopa, ali bi to moglo da dovede do daljeg smanjenja ekonomskog rasta. Dojče banka je 26. aprila objavila procenu da će borba američkih federalnih rezervi protiv inflacije dovesti do velike recesije u SAD krajem sledeće godine.

Pored Evrope i SAD, ni azijsko-pacifički region, treća svetska ekonomska sila, neće izmaći posledicama. Pozivajući se na rat kao uzrok, MMF je za dodatnih 0,5% smanjio prognozu rasta za ovo područje na 4,9% ove godine, u poređenju sa 6,5% prošle godine. Inflacija u azijsko-pacifičkom regionu je niska, ali se očekuje da će u pojedinim zemljama rasti.

Ne mogu se svi ovi neželjeni trendovi pripisati samo ratu. Pandemija kovida donela je probleme na mnogim frontovima, inflacija je u SAD već rasla pre invazije, ali će sigurno pogoršati prilike. Treba pogledati cene energenata 24. februara, na dan kada je počeo rat. Cena nafte je tada bila 89 dolara po barelu. Posle skokova i padova, maksimuma od 119 dolara 9. marta, cena se stabilizovala (bar za sada) na 104,7 dolara 28. aprila – što je skok od 17,6% za dva meseca. Apeli vlada SAD i Britanije Saudijskoj Arabiji i UAE da povećaju proizvodnju nafte nisu dali rezultata, pa ne treba očekivati brzo rešenje krize.

Cene brodskog i vazdušnog prevoza tereta, koje su već skočile u pandemiji, dodatno su porasle nakon invazije na Ukrajinu, a pogoršali su se i poremećaji u lancu snabdevanja. Cene hrane su takođe porasle, ne samo zbog većih troškova goriva, već i zato što u globalnom izvozu pšenice Rusija učestvuje sa skoro 18% (Ukrajina sa 8%), dok je udeo Ukrajine u globalnom izvozu kukuruza 16%. Ove dve zemlje zajedno čine više od četvrtine globalnog izvoza pšenice, ključnog useva za veliki broj zemalja.

Rusija i Ukrajina takođe proizvode 80% suncokretovog ulja na svetskom tržištu. Već ima posledica skoka cena i nestašice ovog ulja ne samo u Evropskoj uniji, već i u siromašnijim delovima sveta poput Bliskog istoka i Indije, koja gotovo sve potrebne količine uvozi iz Rusije i Ukrajine. Pored toga, 70% ukrajinskog izvoza prevozi se brodovima, a Crno i Azovsko more su sada ratne zone.

Problemi siromašnih zemalja

Usporen rast, poskupljenja i veće kamatne stope kao rezultat nastojanja centralnih banaka da ukrote inflaciju, uz rast nezaposlenosti, pogodiće ljude koji žive na zapadu, posebno najsiromašnije od njih koji troše daleko veći deo svoje zarade na osnovne potrepštine kao što su hrana i gorivo. Ali „zemlje sa niskim dohotkom“ (prema definiciji Svetske banke, to su one koje su 2020. imale prosečni godišnji prihod po glavi stanovnika ispod 1.045 dolara), posebno njihovi najsiromašniji stanovnici, trpeće mnogo teže posledice. Imajući u vidu ogromne finansijske potrebe Ukrajine i odlučnost zapada da ih zadovolji, zemljama sa niskim prihodima će verovatno biti daleko teže da dobiju programe finansiranja otplate dugova koji će nastati za pokrivanje rastućih troškova uvoza potrepština poput goriva i hrane. Tome treba dodati smanjene zarade od izvoza zbog usporenog globalnog ekonomskog rasta.

Pandemija kovida već je primorala zemlje sa niskim dohotkom da većim zaduživanjem prebrode ekonomsku oluju, ali su niske kamatne stope učinile da njihov dug, koji već iznosi rekordnih 860 milijardi dolara, bude donekle lakši za upravljanje. Sada će, zbog opadanja globalnog rasta i rastućih troškova goriva i hrane, biti primorane da se zadužuju po daleko višim kamatnim stopama, što će samo otežati otplatu.

Tokom pandemije, 60% zemalja sa niskim prihodima tražilo je oslobađanje od obaveza otplate duga (u poređenju sa 30% zemalja 2015). Više kamatne stope, uz više cene hrane i goriva, dodatno će pogoršati njihovu situaciju. Ovog meseca, na primer, Šri Lanka je kasnila sa plaćanjem duga. Istaknuti ekonomisti upozoravaju da bi se to moglo pokazati kao trend, jer se i druge zemlje poput Egipta, Pakistana i Tunisa suočavaju sa sličnim dužničkim problemima zbog rata. Ukupno, 74 zemlje sa niskim prihodima dugovale su 35 milijardi dolara za otplatu duga ove godine, što je povećanje od 45% u odnosu na 2020.

A one se čak i ne smatraju zemljama sa niskim prihodima. Za njih je MMF tradicionalno služio kao zajmodavac za crne dane, ali da li će moći da računaju na njegovu pomoć kada su i Ukrajini hitno potrebni ogromni krediti? MMF i Svetska banka mogu da traže dodatne priloge od bogatih država članica, ali da li će ih dobiti kada i su i one izložene sve većim ekonomskim problemima i nezadovoljstvu svojih građana?

Naravno, što je veći teret dugova u zemljama s niskim prihodima, to će manje biti u stanju da pomognu najsiromašnijim građanima da podnesu veće cene osnovnih potrepština, posebno hrane. Indeks cena hrane Organizacije za hranu i poljoprivredu porastao je za 12,6% samo od februara do marta, a već je bio 33,6% veći nego pre godinu dana.

U jednom trenutku, cena po bušelu pšenice gotovo se udvostručila pre nego što se zadržala na nivou od 38% višem nego prošle godine; rast cena već je izazvao nestašice brašna i hleba u Egiptu, Libanu i Tunisu, čije su se nabavke samo iz Ukrajine donedavno kretale između 25% i 80% ukupnog uvoza pšenice. Isti problem mogle bi dočekati i druge zemlje, poput Pakistana i Bangladeša – prvi kupuje skoro 40% svoje pšenice od Ukrajine, a drugi 50% od Rusije i Ukrajine.

Jemen je možda najteže pogođen naglim skokom cena hrane; to je zemlja u kojoj već godinama traje građanski rat i koja je imala hroničnu nestašicu hrane i glad mnogo pre nego što je Rusija napala Ukrajinu. U Jemenu 30% uvezene pšenice potiče iz Ukrajine, dok je zbog pada ponude u okolnostima rata cena po kilogramu već porasla skoro 5 puta na jugu ove zemlje. Svetski program za hranu troši dodatnih 10 miliona dolara mesečno za svoje aktivnosti u Jemenu, jer se procenjuje da bi se blizu 200.000 ljudi moglo suočiti sa „uslovima sličnim gladi“, a čitavih 7,1 miliona ljudi će doživeti „nestašice koje zahtevaju urgentnu pomoć“. Međutim, problem nije ograničen na zemlje poput Jemena. Prema podacima Svetskog fonda za hranu, 276 miliona ljudi širom sveta pogađa „akutna glad“ od pre invazije na Ukrajinu, a ako rat potraje do leta 2022. još 27 do 33 miliona ljudi bi se moglo naći u takvom položaju.

Mir za Ukrajinu i sve ostale

Obim sredstava potrebnih za obnovu Ukrajine, značaj koji SAD, Britanija, Evropska unija i Japan pridaju tom cilju i sve veći trošak uvoza osnovnih potrepština, dovešće najsiromašnije zemlje sveta u još težu ekonomsku situaciju. Naravno i u bogatim zemljama su siromašni ugroženi, ali oni u najsiromašnijim će mnogo teže stradati.

Mnogi već jedva preživljavaju, za njih nema socijalnih usluga koje su u bogatim zemljama na raspolaganju siromašnima. U poređenju sa evropskim, američka mreža socijalne zaštite je puna rupa, ali bar postoji. U najsiromašnijim zemljama je nema. Tamo osiromašeni preživljavaju uz malu pomoć svojih vlada, ako je uopšte ima. Samo 20% njih je obuhvaćeno takvim programima.

Najsiromašniji na svetu ne snose nikakvu odgovornost za rat u Ukrajini i nemaju nikakve mogućnosti da ga privedu kraju ali će, pored Ukrajinaca, oni najviše trpeti sve veće posledice što rat bude duže trajao. Najsiromašnije ne granatira Rusija, niti su žrtve okupacije i ratnih zločina, kao stanovnici ukrajinskog grada Buče. Pa ipak, i za njih je kraj rata pitanje života ili smrti. To im je zajedničko s građanima Ukrajine.

Rajan Menon je koautor knjige „Sukob u Ukrajini: Odmotavanje poretka posle Hladnog rata“, o kojoj je za Peščanik pisao Dejan Ilić.

(TomDispatch; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Rajan Menon )