Dječji kamp u Ukrajini koji je postao stratište

Otkako su ruske snage krajem marta potisnute iz Kijeva, u regionu Buče pronađena su tela više od 1.000 civila - mnoga od njih sahranjena u žurbi u plitkim grobovima. Novinarka BBC-ja Sara Rejnsford istražila je šta se desilo u dečjem letnjem kampu - koji se sada smatra mestom zločina.

*Ovaj izveštaj sadrži materijal koji bi mogao da uznemiri neke čitaoce*

U sumraku je isprva lako promašiti mesto ubistava.

Ali u hladnom, vlažnom podrumu na ivici šume koja je bila popularno izletište u Buči pre rata, petorica Ukrajinaca bila su prisiljena da kleknu i ustreljena u glavu.

Desno od ulaza nalazi se kamenje prekriveno krvlju koje je postalo tamno crveno.

Među njima leži plava vunena kapa sa izlaznom rupom na jednoj strani i obodom natopljenim krvlju.

U zidu sam prebrojala najmanje desetak rupa od metaka.

Nekoliko koraka dalje nalaze se ostaci ruskog vojnog sledovanja - otvorena konzerva pirinčane kaše sa govedinom i prazno pakovanje krekera.

Ime ukrašeno grafitima na zidu podsetnik je da je ovo mesto zapravo dečji kamp.

Ali kad su ruske snage početkom marta stigle u Buču, nadomak prestonice, kamp Radijant je postao stratište.

• Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
• „Gde ćemo sva ta tela": Život sa ljudima koji skupljaju mrtve u Buči
• „Ruski vojnici su me silovali i ubili mog muža“

Priča o ubistvima u letnjem kampu je jeziva, ali je isto tako i ovaj detalj: u regionu Buče je za mesec dana pod ruskom okupacijom ubijeno više od 1.000 civila, a većina nije umrla od šrapnela ili u granatiranju.

Više od 650 civila ubili su ruski vojnici pucajući u njih.

Sada Ukrajina traži njihove ubice.

Vladimir Bojčenko živeo je u Hostemelu, nedaleko od Buče, blizu aerodromske piste na koju su sletele prve ruske trupe u pokušaju da obore ukrajinsku vladu.

Kad je njegova sestra Aliona Mikitrjuk odlučila da pobegne pre nego što borbe stignu do nje, preklinjala je Vladimira da pođe sa njom.

Bio je civil, a ne vojnik, ali je on želeo da ostane i pomogne.

I tako je dane provodio tražeći hranu i vodu po Hostamelu da bi je nosio komšijama, uključujući decu, koji su bili zatočeni u podrumima zbog stalnog granatiranja i ruskih vazdušnih napada.

Raspričani tridesetčetvorogodišnjak, koji je proputovao svet u trgovačkoj mornarici, Vladimir bi zvao telefonom porodicu iz Gostemela većinom dana da bi ih uverio da je dobro.

Aliona bi nervozno čekala na njegove kratke pozive: znala je da je mora da se popne na neku visoravan da bi pronašao signal, a ako je granatiranje bilo žestoko, nije mogao da napusti sklonište.

Kako je zaliha polako ponestajalo, molila je brata da pokuša da pobegne, ali tada su već svi putevi bili blokirani.

Poslednji put kad se Aliona čula s njim bilo je 8. marta.

Vladimir nije bio tip koji bi pokazivao emocije, ali je toga dana rekao sestri da ne brine za njega.

„Rekao je: 'Stvarno te volim' i to je bilo jako bolno čuti", jeca Aliona, grubo brišući oči, ali ne uspeva da zaustavi suze.

„Čula sam strah u njegovom glasu."

Četiri dana kasnije, komšije su videle Vladimira blizu Promenistije, kako je poznata ovde, ili kampa Radijant.

Potom je on nestao.

U martu su borbe blizu Kijeva bile žestoke, a u njihovom epicentru našao se gradić Buča.

Posle povlačenje ruskih trupa početkom aprila, otkrivene su scene koje su šokirale svet: tela stanovnika ostavljena da leže na ulicama gde su ubijeni.

Moskva govori svakom voljnom da sluša da su ta ubistva režirana, što je ideja koja je jednako izopačena koliko i izričito neistinita.

• Bezbednosne kamere snimile ruske vojnike kako ubijaju ukrajinske civile
• „Pretraživač lica" pomaže pri identifikaciji mrtvih u Ukrajini
• Sirijski doktor spasava živote u Ukrajini: „Ako niste bili u ratnoj zoni, nikad nećete videti ove povrede“

Čvrsto rešeni da nateraju krivce da odgovaraju, ukrajinski istražitelji rade punom parom na sakupljanju čvrstih dokaza na teritoriji koja je sada ponovo pod njihovom kontrolom.

„Ne znamo koji su Putinovi planovi, tako da radimo što brže možemo u slučaju da baci bombu i uništi sve dokaze", kaže šef policije kijevskog regiona Andrej Niebitov.

U te dokaze spada i polje puno civilnih automobila izrešetanih mecima, sada nagomilanim na obodu Buče.

To su vozila na koja je otvarana vatra dok su porodice pokušavale da pobegnu.

Jedno još ima belu tkaninu u prozoru, okačenu tako da vojnici vide da im putnici ne predstavljaju pretnju.

Ako se suviše približite, osetićete mučni miris smrti.

Kad su tela ispod kampa Radijant otkrivena 4. aprila, među njima je bio i Vladimir Bojčenko.

Aliona je provela nedelje mahnito pozivajući bolnice i mrtvačnice.

Toga dana joj je poslata fotografija da je identifikuje.

Znala je da je to njen brat još pre nego što se fotografija do kraja skinula.

„Mrzim ih svakim atomom svog bića", kaže Aliona za Vladimirove ubice.

„Znam da je pogrešno to govoriti za ljude, ali oni nisu ljudi. Nije bilo centimetra na telu tih ljudi na kojima nije bilo tragova premlaćivanja."

Petoro muškaraca pronađeno je kako kleči, pognutih glava, ruku vezanih na leđima.

„Znamo da su mučeni", kaže šef policije za BBC.

„Ruska vojska je prekršila pravila ratovanja. Oni se nisu borili protiv vojske u Ukrajini, oni su otimali i mučili civilno stanovništvo."

• „Kad granatiranje prestane, izdajnici će biti kažnjeni“ - šta kažu u Donbasu
• Ukrajinci deportovani u Rusiju tvrde da su prebijani i zlostavljani

Ni tužilaštvo nije bezbednosna služba SBU nisu želeli da otkrivaju detalje iz tekućih istraga. ali neki ruski vojnici bili su toliko nemarni u zataškavanju za sobom da je ostao značajan broj upotrebljivih tragova.

Jedinice ukrajinske teritorijalne odbrane su na nekim napuštenim položajima čak pronašle spiskove vojnika.

Čini se da su jedan od njih smene za dužnost odlaganja smeća, dok su na drugom detalji iz pasoša i brojevi mobilnih telefona.

Sa tolikim količinom materijala rad - do sada je registrovano više od 11.000 potencijalnih slučajeva ratnih zločina - ukrajinske službe bezbednosti pozvale su u pomoć digitalno umešne civile.

„Osećam dužnost da pomognem", kaže Dmitro Replijančuk, novinar iz slidstvo.info, koji je pre rata radio na razotkrivanju korupcije u ukrajinskim organima za održavanje reda i zakona.

On se sada udružio sa tužiocima, kopajući po internetu u potrazi za dodatnim podacima koji će pomoći da se uhvate osumnjičeni ratni zločinci.

„Svestan sam da će biti jako teško i da većina slučajeva neće biti razrešena. Ali u ovim nedeljama je jako važno pronaći što više informacija", objasnio je Dmitro.

Pronašli smo jedan potencijalni trag u smeću u kampu Radijant - omot paketa koji je poslala žena po imenu Ksjuha ruskom vojniku čije su vlastito ime i vojna jedinica jasno naznačeni. Jedinica 6720 ima bazu u Rubcovsku, u altajskom regionu Sibira.

Ova jedinica je već ranije bila povezana sa Bučom kad su vojnici iz tog grada uhvaćeni na sigurnosnim kamerama kako šalju rodbini ogromne pakete pune robe koju su opljačkali iz ukrajinskih domova.

Ne možemo još da budemo sigurni da li su vojnici iz Rubcovska bili u dečjem kampu ili da li su bili prisustvovali ubistvima muškaraca. Policija prvo mora da utvrdi tačno vreme njihove smrti.

„Radimo na tome, ali to nije nešto što može da se uradi brzo", objašnjava Niebitov.

„Ali taj kamp je bio štab, tako da je on morao da ima komandanta. Vojnici nisu mogli da pogube nikoga bez znanja komandanta. I zato ćemo prvo pronaći organizatore, a potom ćemo potražiti i izvršioce."

• Da li je Rusija počinila genocid u Ukrajini
• Jezivi dokazi ukazuju na ratne zločine počinjene na putu za Kijev
• „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca"

Preko puta kampa Radijant, iza crkve izbušene šrapnelima, jedan kutak Buče počinje polako da pokazuje obnovljene znakove života.

Mali dečaci trče po dvorištu, dok čovek pričvršćuje drvene ploče na prozore koji su razbijeni u vreme kad je grad bio neprestano granatiran.

A upravo se otvorila i mala prodavnica da bi uslužila druge koji se lagano vraćaju da započnu vlastitu obnovu.

Dok se susedima ukrštaju putevi, oni razgovaraju o danima kad su ruski tenkovi ušli u njihov grad, vojnicima koji su pucali na sve strane i onima koju su bauljali ulicama pijani, provaljujući u domove i pljačkajući ih.

A prisećaju se i meštanina koji je pobegao u njihov stambeni blok preko puta letnjeg kampa, i koga su oni sakrili uprkos tome što su se time izložili velikoj opasnosti.

Viktor Sitnjicki nije poznavao kamp Radijant ranije, ali svi detalji koje je izneo se poklapaju.

On je sada u zapadnoj Ukrajini i ispričao mi je svoju priču preko telefona, razgovarajući iz automobila da ne bi uznemirio majku.

Ruski vojnici su pokupili Viktora na ulici početkom marta.

Vezali su mu ruke i navukli mu kapu preko očiju, a potom ga odvukli u podrum za koji je siguran da se nalazio u sklopu dečjeg kampa.

Tu su mu Rusi sipali vodu preko nogu da bi se smrzao i uperili mu pušku u glavu.

„Uporno su ponavljali: 'Gde su fašisti? Gde su trupe? Gde je Zelenski?'. Jedan od njih je pomenuo Putina tako da sam opsovao, a on me je udario", priseća se Viktor.

On se seća kako je bio besan na svoje tamničare, ali i da ih se istovremeno plašio.

U prošlosti je radio u Moskvi sa ljudima iz Sibira i bio je prestravljen da Rusi sada mogu da bude tako brutalni prema njemu.

Još i više kad je jedan od vojnika otkrio da je i sam iz Sibira.

Viktor mu je rekao da je tužan što je došlo do ovoga.

„Tužno je što su se naši dedovi zajedno borili protiv nacista, a sada ste vi fašisti", odgovorio mu je Rus besno.

„Rekao mi je: 'Imaš do jutra da se setiš svega što si video, u protivnom ćeš biti streljan."

Te noći se Viktoru posrećilo. Došlo je do žestokog granatiranja i kad je on shvatio da ga njegovi tamničari više ne čuvaju, počeo je da beži da bi se spasao.

„Izračunao sam da imam više šanse da preživim pod granatama nego ako ostanem u podrumu. Već su mi prislanjali pušku uz glavu. Šta ih košta da povuku oroz?".

Iz zajedničke grobnice ispod dečjeg kampa, Vladimir Bojčenko sada je premešten i pravilno sahranjen ispod trešnjinog cveta na starom groblju u Buči.

Posle njegove sahrane, Aliona kaže da je konačno videla bratovljevo lice ponovo u snovima, gde je izgledao kao da je došao da je uteši.

Ali ona i dalje ima mnoga pitanja.

Krst na Vladimirovom grobu je obeležen samo sa datumom njegovog rođenja, ne i smrti, zato što porodica nema predstavu kad je ubijen.

Možda nikad neće ni saznati, sem ako ruski komandant koji je preuzeo kontrolu nad kampom Radijant ne bude pronađen.

Kao i svi ostali u Buči, međutim, oni znaju da se civili nisu samo slučajno zatekli u ovom ratu.

Oni su ciljano progonjeni - progone ih ruski vojnici koji ili ne znaju za pravila ratovanja ili ih nije briga.

Fotografije: Sara Rejnsford, osim gde je naznačeno drugačije

Dodatno izveštavanje: Darija Sipigina, Marijana Matvejčuk i Toni Braun

---

Pogledajte video: Ruski vojnici snimljeni kako ubijaju ukrajinske civile

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Naslovna strana )