Koimbra – ko te ne voli, nije živ

Stanica Kampanja sa koje smo pošli iz Porta bila je pospana, stara zgrada u kojoj još žive sastanci i rastanci na peronima iz prošlih vekova – od 1877 kada je izgrađena. Voz je imao zelene zavese – uvek bi me iznenadila raznolikost vagona u koje bih ulazio u raznim evropskim zemljama. Često se zaustavljao na stanicama kojima nisam zapamtio imena. Očima sam žudno upijao prizore običnog života u varošima koje su takođe tu i tamo imale kuće ulepšane fasadnim pločicama. Portugalija je promicala kraj mog prozora, dremljiva od sunca. Išli smo na jug.

Za sat i po izašli smo na stanicu koja je imala još izrazitiju retro atmosferu: Koimbra B. To je prirodno, ova stanica je starija od one u Portu, izgrađena je 1864, ima samo pet perona, na klupama je dovoljno mesta za putnike. Odavde nas samo još pet minuta lokalnim vozom delilo od našeg cilja –izašli smo na železničkoj stanici u centru, koja se pragmatično zove Koimbra A. Lepa kamena zgrada nije dugo zadržala našu pažnju, jer se pred nama, na suncu otvarao jedan od najlepših portugalskih gradova.

Od Žoakima do Alfonsa

Desno nam u susret teče reka Mondego, ulicom pored obale za pet minuta smo na trgu Largo da Portažem. Tu su nekada uterivali porez, a i danas se na glavnom trgu, naspram Mosta Svete Klare, nalazi gradska uprava. Upravo na tom trgu rezervisali smo sobu na prvom spratu šarmantnog hotela sa krckavim, drvenim stepenicama i starinskim nameštajem. Prekoputa prozora, na trougaonom trgu, nalazi se figura trostrukog portugalskog premijera iz 19. veka, Žoakima Antonija de Agijara. On je dete ovog grada, tu je završio pravni fakultet, odatle je polazio u oslobodilački rat protiv Napoleona, ovamo se vraćao iz egzila.

U starogradsko jezgro vodi Ulica Fererira Boržes, na njoj, sa francuskog prozora u hotelu već čujem popodnevnu vrevu, pesmu ulčnih muzičara, dovikivanje komšija u prolazu. Grad nas mami. I odmah se odazivamo. Ulica ima radnje za svačiji ukus. Pažnju mi privlače cipele od plute. Još se nisu nametnule svetu kao ekstravagantni trend, a mogle bi. Portugal je vodeći proizvođač plute u svetu.

Ulica se završava trgom Lago da Prasa na kojem je manastirska Crkva Santa Kruz, dograđena u 16. veku u raskošnom manuelskom stilu. Od 1923. u desnom krilu bivšeg crkvenog zdanja nalazi se kafe Santa Kruz. A u samoj crkvi je sahranjen Alfonso I – rođen je ovde kao grof, a umro kao prvi portugalski kralj. Da, i ovaj grad od stotinjak hiljada stanovnika bio je prestonica punih 117. godina.

Praseće vino

Odavde se upućujemo u donjogradsku mrežu uskih uličica koje se završavaju trgovima sa kafeima. U jednoj mesari ugledamo pravo pečeno prase. Sendvič koji smo naručili i pojeli za uskim pultom bio je božanstven. Tradicionalni gradski hleb i pečenje bez grama masti, od portugalskih svinja koje se hrane žirevima. U mesari nude vina na čijim su etiketama prasići.

Imamo ambiciju da pre mraka obiđemo i Gornji grad. Koimbra je prvobitno nastala na brdu, kada su se tu zaustavili keltski zbegovi pred rimskom invazijom. Tek tokom narednih vekova grad se spušta ka reci. Na to brdo, gde je oduvek živelo plemstvo i sveštenstvo, penjemo se kružnim sokacima, odmarajući s vremena na vreme. Uvek se pogledu ponudi poneko iznenađenje. Tako je i sa manastirskim vrtom Žardim da Manga. Žuta kupola i fontana, inspirisana arapskom prošlošću grada – Mavari su ovde gospodarili tri veka – nastali su početkom 16. veka. Gledan odozgo, sa puta ka Gornjem gradu ovaj vrt izgleda veoma futuristički.

Usput primećujemo stari zid preko kojeg buja krošnja sa pomorandžama, ulicu koja ne nosi ime političara ili vojskovođe već se naprosto zove Rua da matematica. Koimbra ima jedan od najstarijih univerziteta na svetu. Osnovan je kraljevskim ukazom 1290. Celi univerzitetski kompleks deluje moćno, počev od nove katedralne crkve, preko okolnih fakultetskih zgrada, biblioteke Žoanine, osnovane prvom polovinom 18. veka, do zgrade Starog univeziteta iz 12. veka. Sve te građevine govore o tome da je Koimbra bila i ostala intelektualna srž zemlje. U njoj su se okupljali i rado živeli vodeći mislioci, intelektualci i pisci, pa su je prozvali “luzitanijska Atina”. Za ovaj deo centralnog Portugala u starorimska vremena upotrebljavao se naziv Luzitanija.

Studentske balade

Muzej na vrhu brega zove se po kiparu Žoakimu Maćadu de Kastru, koji je jedna od portugalskih klasičnih umetničkih veličina, a rođen je u Koimbri. Taj muzej je nakon uspona na breg po vrelom danu pravi blagoslov. Proveli smo dobar sat vremena u senovitom dvorištu. Terasa muzejskog kafea “Lođa” nudi pogled na Koimbru koji se ne zaboravlja. Kupola stare katedrale izranja iz kaskade krovova. Sunce se već nakosilo, dole se reka zlati. Vredelo je ovamo doći.

Spuštamo se lagano starogradskim sokacima. Neki od njih nisu širi od raširenih ruku. Neki od njih su u stvari stepenice koje se završavaju platformama na kojima su kafei, da bi stepenice opet produžile u dubinu. Iza jednog ćoška iskrsava pročelje romaničke Stare katedrale – iste one čijoj smo se kupoli divili odozgo iz muzejskog kafea. Kao i druge katedralne crkve iz tog vremena, kao što su one u Portu i Lisabonu, i ova ima stamenost tvrđave.

Naš cilj je Fado ao Centro – tu, u sali kulturnog centra uživaćemo u koncertu ovdašnje verzije fada. Za razliku od lisabonskog izvornog fada, ovaj njegov muzički rođak je nastao iz studentskih balada. Kao ogranak fada odnegovali su ga ovdašnji studenti, pevajući ga ogrnuti u crne toge. Muzičari su bili bivši i sadašnji studenti na univerzitetu u Koimbri. Generalno, u ovim pesmama bilo je više vedrine i ljubavne čežnje, a manje svetskog bola koji je pod pojmom “saudade” proslavio portugalsku melanholičnu dušu.

Jedinstvo teorije i prakse

Posle zaista dobrog koncerta i čašice porta, izašli smo u sumrak pun žamora. Okolni kafei i restorani sa uličnim terasama, na stepenicama, u prolazima, na vidikovcima, već su bili skoro puni. I mi smo pronašli mesto u baštici finog lokala, odmah do broznanog spomenika ženi sa krčagom. Ona je od 19. veka simbol grada. “Trikana” donosi gospodi vodu sa reke i pomaže u kući. Opevali su je mnogi portugalski pesnici, a od 2008. ima i svoj spomenik. Imali smo sreće jer tu uskoro nije više bilo mesta. Noć pada na Koimbru. Pred nama flaša portugalskog crnog vina “Teorija”, koju smo te večeri pretočili u praksu. I blago opijeni takvim teorijsko-praktičnim jedinstvom, pošli smo opet prema glavnoj pešačkoj ulici.

Pre toga prošli smo kroz “Kapiju Almedina”. U nazivu se čuje arapski koren. Kada je Gornjim gradom ponovo zavladao mavarski gospodar Kordobe, utvrdio je grad i snabdeo ga sa tri kapije. “Almedina” je jedina sačuvana. Prolazeći kroz nju, čovek kao da prolazi kroz opnu vremena – iz orijentalnog 11. veka stupa u portugalski moćni 16. vek, na glavnu pešačku ulicu, i nazad, prema reci i hotelu.

A na glavnoj ulici studenti odeveni u boje svojih udruženja, pevaju pesme koje slave mladost, život i Koimbru. Nešto dalje, grupa studentkinja čini isto uz ples. Očito su se vremena promenila, studentski fado nije više samo stvar muškaraca.

Pred san mi pred unutrašnjim okom promiču slike. Lepa je bila ta majska noć na bregu iznad mavarske kapije. Koimbra ti se ne udvara. Ona te naprosto usisa u sebe, a da to i ne primetiš.

Zemlja na stolnjaku

Sledećeg jutra šetamo istim pravcem, kroz Almedinsku kapiju, sve do katedrale na brdu. Malo je ljudi ovako rano, pre devet, u spletu sokaka i stepeništa. U jednom kafeu nadomak stare katedrale doručkujemo sveže pecivo, i uz kafu pokušavamo da se naviknemo na misao da ćemo tog popodneva već otputovati dalje.

Iskoristili smo priliku da opet procunjamo Donjim gradom. U jednoj radnji kupujem stolnjak sa motivima portugalskih sardina. Unapred se radujem da ću, kada me spopadne čežnja za ovakvim mestima, mirisima, zvucima, svetlošću, zastrti ovim stolnjakom svoj sto na Banovom brdu i na njega izneti portugalsko vino i dve čaše.

Pustiću sa Interneta stvar “Saudades de Coimbra”, setnu baladu pesnika i kompozitora Žozea Alfonsa. On je, pre nego što je postao legendarni glas otpora diktaturi, studirao u Koimbri. Ti zvuci vratiće nas u popodne, kada smo vozom sa Koimbre B pošli na Koimbru A – a odatle dalje za Lisabon.

Svom studentskom gradu Žoze je otpevao stihove: “Ko tebe nije video, slep je./Ko te ne voli, nije živ”. Usred refrena, nad stolnjakom sa motivima sardina, nazdravićemo u čast Žozea Alfonsa. A to će značiti: Videli smo tvoju lepu Koimbru, Žoze. I volimo je, čak iz ove daljine. Dakle, živi smo.

( Dragoslav Dedović (Deutsche Welle Beograd) )