Daj bože da uđemo u EU 2033. godine

Da je Crna Gora svaki put uradila jednu stvar koja bi je približila Evropskoj uniji kada su njeni čelnici rekli da je Podgorica “lider” u evropskim integracijama na Zapadnom Balkanu, Montenegro bi već bio jedna od “zvezdica” EU. Da je Srbija svaki put uradila jednu stvar koja bi je približila EU kada su njene vođe rekli da je Beograd na evropskom putu, nekadašnja najveća jugoslovenska republika bi već bila u društvu Slovenije i Hrvatske. Da je Bosna i Hercegovina uradila jednu stvar koja bi je približila EU kada su se njene etno poglavice zaklinjali u evropske vrednosti i aspiracije, Sarajevo i Banja Luka bi bile na pragu članstva u EU. Isto važi i za druge kandidate za ulazak u EU sa Z. Balkana, iza velikih reči i slogana, sem u sporadičnim, gotovo incidentalnim situacijama, nije stajalo ništa.

Izjava grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa da bi države Z. Balkana trebalo da uđu u EU do 2033. je veoma optimistična koliko god to nekome izgledalo daleko i obeshrabrujuće. Sećamo se da nam se i 2012. činila daleko, pa 2014. i 2018. a da ne govorimo da su dočekivani na nož oni koji su govorili o 2020 ili 2025. godini.

Pošto politički predstavnici u Crnoj Gori, ali i drugim zapadnobalkanskim zemljama ponavljaju iste priče godinama vredi ih podsetiti da su se Poljska, pribaltičke republike, Mađarska, Slovačka a posebno Bugarska i Rumunija “prošvercovale” u autobus EU i zato je uvedena “kontrola” da više ne bi bilo švercera. Sve pomenute nove članice EU su pale na ispitu pravne države i poštovanja sloboda i prava a i danas imaju korumpirano i neefikasno pravosuđe ili političku elitu koja uporno pokušava da potčini sudsku granu vlasti.

Stanje u crnogorskom pravosuđu, policiji i obaveštajnim službama je toliko kompromitovano da će trebati čitava jedna generacija tužilaca i sudija da prođe kroz Danteovo “čistilište” da bi Pogorica imala pravosudni sistem voljan i sposoban da radi po zapadnoevropskim standardima. Naivno je zavaravati se da par hapšenja, poput Vesne Medenice i Blaža Jovanića, može da ima dejstvo čarobnog štapića i da jedan kancerogeni pravosudni sistem koji je DPS negovao 30 godina naprasno ozdravi.

Na stranu što smo još daleko od pravosnažne presude za Medenicu i Jovanića, a ako njih ne bude tek onda će Crna Gora biti u problemu, tužioci i sudije od integriteta nisu pečurke pa da niknu preko noći. Zato je potrebno da nova vlast odmah, ili što bi rekli juče, krene sa edukacijom i “čeličenjem” novih tužilaca i sudija koji će imati kapacitet, kredibilitet i kičmu da se ne savijaju pred izvršnom vlašću.

Nažalost, u prethodnih 30 godina, o čemu svedoče rezultati - nema nijedne pravosnažne izvršne presude protiv jednog političara, ministra, državnog sekretara, biznismena, direktora ili kriminalca visokog kova, čak se i protiv onih koji pripadaju srednjoj i nižoj ligi mogu prebrojati na rukama jedne ruke - kreiran je loš, korumpiran i kompromitovan sistem.

Potrebno je, koliko sutra, poslati najbolje i najperspektivnije pravnike u SAD, Nemačku, Francusku, Italiju na školovanje i usavršavanje, daleko od profesora sa tajnom ili javnom partijskom knjižicom DPS-a, i aktuelnih tužilaca i sudija u Crnoj Gori. Od njih, osim kako da se povijaju kako vetar duva, nemaju ništa drugo da nauče, čast retkim izuzecima.

Kao što u Italiji ništa ne bi vredelo svedočenje Tomaza Bušete da nije bilo tužioca Đovanija Falkonea, a ne bi vredeo mnogo ni Falkone da u Kascionom sudu nije sedeo sudija Korado Karnevale, tako ni u Crnoj Gori neće vredeti mnogo ni svedoci saradnici ni sjajni tužioci i sudije ako u Vrhovnom sudu nema ljudi od integriteta. I kao što Italija nije mogla da započne odlučnu borbu protiv mafije dok je Prvom republikom vedrio i oblačio Đulio Andreoti, tako ni Crna Gora neće moći da se obračuna sa organizovanim kriminalom dok u političkom ambijentu budu kolo vodili crnogorske verzije Andreotija.

U Prvoj italijanskoj republici je bilo nezamislivo da politički lideri budu procesuirani, u Drugoj republici je Andreotija spasilo zastarevanje od presude za saradnju sa mafijom, Betino Kraksi je umro kao begunac u Tunisu jer je u Italiji optužen za korupciju, protiv Silvija Berluskonija se vodilo na desetine krivičnih postupaka i na kraju je osuđen, kao i njegovi najbliži saradnici poput Marčela Del’Utrija ili predsednici pokrajina Sicilije Salvatorea Kufara, Veneta Đankarla Galan ili Lombardije, najbogatije i najznačajnije regije, Roberto Formigoni.

EU je pravila niz grešaka u prethodnim proširenjima i u hodu ih je ispravljala. Države koje su ušle u 2004. trebale su samo da usvoje zakone i akcione planove, uključujući i oblast pravosuđa, ljudskih prava i sloboda, bez drugih uslova. Bugarska i Rumunija su trebale da počnu da primenjuju usvojene zakone i akcione planove a Hrvatska je da bi postala članica morala da pokaže i rezultate, poput hapšenja i procesuiranja bivšeg premijera i u jednom periodu, činilo se svemoćnog, Ive Sanadera.

Crna Gora i druge zemlje Z. Balkana će, imajući u vidu veoma loše iskustvo Brisela sa istočnoevropskim članicama EU, morati ne samo da usvoje zakone i akcione planove i da počnu da ih primenjuju, već će morati da pokažu veoma ubedljiv tzv. track record. To u prevodu znači da će iza rešetaka sa pravosnažnim presudama morati da završe razne medenice, jovanići ali i korumpirani političari i funkcioneri u dosluhu ili saradnici kriminalnih organizacija, korumpirani direktori velikih javnih preduzeća i ustanova, kao i visoki dužnosnici od ministara preko premijera do predsednika za koje se dokaže da su kršili zakone.

Zamena kadrova u policiji i obaveštajnim službama je u teoriji, ali i i praksi, lakša od one u pravosuđu, ali to ne znači da je jednostavna, bez prepreka i bez zamki. Odlika svih obaveštajnih sektora u bivšim jugoslovenskim republikama proisteklih iz nekadašnje Državne bezbednosti (DB) je da se predstave svakoj novoj vlasti kao neophodni element za njenu vladavinu. One se ne bave tolikom zaštitom države od spoljnjeg faktora, što bi trebalo da bude njihov glavni zadatak, koliko zaštitom onoga koje na vlasti i zbog toga, po pravilu, ubede svakog novog vlastodržca da su mu najbolji “prijatelj”.

Jedan od uslova-zamki EU za zapadnobalkanske države je dobrosusedska saradnja. Kampanja koja se u Crnoj Gori, na Kosovu i Federaciji BiH vodi protiv Otvorenog Balkana je klasičan primer kako zapadnobalkanske države rade same protiv sebe.

Činjenica da protivnici Otvorenog Balkana predstavljaju Berlinski proces kao alternativni pokazuje da oni ne znaju ni šta je Otvoreni Balkan a ni Berlinski proces - reč je o komplementarnim a ne alternativnim inicijativima - ili je za njih a priori neprihvatljiva svaka inicijativa koja dođe iz Beograda, bez obzira o čemu se radi i da li je ona dobra ili ne.

Nema sumnje da je princip regate za članstvo u EU ispravan, međutim isto tako je nepobitno da bi sve države Z. Balkana bile u mnogo boljoj poziciji da mogu koordinisano da nastupaju prema Briselu i da demonstriraju visok stepen saradnje, uvezanosti zajedničkog tržišta i kapaciteta da međusobno rešavaju brzo i efikasno sve sporove.

Drugim rečima, ako bi Otvoreni Balkan profunkcionisao on ne bi, kako to njegovi protivnici kažu, bio zamena za članstvo u EU već naprotiv, bio bi lansirna rampa za svaku pojednačnu zemlju i region u celini. Rečju, bio bi najbolja vizit karta za svaku državu u direktnom odnosu sa administracijom EU i državama članicama, pogotovo onima koje smatraju da zemlje Z. Balkana neće nikada biti spremne za EU.

Svidelo se to nekome ili ne, podrška za članstvo zapadnobalkanskih zemalja u EU je uvek bila niska u zapadnoevropskih i skandinavskim članicama EU. Motiv je vrlo jednostavan, ceo region je žrtva koliko reputacije kirminalnih organizacija i kriminalaca toliko i ukorenjenih predrasuda. Ne računajući poslednjih par meseci kada se o Z. Balkanu pisalo i pričalo u kontekstu geopolitičkih scenarija posle ruske agresije na Ukrajinu, za zemlje proistekle iz bivše Jugoslavije plus Albanija čuje se samo u crnim i kriminalnim hronikama u državama EU.

U velikoj su zabludi oni koji misle, bez obzira da li se radi o Srbima, Crnogorcima, Makedoncima, Bošnjacima, Hrvatima (iz BiH) ili Albancima, da je njihov nacion bolji od drugih i da se negativna slika ne odnosi na njih. Nekada smo za Evropu bili Jugosloveni, sada smo Balkanci i to nigde, osim u sportu, nije kompliment.

Situacija u Srbiji je još nepovoljnija po evropski put zemlje i njenu budućnost nego u Crnoj Gori i to nije novost, a nije ni dobra vest za Podgoricu i čitav region iako se njoj jedni raduju a drugi veruju da mogu da iskoriste za realizaciju nacionalnih agendi.

Srbija je jedina mogla da bude lokomotiva regiona i da ga vuče napred. Beograd ima sve probleme kao i Podgorica po pitanju pravosuđa, policije, službi i organizovanog kriminala, plus ambivalentna spoljna politika prema Moskvi i Pekingu i naravno pitanje Kosova.

U Albaniji i pored napora vlade E. Rame i dalje ne znamo gde počinje država a gde se završava organizovani kriminal, dok je podela između Raminih, uslovno rečeno, socijalista i Berišinih, takođe uslovno rečeno, “demokrata” više izražena nego u raspolućenoj Crnoj Gori na “belvederski” i “litijaški” blok, ili između Makedonaca i Albanaca u S. Makedoniji ili među konstitutivnim narodima BiH.

Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija su tempirane bombe sa zamrznutim etničkim pitanjima na unutrašnjem i spoljnom planu, odnosno države u kojima imamo tri, odnosno dve, totalno odvojene zajednice koje ne komuniciraju, dok susedi na istoku i zapadu čekaju da im “poklon” padne kao zrela kruška. Iza priče o evropskom putu i vrednostima kriju se nacionalne agende, jedni bi da stvore unitarne države u kojima bi dominirali, drugi se bore za očuvanje statusa kvo, čekajući povoljnija vremena za (kon)federalizaciju ili čak secesiju.

Kad imate sve prethodno rečeno u vidu shvatate da 2033. godina, ne računajući druge uslove koje Podgorica mora da ispuni, zaista zvuči optimistično.

( Željko Pantelić )