Svjetski poredak pred rasulom

"Hoću da kažem da nam poraz ponekad otkriva više nego pobeda, a onaj koji ne zna da gubi više nego onaj ko to ume" (Džulijan Barns, Elizabet Finč)

"U početku beše reč. Reč je bila kod Boga. Reč je bila Bog". (Biblija, Jovan:1:1) Da li se isto može konstatovati i za čovekovu reč? Biće ipak da njoj prethodi misao, ideja. Težina i važnost ljudske reči - ma kakva da je - nepobitna je: naročito onih gromopucateljnih, kako usmenih - od običnih govora, do beseda, tako i pisanih - od romana, priča, poezije, raznorodne publicistike do aforizma. No, reči izrastaju iz ideja, oživotvoruju misli za koje je presudno je da su umne, plodotvorne, opštekorisne. I da im sleduju dosledni, sprovodilački postupci, dela. Da li time od sebe i drugih danas previše tražimo? Nipošto! Dok postepeno gubimo i ono malo preostalo vredno.

Nasuprot, tri su glavne crte talasa populizma, tog izvora zavaravajućih reči, te štetočinske tendencije u brojnim postojećim političkim zajednicama: njegova širina, prostiranje, zatim manipulativna, čak mesijaska uloga i dejstva, i - njegova površnost, standardna plitkost iskaza. S populizmom redovno ruku-pod-ruku dolazi puki amaterizam: neznanje, nametnuta "dobrovoljnost", volonterstvo, ali i zanesenost, strast, preciznije - ostrašćenost. S druge strane, strah od smrti je pretežna podloga religije. Verovanje u B/boga, u zagrobni život. Uzdržavanje i trpljenje radi dopiranja do raja ili do pakla, kako za koga. Izmišljenih? Pažljivo skiciranih, lukavo podastrtih, projektovanih? Koja niko (još) nije iskusio. Nedokazivih.

I onda, najčešće naporedo, preplavlja nas realni strah od nemilosrdnih političkih vetrova, od vlasti, od jačih, od onih najjačih. Bojazan, zebnja od vođe, od zapadanja u njegovu nemilost. Političari na vlasti i njihova obećanja o budućem blagostanju, uporediva su sa crkvenim verovanjima u besmrtnost duše koja se, navodno, "ako se ponaša(mo) u skladu sa kanonima", seli na nebo. I uživa blagodeti srazmerne svojim "zaslugama" - prinošenjem žrtvi, molitvama, skromnom životu i pokornosti tokom ovozemaljskog trajanja. I tako stižemo do koktela klijentelizma i populizma.

Verna publika političke vrhuške je obično pasivna, lenja, zaslepljena, zavedena, neprosvećena. I korumpirana mrvicama. Kao da po pravilu nema ni strpljenja, ni vremena, ni prostora za put opšteg posvećenja. Demokratija u vremenu interneta prestaje da bude vladavina naroda, oličenje građanske suverenosti. Zamenjuje je, bar delimice, "teror" društvenih mreža, otuđeno elektronsko opštenje, bezlično izjašnjavanje. Pritom, stvarnu moć ima krupan, oligarhijski finansijski kapital, korporacije, oružane snage i - informacija. A istina? Ona doživljava eroziju: raspada se u više verzija od kojih nijedna nije ona dolična, autentična. Ima li je uopšte takve, sada i ovde?

Mehanizmi navodno pobedničke većinske kvantitativnosti socijalnih jedinki, procedure i politički izbori nepouzdani su, varljivi. Kulise ljudskih prava i sloboda u najboljem slučaju su dozirane da se ne bi ugrozio javni poredak koji postavlja i održava vladajuća garnitura. Tobožnja pretpostavka nevinosti presvučena u svoju suprotnost, sloboda uverenja i govora, nezavisnost pravosudnih institucija, zdrav razum i pravda - umnogome su obesmišljeni. Takozvana podela vlasti se u savremeno doba okreće mahom tehničkom razgraničavanju njenih poluga, samo relativno odvojenih državnopravnih funkcija. Moral i prâvo pravo - shvaćeni kao izvesnost, legitimnost, kao dobro, uravnoteženo i poželjno, kao jednakopravnost i tolerancija uz uvažavanje različitosti i posebnosti - bivaju potisnuti sasvim u drugi plan. Gaženi nemilosrdno. I na nacionalnom i na spoljnom planu. Ni fašizam, ni nacizam, ni staljinzam nisu iščezli, nisu pokriveni debelom i neprozirnom prašinom istorije. Dokaza za tako nešto je previše. Isuviše.

Međunarodne institucije - dirigovane i umnogome zavisne od vodećih svetskih faktora - već nekoliko decenija unazad doživljavaju debakl. Konce umesto njih vuku ličnosti, grupacije iz senke. Umesto ranijih kafkijanskih nacionalnih policijskih država - koje i dalje u potaji obitavaju, "iskrsavajući" po potrebi kao ponornica - planeta se sve više svodi na sukobljene vojne i paravojne komplekse ogoljenih interesa. Pod vođstvom ljudi sumnjivih državničkih, starosnih i zdravstvenih (kao i stručnih) sposobnosti, a o humanosti, dostojanstvu i časti da i ne govorim. Proklamovani i zagarantovani teritorijalni integritet i suverenost država se ljuljaju i povremeno beskrupulozno ruše voljom moćnika. Bahate pretnje manjima i malima, kao i manjinama i etničkim grupama - ucene, osvete, nacionalna kažnjavanja, sulude sankcije u kulturi, umetnosti i sportu, zatiranje svetlih tradicija i slavne prošlosti (ima li je makar u našim sećanjima?) - uzelo je maha. Bez vidljivog konca i racionalnog smisla. Caruju gebelsovska propaganda i hipokrizija na svim nivoima.

Svet za daleko preovlađujuću kvotu populacije nije, i tô ne od juče, nimalo prijatno mesto za život. Beda, bolesti - izvorne i one iskonstruisane, veštački proizvedene - upropašćivanje, pa i uništavanje životne okoline, razgranati kriminal, svekoliko nasilje - "u kući" i van nje - diskriminacija, arbitrarnost i diskrecionarnost, ratne strahote osobito, uz neprestane političke obmane i zloupotrebu naučnih dostignuća kao da najavljuju opštu kataklizmu. Ili je ona već pred našim vratima? Ili smo - čak - već u nju i stupili? U svakom slučaju, "zaturen" je, zaboravljen čovek, njegova suština, duhovnost. Misija i smisao obrazovanja, lepog vaspitanja, kulture i umetnosti se marginalizuju. Praćeni bledim okrajcima ljubavi. Da li treba sve(t) da propadne da bi se rodilo sveže i zdravo tkivo - ili je tô novo, ali naopake kakvoće, već u nama i oko nas, grđe nego što je bilo ikada? Šta može probuditi i osvestiti ovo i ovakvo čovečanstvo na Zemlji? Neka razarajuća, grubo opominjujuća bomba, ma u kom obliku nas pogodila? Neka druga do sada nama nepoznata civilizacija koja će nas porobiti i opametiti, u krajnjoj liniji u našu korist? Može li nam pomoći Spinozin bog, tj. priroda, i njegove/njene zakonitosti, sile? Ili pak neka svetska revolucija smelih i razumnih vizionara? Pogledajmo (se) - individualno i kolektivno, globalno - i iznutra i spolja! Već je uveliko dockan a možda ipak još nije baš sasvim prekasno?

"Otpadnici su oni koji sumnjaju, a sumnja - akrtivna sumnja - jeste znak delotvorne inteligencije". (Džulijan Barns)

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i višegodišnji gostujući profesor na FDES-u u Podgorici

( Zoran R. Tomić )