NEKO DRUGI
Uspon i pad i uspon
Što se više saživljavamo s Trećim svetskim ratom, to nam se bliže tzv. korona prikrada iza leđa, sve rešenija da nam pokaže da još nije završila s nama, a kamoli mi sa njom. Pa ipak, nešto ne mogu da verujem da se u tu istu vodu može zagaziti dva puta
Pisalo se mnogo, nekako s proleća, da je Putin „ukinuo koronu“, da je pandemija morala da podvije rep pred ubistvenim šarmom njegovih tenkova i haubica.
I stvarno, ko da još misli na već pomalo oveštalog smarača u vidu virusnog hajvančića, kad onamo, na žitnim poljima nepokorene Ukrajine, polako nakvasava Treći svetski rat? Izgleda da i među jahačima apokalipse postoji hijerarhija.
Nije prošlo mnogo od tada, tek četiri meseca, ali svet se izgleda već pomalo smorio od ukrajinskog rata, u kojem nema ni brzog sloma Ukrajine ni brzog trijumfa Rusije, a ni obrnutog.
Vođenje rata je, zna se, najskuplja stvar na svetu, ali izgleda da ni kažnjavanje ovih koji su rat poveli nije ništa jeftinije, bar ne onda kad ovi imaju toliko nafte i gasa i žita, a o atomskim bombama da i ne govorimo.
Te ćemo, kažnjavajući njih, kazniti i sebe i ispaštati bez krivice. Pa dobro, ako je za pravednu stvar, nekada mora i da se ispašta, a ovo jeste pravedno.
Najbolji dokaz da ukrajinska vojna polako ulazi u fazu rutine i smaranja - a to je baš ono što agresor i zavojevač želi i što mu odgovara na svaki mogući način - jeste ponovni „rast brojeva“ ne samo u Srbiji i okolini, nego i mnogo gde po Evropi, naročito istočnijoj i južnijoj.
Drugim rečima, virus pažljivo prati vesti i ono što je iza njih, i kanda je zaključio da je vreme da se polako vraća u naše živote, jer nam već opasno popušta pažnja oko onoga što ga je od nas proletos odvratilo.
Nije taj „rast brojeva“ još dramatičan, ali je postojan. Sa njim su se odmah probudili i propovednici virusokalipse, jedva dočekavši povod da se vrate u naše živote.
Jesu li vam nedostajali? Meni nisu, ni najmanje, ali sebi jesu, i to se vidi. Tačnije, vidi se da su gladni nove doze publiciteta.
Kad si dve godine svakodnevni selebriti vrač propasti, kojeg zabrinuta javnost punonadežno pita ima li ikakve šanse da preživimo, nije lako vratiti se u anonimnost i javnu nevažnost. Od toga hoće da postrada sopstvena slika o sebi, a to se teško podnosi.
Rat, međutim, neće stati sve i kad bi virus iznova udario onako jako kao što je udarao kad je bio mlad i jak i zdrav, a mi zatečeni, nemoćni i bez odbrane.
Odviše je visok ulog ovde izvučen, radi se o novom preslagivanju sveta, a bogme i o tome hoće li demokratski poreci preživeti, dokazujući da je demokratija snaga, a ne slabost i mekušnost.
Ili će se možda skutriti i skvrčiti u najzapadnijem kutku Evrope i valjda u severnoj Americi (ako se Narandžasti ne vrati baš kao virus), strepeći od trenutka kad će im jedna sekundarna kvaziimperija zadati završni udarac, pre nego što i sama bude proždrana od mnogo opasnijeg državolikog virusa sa svog jugoistoka.
Do tada, okanimo se puste geopolitike i vratimo se psihologiji virusa. Što se više saživljavamo s Trećim svetskim ratom, to nam se bliže tzv. korona prikrada iza leđa, sve rešenija da nam pokaže da još nije završila s nama, a kamoli mi sa njom.
Pa ipak, nešto ne mogu da verujem da se u tu istu vodu može zagaziti dva puta.
Pred viđenim prizorima stvarne opasnosti za svet i za čoveka - a ta je opasnost drugi čovek - koliko će nas još biti spremno da se dovoljno uplaši da bismo pristali da iznova prolazimo kroz onaj teatralni i naporni koronaritual koji nam je obeležio dve, tri godine života?
Ufačluj se da ne vidiš i da te ne vide, nemoj ovamo, nemoj onamo, nemoj tad, nemoj sad, nemoj nigde i nikada i ni sa kim, drhturi u svojem bivku dok đavo ne dođe po tebe: koliko će nas još biti poslušno ako To ponovo krene na naše ionako sve skučenije živote?
Ne mogu to ni da zamislim. Mada je to nevažno - važno je mogu li da zamislm druge da mogu to da zamisle. A mislim da mogu, mada u to više nisam siguran.
U međuvremenu, Putin i dalje drži koronu pod kontrolom u Rusiji i Ukrajini.
Zašto? Zato što nikoga nije briga da li tamo „brojke rastu“.
Tamo je na snazi neka druga aritmetika. Ta bi trebalo i nas ostalih najviše da se tiče, jer nam od nje zavisi mnogo više toga, ali čovek je čudan stvor: uglavnom odabere da se plaši manje strašnih stvari, da bi iz svesti potisnuo one iza kojih zjapi ponor pakla.
( Teofil Pančić )