Tišina i ćutanje

Ćutanje je posle reči druga moć sveta. (Ž.B. Lakorder)

Tišina kao odsustvo zvuka. Kao antipod buke. Tišina duboke platonske ljubavi, naspram nečujnog loma u duši. Inače, tišina se ne može poistovetiti sa ćutanjem. Ona je osetno prostranija od sâmog ćutanja. Jer, ćutanje je "samo" negacija govora u prisustvu ličnosti, slušalaca, onih koji iščekuju reči. Tišina kao zla kob. Tišina kao zatišje. Tišina koja preti nadirućim zvukom. Minut ćutanja kao izraz saučešća, "sućuti" - odavanja pošte preminulom. Tišina kao mir, spokojstvo. Kao nirvana u duši. Kao bonaca na moru. Tišina u crkvi, zagrobna tišina. Ali, opet, česta je i neugodna tišina u situaciji kad se očekuje razgovor. Tišina kao signal da nešto oko nas nije u redu. Tišina kao praznina. Tišina kao nedopušteno nečinjenje. Kao propust, pa i kao neregularnost, u rangu nezakonitosti.

Dakle, tišina - zavisno od konteksta - može da bude bilo rajska, bilo ona paklena, zastrašujuća, mukla. Da, tišina može da bude i posledica umora ili bolesti. Tišina kao okvir za meditaciju. Za stvaralaštvo. Ali i tišina kao neizvesnost, nesigurnost. Možda je "ćutanje zlato" u diplomatiji ili drugde. Možda je neizjašnjavanje kadgod mudrost, pa i spas. Ljudsko ćutanje kao jedan od izvora tišine, može da bude prethodnica govora, izraz kolebanja, promišljanja. Kao suprotnost brzim reakcijama, ishitrenim, brzopletim potezima, rečima i rečenicama bez valjanog pokrića. Tišina nas često leči, pruža predah, opušta. Ali, neretko ona može da nas uspori, zbuni. Da nas navede na pogrešan trag, da (nam) bude loš saveznik - pa i rđav nagoveštaj. Kako da razumemo tišinu, odnosno ćutanje koje traje - a vreme prolazi? Koji je njen smisao, značenje. To zavisi od nekoliko okolnosti. Prvo: da li je tišini tj. ćutanju prethodilo neko pitanje na koje čekamo odgovor - ili ne. Drugo: da li je tišina nastala spontano ili je izazvana nekim prethodnim događajem (od tehničkih do prirodnih uzroka). Treće: da li se smisao, značenje tišine, odnosno ćutanja može odgonetnuti posredno - recimo izrazom nečijeg lica (recimo, osmehom) ili pokretima prisutnih, glavom, rukom. Da li je konkretno ćutanje - s obzirom na celinu profila te ličnosti - rečito ili pak iznenađujuće, nejasno? Da li je nečija pasivnost, ćutanje znak odobravanja, prihvatanja ili odbijanja nečega?

Što se pravnih regula tiče, one ne smeju da pruže osnov dvosmislenosti kada se nađemo pred pravnom tišinom, odnosno ćutanjem, odsustvom akcije, posebno javnopravnih subjekata. U zakonodavstvu su - u tom i takvom miljeu - bitna najmanje tri momenta: 1) da li je postojala dužnost nadležnog organa, tj. ovlašćenog službenog lica na izjašnjavanje, na odluku; 2) koliko je ta "službena tišina", odnosno ćutanje trajalo; 3) koja pravna dejstva merodavni zakon - opšti ili specijalni - pridaje nastaloj "praznoj" situaciji. Rečju, da li se u konkretnom tipu slučaja u odnosu na građanina/"stranku" ćutanje kvalifikuje sa "da" ili sa "ne" - ili se ono jednostavnouzima kao jedno ništa, kao neutralna kategorija. U prve dve varijante su sukcesivno kombinovane pravna tehnika fikcije - da nije bilo tišine (nego da je organ radio, rešio), i zakonska pretpostavka o smeru tog "odlučivanja", u interesu stranke ("da") ili pak ne. Što je ključno u pogledu pravne zaštite protiv "ćutanja" koje se kvalifikuje bilo kao "ne", bilo kao prosta, "bespolna" tišina. Kod treće varijante, čvor je kod dokazivanja da je odsustvo službenog činjenja zakonski/pravno izjednačeno sa "da", tj. da je ćutanjem nešto dobijeno - i kako tô, zadobijeno na podlozi zakona (činjenicom "ćutanja"), opipljivo realiovati. U svakom slučaju, kada postoji službena dužnost nadležnog subjekta da radi - a ne da ćuti! - izostanak tog delanja predstavlja pravno nedopuštenu tišinu. A pravni tok mora da se odvija, njegov kontinuitet je conditio sine qua non ostvarivanja javnih i privatnih potreba.

Rizici i štetne posledice službenog ćutanja su kompleksni, u sferi više pravnih vrednosti različite širine i težine. Najpre, zaštita prava stranke, kako njenog prava na odluku uopšte - bez obzira na sadržinu te odluke, tako i prava o kojem se tom prilikom odlučuje. Naročito ako je određeni pravni proces pokrenut u interesu stranke, pojedinca ili pravnog lica. Dalje: efikasnost i ekonimičnost rada javne uprave. Šire, javni interes pravilnog i pravovremenog funkcionisanja službe. A pravna sigurnost i poverenje u državu, posebno u javnu upravu nespojivi su sa njenim ćutanjem. Sve ovo u kontekstu svežnja evropski uhodanih principa, pravila i uputstava tzv. dobre uprave (good administration). Na pitanje kada postoji, od od kog momenta nastaje ćutanje, moguća su dva odgovora: a) prvi, stroži - samo kada je izričito propisan, jasan i tačan (numerički, ili na drugi način, recimo "do završetka sudskoga spora") rok za neku radnju - njegovim istekom; b) drugi, elastičniji - i kada rok nije propisan a povređen je pravni standard razumnog roka, odnosno neko pravno načelo, recimo procesne ekonomije.

Posebnim zakonima se za određenu upravnu materiju (recimo za registraciju privrednih subjekata, pružanje drugih direktnih usluga, kod stranih ulaganja ili za zaštitu konkurencije, i slično) može izričito odrediti da ćutanje uprave znači udovoljavanje zahtevu stranke. Takođe, u Direktivi 2006/123/EC Evropskog parlamenta i Saveta o uslugama na unutrašnjem tržištu ćutanje se načelno upodobljava davanju odobrenja.

Pravne mere za suzbijanje ćutanja javne uprave u evropskim okvirima su raznovrsne: 1) obazrivo i ograničeno uvođenje pozitivne pretpostavke ćutanja u određenim oblastima života; 2) oštra disciplinska odgovornost javnih službenika za nedozvoljeno spor rad, za šikaniranje stranaka nečinjenjem, i drugo; 3) propisivanje obaveze naknade štete - kako države, odnosno nadležnog javnog tela za nedopušteno pasivno ponašanje, tako i rukovodioca organa (bilo po osnovu objektivne, "komandne", bilo po osnovu subjektivne odgovornosti); 4) puna sudska jurisdikcija, neposredno sudsko pre(d)uzimanje izostalog upravnog posla.

Dakako, od propuštanja izvršne, kao i one zakonodavne vlasti da ispune propisane im zadatke, još opasnije je neopravdano, neprimereno ćutanje sudstva. Dok "sudska tišina" znači bespogovorno zabranu spoljnih uticaja na njegovu misiju. Praćeno studioznošću sud(ij)skih razmatranja i činjeničnih i pravnih pitanja u cilju pravednog razrešavanja nastalih sporova. Kao definitivni, nezavisni i nepristrasni pružalac zaštite individualnih pravnih situacija, sud mora uvek da bude dostupan: da odlučuje zakonito, objektivno, delotvorno i blagovremeno.

Ukratko, najopštije, tišina je - pa tako i ćutanje - određeni zastoj, ređe koristan, češće štetan. "Kažu da ćutanje obitava u zadovoljstvu, a ja vam kažem da bunt, opiranje i prezir obitavaju u ćutanju" (K. Gibran). On - taj zastoj - ne bi smeo da traje predugo. Jer, svet nije sazdan na tišini, na pasivnosti, na ćutanju, na čekanju. Nego na aktivnosti, radu, opštenju - i šumovima, zvucima, na emocijama koje se iskazuju, ne samo rečima. Prijatnim ili neprijatnim. Neodmerena tišina je neprirodna i u školi i u porodici, u partnerskim odnosima osobito. Ali i na raznorodnim priredbama, javnim manifestacijama, pa i u šumi, i na reci.

"Nisam rekao ništa, i to je bila moja najveća izdaja... Možda i ne može da bude drugačije, možda dišemo kroz svoje snove u različitim svetovima, dok se u snu povlačimo u sebe". (J. K. Grendal, Tišina u oktobru)

P. S. Tišine naših prekratkih noći tako umilne i tanane behu./ U njima su samo čula bila dovoljna./ A paralelni otkucaji srca oba skriveni zauvek ostadoše u uhu./

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i višegodišnji gostujući profesor na FDES-u u Podgorici

( Zoran R. Tomić )