Zašto su nam neki ljudi na prvi pogled dosadni
Ako u ovakav susret uđemo sa negativnim očekivanjima, moglo bi da nam se desi da propustimo potencijalno zanimljiv razgovor, dok bi s druge strane otvoreniji um mogao da nam pomogne da takav susret rezultira pravim prijateljstvom
Zamislite da ste na nekoj zabavi i prijatelj vas pozove da upoznate njegovu rođaku Barbaru.
Vaš prijatelj upoznavanje pokušava da začini sa par činjenica: Barbara živi u malom gradu i radi kao analitičarka za jedno osiguravajuće društvo.
Omiljeni hobi joj je gledanje televizije.
U sebi stenjete na samu pomisao na sastanak sa ovakvom osobom, ali takva reakcija govori o vama, baš onoliko koliko i o osobi koja se bavi analizom podataka i uživa u šundu na televiziji.
- Kada sme da se veruje instinktu
- Najbolji (i najgori) načini da nekog uhvatite u laži
- Prijatelji koji su dobri za vaš mozak
Prema nedavno obavljenom istraživanju, ljudi imaju razna predubeđenja o tome kakve osobine krase klasičnog smarača.
Kao i u drugim slučajevima stereotipnog prosuđivanja, ovako pristrasno mišljenje objektivno ne mora da bude istinito, ali ono gotovo uvek ima negativne posledice.
Ljudi tako na grub način sude o ljudima koji zrače „dosadne" stereotipe, smatraju ih manje kompetentnim i prijatnim od prosečnih osoba i pokušavaju da ih izbegnu u raznim društvenim interakcijama - pre nego što oni uopšte i progovore.
„Oni su marginalizovani", kaže Vinand van Tilburg, eksperimentalni socijalni psiholog sa Univerziteta u Eseksu, u Velikoj Britaniji, koji je i vodio ovo nedavno objavljeno istraživanje.
Ovakvi rezultati bi mogli da nas navedu da ponovo razmotrimo sopstvena predubeđenja pre nego što na nekom društvenom događaju upoznamo Barbaru.
Ako u ovakav susret uđemo sa negativnim očekivanjima, moglo bi da nam se desi da propustimo potencijalno zanimljiv razgovor, dok bi s druge strane otvoreniji um mogao da nam pomogne da takav susret rezultira pravim prijateljstvom.
Istraživanje nudi i neke savete kako i sami sebe možete da predstavite u boljem svetlu.
Šokantno istraživanje
Van Tilburgovo istraživanje je nadgradnja naučnog zanimanja za doživljaje ljudi o dosadi, koje je staro više od dve decenije.
Ono nam pokazuje da je to jedna od najbolnijih emocija sa iznenađujuće dubokim uticajem na naše ponašanje.
Tako su, na primer, istraživači sa Univerziteta Virdžinija, iz Šarlotsvila, zatražili od učesnika da 15 minuta provedu u skromno nameštenoj sobi.
Oni nisu imali mobilne telefone, kompjutere ili bilo šta za čitanje, ali je tu bio uređaj koji je pritiskom na dugme proizvodio mali električni udar.
Bez obzira na evidentni bol koji je proizvodio, 18 od ukupno 42 učesnika su odlučili da ga pritisnu makar jedanput, iz čiste dosade.
Čini se da je bilo kakva stimulacija, pa makar i ona koja je izazivala fizičku nelagodu, bila bolja od potpunog neangažovanja u ambijentu u kojem su se nalazili.
Ako se ipak pitate da li je ovakva reakcija bila specifična samo za opisanu postavku eksperimenta, trebalo bi znati da je on ponovljen i u drugim situacijama.
U jednoj kasnijoj studiji, učesnici su morali da gledaju jako dosadan film u kojem se jedna scena dugačka 85 sekundi, neprekidno ponavljala u trajanju od jednog časa.
Kada bi dobili priliku, mnogi učesnici eksperimenta su radije birali da se igraju sa napravom koja je proizvodila neprijatni strujni udar.
Ovakvo ponašanje može da zvuči bizarno.
Ipak, prema Džejmsu Dankertu, profesoru kognitivne neuronauke sa Univerziteta Vaterlo u Kanadi, ove studije pokazuju da dosada može da bude toliko moćna da je u stanju da nas natera da tražimo drugu vrstu stimulacije - nešto što će nam u velikoj meri olakšati život u svakodnevnici.
Dok se probijamo kroz život, kaže on, konstantno moramo da biramo između upražnjavanja postojećeg stanja i istraživanja drugih mogućnosti.
Upražnjavanjem istog ponašanja u dužem vremenskom periodu bez adekvatne nagrade, dosada nas tera da promenimo ritam, pre nego da ostanemo zaglavljeni u rutini.
Dankertovo istraživanje nam pokazuje da osećaj dosade može naročito da nas dovede do očaja kada smo svesni da postoje i drugi potencijalni izvori stimulacije koje bismo mogli da upražnjavamo.
Ljudima je mnogo teže da sede u sobi i da ne rade ništa, ako na stolu vide nezavršenu slagalicu ili kutiju sa lego kockama koje, recimo, ne smeju ni da dodirnu.
Ovo može da objasni zašto je toliko nepodnošljivo kada se na zabavi nalazite sa nekim ko je dosadan, dok oko sebe možete da čujete uzbudljive razgovore drugih ljudi.
Dok ste prinuđeni da čujete sve do u najsitnijih detalja o novom poslu osobe sa kojom razgovarate, propuštate šansu da ostvarite dublju društvenu vezu sa nekim ko mnogo više odgovara vašem senzibilitetu.
Psiholozi bi rekli da postajemo svesni „cene razgovora" u koji smo upleteni.
- Zašto lažemo, kako prepoznati lažova i zašto je laganje bitno
- Iznenađujuće pozitivne strane neraspoloženja
- Zašto nas hvataju napadi smeha
Klasični dosadnjaković
S obzirom na agoniju koju može da proizvede dosada, prirodno je da želimo da izbegnemo ovakve monotone interakcije.
Nažalost, ljudi imaju tu iritantnu tendenciju da o drugima sude na osnovu nekompletnih informacija.
To znači da često procenjujemo da li je neko dosadan ili nije čak i pre nego što ta osoba dobije šansu da nas nečim zaintrigira.
U seriji istraživanja objavljenih početkom ove godine, Van Tilburg je identifikovao stereotipske odlike koje izazivaju ovakvu vrstu reakcije i one mogu da nas i zaustave sledeći put kada se nađemo u situaciji u kojoj ponekada donosimo ishitrene zaključke o nekome.
U saradnji sa Erikom Igouom sa Univerziteta u Limeriku i Mer Pandžvani sa Londonske škole za ekonomiju i politiku, Van Tilburg je prvo zatražio od grupe od 115 državljana Sjedinjenih Država da opišu najtipičnije karakteristike koje oni povezuju sa dosadnim ljudima.
Baratajući podacima tih inicijalnih odgovora, ovaj tim je napravio listu od 45 ličnih osobina, 28 zanimanja i 19 hobija.
Zatim su istraživači tražili od nove grupe ispitanika, njih 300, da rangiraju jedni druge ocenama na skali od 1 (nimalo dosadni) do 7 (ekstremno dosadni).
Ovi rezultati su, sami po sebi, predstavljali pravo otkriće.
Prema odgovorima Van Tilburgovih učesnika, radnici na obradi podataka, računovođe i poreznici su smatrani za najdosadnije profesionalce.
Hobiji koji su označeni kao dosadni su odlasci u crkvu, gledanje televizije i spavanje.
Kada gledamo odlike ličnosti, za dosadnjakoviće se smatraju oni uskogrudi, sa smanjenim interesovanjima, kao i oni kojima nedostaje smisao za humor ili odlučan stav na bilo kakve teme.
Takvim se smatraju i oni koji imaju izrazito negativne stavove, ili oni koji kukaju za svaku sitnicu.
Tim je potom poželeo da razume kakve su posledice ovakvih stereotipa, kao i njihov potencijal da kreiraju društvenu izolaciju.
Da bi uspeli u tome, napravili su seriju vinjeta koje su se bazirale na onome što je već bilo istraženo u prethodnim studijama.
Tako imamo primer nekoga ko je bio opisan pod imenom Brajan, na primer, koji je radio na unošenju podataka u računovodstvenoj firmi i čiji je glavni hobi bilo gledanje televizije, što je u stvari i bio idealan portret stereotipskog dosadnjakovića.
On je bio sušta suprotnost Polu, umetniku iz lokalnog magazina koji je je uživao u trčanju, uređivanju bašte i čitanju.
Ovakva kombinacija ličnih detalja je generalno bila smatrana značajno manje dosadnom.
Zatim je tim istraživača postavio pitanje u kojoj bi meri učesnicima mogli da se dopadnu ovi likovi i da li bi se trudili da izbegnu viđanje ili razgovor sa njima.
Čak im je postavljeno i pitanje za koliko bi novca pristali da sa njima provedu nedelju dana svog života.
Prema očekivanju, izmišljeni likovi koji su ispunjavali kriterijume dosadnog stereotipa, nisu prošli dobro.
Generalno, ljudi su bili manje zainteresovani da sretnu Brajana nego Pola.
A da bi proveli određeno vreme sa tako monotonom osobom, učesnici su tražili i do tri puta više novca.
„Zaista su zahtevali kompenzaciju za druženje sa takvim ljudima i to nam govori da postoji i neka vrsta psihološkog troška za tako nešto", kaže Van Tilburg.
Ako uzmemo u obzir studije koje nam pokazuju da bi ljudi radije iskusili bol nego dosadu, postaje jasno da je potrebna nagrada kao protivteža nelagodnosti i nadoknada za sve one uzbudljive stvari koje propuštate dok ste primorani da se dosađujete.
- Zašto je nekim ljudima teško da uživaju u slobodnom vremenu
- Hepihondri: „Moramo prestati da budemo opsednuti srećom“
- Vaš tinejdžer je sarkastičan - ne brinite, to je znak inteligencije
Kako postati zanimljiv
Svi možemo nešto da naučimo iz ovog istraživanja.
Vaša pretpostavka, donesena na prvu loptu, da su određena zanimanja ili hobiji suštinski dosadni, može da vas spreči da stupite u neku dublju i značajniju vezu.
A ako ste u potrazi za emotivnom vezom, negativna predrasuda može da vas zaustavi u pronalaženju ljubavi svog života.
Jednostavnom i većom otvorenošću mogli biste da pronađete zanimljiviji provod ili prijateljstvo tamo gde ih inače ne očekujete.
Van Tilburgovo istraživanje zvuči još gore ukoliko i sami potpadate pod opisane kriterijume.
Na svu sreću, on ima i neke predloge koji bi mogli da pomognu svim Brajanima ovog sveta da izbegnu ovako negativno prosuđivanje.
Prvi predlog je da razmotrite redefinisanje opisa sopstvenog posla. Analitičar podataka može, na prvi pogled, da izgleda kao dosadna profesija, ali vi možda doprinosite nekom višem cilju, kao što je neko naučno istraživanje.
Generalno, smatra se da su naučnici manje dosadni od analitičara, tako da isticanje tog elementa u opisu vašeg posla može da pomogne u prevazilaženju tuđih predrasuda.
Ukoliko to nije moguće, možete se otvoriti po pitanju vašeg privatnog života.
Zapamtite, dosadnjakovići se, uopšteno, smatraju konzervativnim ljudima sa malo strasti.
Konačno, skoro svi uživaju u gledanju televizije i ako to ističete kao svoj jedini hobi, neminovno ćete izazvati utisak nezanimljive osobe.
Ali imate li i neke druge individualne opsesije?
Stvari kao što su baštovanstvo, pisanje dnevnika, ribolov ili pletenje, gledaju se mnogo pozitivnije.
I što više primera date, veća je šansa da ćete uspeti da pronađete zajednički jezik sa onom drugom osobom.
„Mislim da je potrebno pokazati čitav dijapazon aktivnosti", kaže Van Tilburg.
- Zašto ostavljate bolji prvi utisak nego što mislite
- Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
- Zašto za jedince i dalje važe stereotipi da su sebični i razmaženi
Konačno, možete i da proučite umetnost same konverzacije.
Stvari koje se tiču vašeg posla ili koje su vaša razonoda, ništa neće značiti ukoliko ne uspete da ih uklopite u neki smislen dijalog.
„Dosadni ljudi mnogo pričaju, ali u stvari nemaju mnogo toga da kažu", kaže Van Tilburg.
„Slobodno iznosite svoje vrednosne sudove, ali ne zaboravite da i drugoj osobi date šansu da izrazi mišljenje i potrudite se da postavite mnogo pitanja kojim biste sagovornika ohrabrili da govori o sebi.
Vremenom, vaše novo poznanstvo bi moglo da zaboravi na vlastite predrasude".
Ukoliko ništa od ovog i dalje ne funkcioniše, nemojte sve da shvatate lično.
Van Tilburg ukazuje da su ljudi skloni tome da češće primenjuju negativne stereotipe ako se osete ugroženim.
Kada neko bez potrebe strogo sudi o vašem poslu ili hobijima, on možda upravo skriva nesigurnost.
Dosada, baš kao i lepota, obitava u umu posmatrača.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC News na srpskom )