Uvijek ima neka skrupula koja te žulja kao kamen u cipeli

Bojan Slačala muzičkim sladokuscima poznat je kao vođa bendova Artan Lili. Iako je sa pomenutim sastavom koji je osnovan 2013. godine ostvario najveći uspjeh i iza sebe ima najveći broj hitova, Slačala je u muzičke vode uplovio mnogo prije, i to 2006. kada je sa Markom Barišićem osnovao sastav “Stuttgart online”.

Oba benda se smatraju predstavnicima Nove srpske scene, a iako iza sebe ima dva muzička projekta, Slačala je nedavno pokrenuo još jedan. Riječ je o sastavu BRAVOmomci sa kojim je objavio singl “Zemljo moja”. U pitanju je pjesma koja nosi vrlo važnu, opštejugoslovensku poruku, te članovi benda ističu da se tiče svih naših ljudi, što je dobro “u cilju opšteg osvešćenja svih naroda Balkana”.

”Nije to neko specijalno cimanje bilo. U pitanju je grupa mojih ortaka sa kojima se sastajem jednom sedmično u jednom studiju. To traje već jedno šest, sedam godina, kad se skupimo džemujemo bez ikakve obaveze. I sad je jednostavno sve to toliko sazrelo, da vrlo jednostavno možemo sve to da snimimo, pa smo odlučili da otvorimo karte. BARAVOmomci je grupa muzičara koja se dobro provodi dok svira, u pitanju je jedan nepretenciozan projekat i momenat. Treba da ispod onog YouTube klipa sa našim prvim singlom dopišem ‘Kontakt: ovaj bend ne možete kontaktirati’”, priča u razgovoru za Magazin Slačala kako je nastao bend, te otkriva zašto ih ne mogu kontaktirati:

”Nema niko od nas nikakve pretenzije prema nečemu većem od objavljivanja pjesme. Zezamo se i to mora ostati tako i mora ostati neka izolovana priča za sebe. Povremeno ćemo nastaviti da izbacujemo pjesme i to je sve. Nemamo nikakve ozbiljnije planove sa pomenutim bendom, ali nikad se ne zna”, uzdržan je Slačala.

No, neki su bendovi upravo počeli upravo kroz džemovanje, ali su kasnije prerasli u ozbiljne priče.

”Ekipa koja džemuje, svi su saradnici grupe Artan Lili. Tu je i Saša Tomić režiser koji je snimio četiri, pet najpoznatijih spotova grupe, zatim Miloš Gojković koji je isto snimao nekoliko spotova na početku rada grupe, zatim Damir Rahmetović sa kojim ja zajedno sviram u Štutgartu, kao i nekolicina ortaka koji nijesu sad u ovoj prvoj pjesmi, ali će biti tu na nekim sljedećim singlovima. Jednostavno, ko se pojavi, nešto se desi i eto pjesme. Tako to ide dalje”, objašnjava sagovornik Magazina.

Sa sva tri benda Slačala radi društveno angažovane pjesme.

”Ne umijem drugačije. Ne mogu da pričam nešto što nema smisla”, objašnjava te dodaje da među singlovima koje je objavio ima često i ljubavnih tema, međutim, obrađuje je na drugačiji način.

”Pišem ja i ljubavne pjesme, imam ih gomilu, mada su ujedno i angažovane na neki način. Upravo u ljubavnim pjesmama je teže postići tu angažovanost, pa je i već izazov stvarati takve numere. Pogotovo kad hoćeš da napišeš pjesmu u ženskom rodu. Moraš da poznaješ tu materiju do kraja”, priznaje Slačala čija je supruga Romana, takođe jedan od vokala benda Artan Lili. Na pitanje koliko mu pomaže činjenica što poznaje Romanu i privatno i poslovno toliko dobro da može da napiše pjesmu za nju, odgovara:

”Naravno. Volim to da radim. Imam pasiju prema tome, tako da uvijek razmišljam da li će i kako nova pjesma koju pišem njoj da ‘legne’, hoće li ona uspjeti da se identifikuje sa onim o čemu pjeva. To je glavna stvar, jer ako se ona identifikuje sa onim što sam napisao, onda će se i publika koja ih sluša lakše identifikovati”, smatra Slačala, te otkriva da i Romana učestvuje u stvaranju.

”Ona prolazi kroz sve to, sluša, preslušava, sugeriše i nije joj lako. Ja joj skidam kapu na tome”, iskren je muzičar.

Kad su društveno-angažovane teme u pitanju, ne fali materijala, priznaje Slačala.

”Ima supermarket tema kod nas, samo odeš i poslužiš se. Ono u fazonu ‘sad ću da pjevam ovo, sad ću ono’. Naravno, uvijek biram teme koje me dotiču i tjeraju da iniciram. Ali nikako to nijesu teme na dnevno-političkom nivou. Te stvari su najveće smeće koje postoji i koje me nervira”, priznaje Slačala.

Kada obradi neku društveno-angažovanu temu - sa tom pjesmu stavi tačku na istu.

”Tako što napišem pjesmu o temama koje me zanimaju, dao sam neke odgovore sebi. Zato sam i završio sa nekim temama i nema potrebe da i dalje o njima pišem, već sam stavio tačku na njih. Pjesme su dobre i nema potrebe da se vraćam, idemo dalje. Uvijek ima neka skrupula koja te žulja kao kamen u cipeli”, ističe Slačala, te objašnjava da li pjevajući na koncertima te pjesme kroz njih ponovo proživljava trenutke u kojima su one nastale.

”Ima jedna stvar, a to je da je rutina nekad dobra. Rutina je vrlina. To je ono što te vadi kad možda i nijesu najboljoj fizičkoj spremi. Svako od nas ima probleme. To je kao kad radiš, pa ti je jedan dan dobar, drugi loš. Isto je tako i nama svima na toj bini. Nekad ti je dobro, nekad je svima dobro, nekad su svi u autu. Ali kad ti ništa ne ide, tad te publika digne. Nekad i kad ista ta publika izgleda pasivno mi uspijemo da prepoznamo živu vatru unutra”, kaže Slačala koji iako ne voli političke teme, u intervjuima, ali i na koncertima često apeluje na publiku da “misle svojom glavom”.

”Naravno. Glava ti je data da misliš njome. To je jedino što nas razlikuje od primata. To malo mozga u glavi. Ljudi hoće uvijek da imaju više... ne znam kad sam ja bio mali svi su htjeli da imaju video-rekorder, pa onda ovo, pa ono, sad hoće i mortadelu i maslinu... i uvijek im nešto fali. A zaboravljaju da imaju mozak da misle, a tragedija je koliko naši ljudi zapostavljaju tu mogućnost, odnosno ono što je svima dato, a to je mogućnost mišljenja i promišljanja”, napominje Slačala.

”Tragično je u kakvim uslovima mi svi živimo. Da se ne zaje*avamo. Na ovom području gdje živimo spadam u pet posto ljudi koji nijesu gladni, koji nijesu žedni, imam zaposlenje, imamo scenu, radimo. To je naučna fantastika za 95 odsto ljudske populacije na svijetu”, zaključuje Slačala.

Važno je samo da stvaram

Bojan je po profesiji likovni umjetnik. Diplomirao je grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2003. godine, u klasi profesora Mileta Grozdanića. Član je ULUS-a od 2011. godine. Do sada je imao više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Ipak posljednjih godina mnogo je aktivniji kao muzičar. O tome da li slikanje trpi zbog muzike, odgovara:

”Meni je važno samo da radim. To je glavna stvar u svemu. Ne osjećam da propuštam bilo šta. Kao da držim četku svaki dan po 12 sati, toliko sam, u stvari, ispunjen sa tim što se bavi muzikom. Baš mi je važno samo da radim - a da li je muzičko ili likovno nema veze. Dovoljno sam ispunjen i dovoljno dajem od sebe tu kreaciju da ne mogu da se žalim. Sve to može da se podvede pod neki konceptualni rad, što ću na kraju i da uradim”, obećava Slačala koji kroz svoje rad veže muzičku i likovnu umjetnost.

”Boja, ritam, harmonija, to su sve pojmovi istovjetni i u likovnoj, i u muzičkoj umjetnosti. Sve se to nadopunjuje. Neko može. Imam drage kolege koji su prešli u muzičare, i nikad se više neće vratiti na slikarstvo ili obrnuto. Meni je to super, sad sam u ovome. Uskoro ću možda raditi nešto i sam. Bend je stvar grupe ljudi i to je zajednička umjetnost. Tu mora svako da se daje jednako. A slikarstvo je jedan na jedan. To je ono kad ti dopi*de svi, svima pokažeš srednji prst i odeš jedan na jedan i sam sebi odgovaraš”, objašnjava Slačala razliku, te otkriva, šta sluša dok slika:

”Neki radio. Najbolje je da ide nešto čemu ne znaš redosljed, pa makar ti muziku prekidali vijestima na mađarskom”, kroz smijeh odgovara Slačala.

( Marija Vasić )