Do iznemoglosti

Kad se uzme u obzir šta sve sukobljene strane u Ukrajini govore, to je rat za neostvarive krajnje ciljeve. Niti će ruski agresor moći da joj poništi državnost niti će njeni branioci moći da joj očuvaju teritorijalnu celovitost.

Ovakvo mišljenje prevladava među analitičarima, koji onda i pitaju - zašto ne obustavite oružana dejstava i u pregovorima potražite kompromisno rešenje. Ali, ulozi i ambicije nadmašuju moć ovakve logike, pa Vladimir Putin saopštava da sad tek počinje pravi obračun, a Volodimir Zelenski, uz podršku Zapada, obećava oslobodilačku kontraofanzivu.

Mogli bi tako, čini se, do iznemoglosti. A i sam rat kao da je projektovan da bude odmeravanje izdržljivosti, ne samo na bojištu nego i u sistemskom nadmetanju velikih sila.

Na Zapadu, pre svega u Americi i Britaniji, računaju da će rekordnim sankcijama iscrpiti Rusiju toliko da joj više ne padne na pamet upuštanje u novu invaziju. Moskva pak kalkuliše da je njen narod otporniji na nedaće, pa da će narasla inflacija i zastoji u snabdevanju naglo poskupelim energentima samo podbuniti građane u demokratijama i izazvati podele u Alijansi. U oba rezonovanja sadržano je i umišljanje o promeni rivalskih režima, uz dolazak na čelo lidera koji bi „tamo“ bili spremniji da „bolje razumeju naše interese“.

Mnogima je sve to zamirisalo na novi hladni rat, sada obogaćen kako neposrednijim nuklearnim pretnjama tako i sajber diverzijama. Kad smo već kod hladnih ratova, ponavlja se bitna sličnost: i onda i sad su se Zapad i Istok obračunavali preko leđa trećih zemalja, ne upuštajući se u direktan, frontalni, međusobni sukob, posle okončanja korejskog rata 1953.

Dosadašnji izostanak neposrednog vojnog sučeljavanja u Ukrajini može se doživeti kao znak da narasla priprećivanja ipak ne idu u pravcu trećeg svetskog rata. Uz podatak da Amerika, koliko se moglo proveriti, nije pod sankcije stavila uvoz ruskog uranijuma koji koristi za proizvodnju struje u nuklearkama. Taj kupoprodajni detalj mogao bi da ublaži strepnje od katastrofičarskih slutnji da smo, takoreći, na ivici globalnog obračuna sa ispaljivanjem atomskih glava.

Uvaženi Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (SIPRI) upozorava, međutim, da je ukrajinski rat dodatno podstakao trku u naoružavanju. Ti troškovi su gotovo trostruko veći nego na kraju prošlog veka jer se procenjuje da će ove godine premašiti 2,3 hiljade milijardi dolara.

Troje autora iz tog instituta u Forin afersu ukazuju da iako se izdaci za naoružavanje pravdaju potrebom da se spreči tuđa primena sile, oni zapravo povećavaju eksplozivnost međunarodnog sistema. Jer, uz ostalo, oduzimaju sredstva za zadovoljavanje egzistencijalnih potreba kao što su zdravstvo, obrazovanje, ublažavanje siromaštva i borba protiv klimatskih lomova. A sve to je, dodaju, za svetsku bezbednost važno čak onoliko koliko i zaustavljanje ruske agresije.

Ali, borbu za održivi razvoj kao da je potisnuo rat za održivo propadanje. Izgleda da postoji ideološka posvećenost uništavanju života na planeti, primetio je Gardijanov kolumnista i ekološki aktivista Džordž Monbio. To njegovo zapažanje može da se primeniti i na posledice invazije na Ukrajinu, besomučno gomilanje arsenala, rekordne drastične nejednakosti, kršenja ljudskih prava, nipodaštavanje međunarodnih zakona, obezvređivanja opšteg dobra i niz drugih raspomamljenosti.

Zanimljivo povezivanje aktuelnosti, istorije i onog što nam pred očima često izmiče nudi Grejem Dobel iz Australijskog instituta za stratešku politiku (ASPI). Konstatuje da se težište globalne moći premestilo sa Atlantika na područje Indo-Pacifika i da je time završena etapa od 500 godina zapadne dominacije, početa doplovljavanjem ekspedicije Vaska da Game iz Portugalije oko Rta dobre nade do Indije. I da sada, dok Rusija brzo i žestoko udara kao uragan, glavni remetilac je, zapravo, Kina, koja deluje kao klimatske promene - dugotrajno i polako, uz prožimanje svega i svačega.

Na delu je, kaže on, i multipolarizacija sveta posle unipolarnosti koju je oličavala dominacija SAD, a koja liči na iskušenja tranzicije, kako sam već pisao, iz jednopartijskog u višestranački sistem. I dok se velike sile nadmeću i silom za što bolju poziciju u novom poretku, stručnjak specijalizovane kalifornijske RAND korporacije Majkl Mazar podseća da učvršćivanje ili sticanje statusa priznate velesile više zavisi od njene uverljivosti u uređivanju sopstvenog sistema nego od primoravanja drugih da je slede.

Najduže nadmetanje u novijoj istoriji za globalnu prevlast, hladni rat, okončano je, na primer, bez zrna baruta. Kad su se zapadne demokratije pokazale nedostižno efikasnije i prosperitetnije od sovjetske autokratije, čiji su se ostaci mahom priključili EU, kao najvećem mirotvornom projektu objedinjavanja različitosti.

Ovde je uporni izuzetak. Bilo je baruta napretek, pa se SFRJ raspala u krvi. A sada bi Srbija u zajednicu demokratija, ali kao autokratija. Kao da je još hladnom ratu, ali sada unutar sebe, pošto je kraj onog svetskog „prespavala“. Uporno peva himničnu pesmu koja joj preporučuje „sad se (bar) probudi“, ali kao da joj je draže da nastavi da dremucka, otvarajući naizmenično jedno oko ka Briselu, a drugo ka Moskvi, i nikako da iznemogne u tom namigivanju.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )