Šampioni smjena

Zbog mafije i narko-dilera, kao i migrantskih ruta, često se ovdašnji sistem poredi s latinoameričkim dok nam odande srca plene književnici, fudbaleri, pesme, plesovi.

Poslednjih godina je, međutim, ta poistovećivanja relativizovala politika jer tamo na izborima mahom pobeđuje opozicija, dok se ovde još nagađa da li opozicione struje više osporavaju vlast ili jedna drugu, ili im je snaga mala jer je autokratija isfabrikovala i opoziciju unutar sebe.

Latinska Amerika se ispostavila kao region koji bi mogao da ponese zvanje šampiona u redovnoj smeni na vrhu države. Od 2018. opozicionari su postali predsednici u većini velikih zemalja. I to listom levičari.

U Meksiku vlada Andres Manuel Lopes Obrador (AMLO), u Argentini Alberto Fernandes, u Čileu potomak hrvatskih iseljenika i najmlađi šef države na svetu Gabrijel Borić (36), u Peruu Pedro Kastiljo, u Boliviji Luis Arse. Za desetak dana će, prema postizbornoj proceduri, u Kolumbiji predsedničku palicu preuzeti Gustavo Petro kao prvi levičar (i bivši gerilac) u nacionalnoj istoriji na toj funkciji. Originalnosti doprinosi i Honduras, koji se em „odmetnuo“ ulevo, em vođstvo premijerno predao u ruke jednoj ženi Ksiomari Kastro.

Da bi levičarski „zemljotres“ prerastao u „cunami“, potreban je i zaokret u najvećoj zemlji - Brazilu. Tamo su upravo predsedničke kandidature podneli sadašnji i bivši lideri desničar Žair Bolsonaro i levičar Luiz Inasio Lula da Silva.

Njihov izborni dvoboj doživljava se kao derbi u kojem se odlučuje ne samo o nacionalnom kursu nego i o širim kretanjima na međunarodnoj sceni. Pobedi li Lula na oktobarskim izborima, to će predstavljati veliki zaokret u prilog većoj socijalnoj pravdi, uključivanju u glavne globalne tokove i dokaz da je Latinska Amerika zapljusnuta drugim velikim levičarskom talasom u ovom veku. U suprotnom, sve te poželjnosti će biti relativizovane ili potrte.

Sadašnja istraživanja nagoveštavaju poraz Bolsonara iako se on trudi da rivala predstavi kao neukog neokomunistu koji je do pred kraj 2019. bio 580 dana u zatvoru, sve dok mu robija, povodom korupcionaške afere, nije ukinuta kao neosnovano dosuđena.

Lulin mandat od osam godina, do kraja 2010, upamćen je kao vreme prosperiteta Brazila kada su i ta država i njen šef doživljavani kao ekonomsko i političko čudo u efikasnom spoju levičarskog i tržišnog preduzetništva. Tada su prosperirale i druge levice na kontinentu, čemu je pogodovala podesna globalna konjunktura njihovog poljoprivrednog i rudnog blaga.

Ali, grunula je globalna kriza koja je, uz manjkavosti Lulinih naslednika, dovela na vlast Bolsonara, kome je nadenut nadimak „tropski Tramp“, pošto se upustio u omalovažavanje svega što je nasledio od leve garniture i zalaufao zaokret ka konzervativizmu (što je za posebnu priču). U ovim trenucima najintrigantnija je njegova privrženost samovolji Donalda Trampa, pošto i on nagoveštava da će osporiti rezultate glasanja ako ih izgubi. Analitičari ne isključuju i mogućno repriziranje upada mase podržavalaca u nadležne institucije, kakav se u Vašingtonu dogodio 6. januara 2021. da bi se nasilno poništila izborna pobeda Džoa Bajdena.

U Latinskoj Americi pak ni najveća unutrašnja rastakanja ne prolaze bez izvesnih usličnjavanja.

Na primer, Lula i Bolsonaro se protive sankcijama Rusiji zbog njene invazije na Ukrajinu niti vide opasnost od širenja kineskog uticaja jer smatraju da je Amerika zapostavila svoje „zadnje dvorište“, pa da je dobrodošao svako ko u njega ulaže.

Poznavaoce zanima koliko će brazilski duel uticati na tekući, drugi „ružičasti talas“, kako se prigodno „farba“ novi uzlet levice u Latinskoj Americi. Slažu se pretežno u tome da je on prevashodno izraz nezadovoljstva građana postojećim stanjem, tako da prevladava težnja za promenom na vlasti.

Hroničari podsećaju da je prethodio desničarski talas, što govori da je Latinska Amerika na postojanoj klackalici. S naizmeničnim smenama uzdizanja do vlasti i spuštanja u opoziciju.

Moglo bi se pritom zameriti Latinoamerikancima što nikako ne uspostavljaju uravnoteženije sisteme. Ali svaka im čast što uspevaju da ih menjaju kao čarape, što bi se među nama reklo. Izostaje uniformnost. Novi levičarski talas se, prema dostupnim nalazima, neće poistovećivati sa zatečenim levičarskim diktaturama na Kubi, u Venecueli i Nikaragvi.

Ima, doduše, i u njemu mešavine socijaldemokratskih vrednosti evropskog tipa i populizma.

Ali kad se ima u vidu da su i u SAD i Kanadi na vlasti snage koje su levlje od opozicije, postoji šansa da obe Amerike, Severna i Južna, postanu region u kojem, bar privremeno, ne bi preovladavala desnica.

Tako je, međutim, izgledalo i u vreme dok je Barak Obama gazdovao Belom kućom, kada se činilo da se Amerika oslobađa neugodnog nasleđa Džordža Buša mlađeg. A onda je hrupio Tramp, čije zaostavštine bi da se otarasi Bajden, a čijoj partiji preti da na jesen izgubi prevagu u Kongresu, čime bi SAD zapale u svojevrsno klackavo dvovlašće.

Kao da su se statusi uskovitlali bez presedana. I da u težnji Latinoamerikanaca da se suprotstave dominaciji Amerike oni sve više liče na nju, kakvu zatiču, dok istovremeno ona u svojoj umišljenosti da oni ne mogu bez nje sve više liči na njih, takve kakvi su.

Slično kombinovanje ovde je bilo kontraproduktivno. Dok se oteže s našom evropeizacijom i kosmopolitizacijom, i Evropa i svet su se, nažalost, ubrzano balkanizovali. Pa svi ispaštamo.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )