Nema sna u ukrajinskom gradu koji je nemilosrdno granatiran
Nekada svakodnevna buka, poput zalupljenih vrata ili režanja kamiona, sada je puna užasa, dok se ljudi pripremaju, instinktivno, podsvjesno i trajno, da reaguju na bilo šta što bi moglo zvučati kao projektil ili avion
Prva noć je uvek najteža u Nikolajevu. Spavanje je skoro nemoguće u ukrajinskom gradu koji je bio pod gotovo stalnim ruskim napadima od početka rata u februaru.
Vaš um ili juri - grozničavo pokušava da shvati koliko je bila blizu poslednja eksplozija, da li je projektil ili raketa, jednokratna ili deo salve - ili se pitate koliko bi moglo da prođe pre nego što prozori ponovo zadrhte i čujete vrišteći zvuk sirene za vazdušni napad.
Ali ako posetioci poput mene, na mom trećem putovanju u grad od početka rata, smatraju da su duge noći izazovne, kako se meštani - koji računaju da su imali samo dvadesetak tihih noći od početka rata - uopšte mogu nositi?
„Spavate? Ne mnogo", rekla je menadžerka hotela jednog jutra prošle nedelje.
U martu je delovala nezadrživo energično, jureći pored prozora obloženih daskama kako bi gostima pokazala improvizovano sklonište u podrumu.
Ali sada je njeno lice odavalo iscrpljenost koja, čini se, obuzima veći deo Nikolajeva.
„Nemam podrum kod kuće. Potopljen je. Dakle, nemamo gde da se sakrijemo. Samo ležimo u mraku.
„Prošle noći, eksplozije su bile najbliže do sada - nekoliko blokova dalje", rekla je ona.
- „Ovde je sada kao u Černobilju“: Život u gradu duhova na istoku Ukrajine
- Čovek koji se vratio iz mrtvih
- „Gde ste bili pre osam godina” i „nije sve tako jednostavno”: Kako i zašto Rusi pravdaju rat u Ukrajini
Nekada svakodnevna buka, poput zalupljenih vrata ili režanja kamiona, sada je puna užasa, dok se ljudi pripremaju, instinktivno, podsvesno i trajno, da reaguju na bilo šta što bi moglo zvučati kao projektil ili avion.
„Ja? Pokušavala sam da legnem rano. Oko 19 ili 20 časova. Na taj način dobijete nekoliko sati pre nego što počnu eksplozije, zarez ako imate sreće", kaže Gela Čavlavadze, šezdesetogodišnja vlasnica kafića koji dostavlja besplatne kuvane obroke, većinu jutara, u kvartove bombardovane prethodne noći.
Eksplozije obično počinju ubrzo posle ponoći.
Artiljerijska vatra sa ruskih položaja na jugu, rakete iza linija fronta dalje na istok, mlazne bombe i razorne krstareće rakete za koje se smatra da su lansirane sa brodova u Crnom moru ili sa većih daljina.
Ponekad postoji određena meta, ali, bilo slučajno ili namerno, eksplozije se uglavnom dešavaju u stambenim naseljima i nasumično poput munjevitosti koja se svake noći pretvara u igru uma koja para živce.
Tokom protekle nedelje, rusko granatiranje, među kojima i nekoliko dnevnih napada, dostiglo je novi nivo žestine.
„Ovo je veliki grad", rekao je portparol ukrajinskih vojnih jedinica u Nikolajevu, kapetan Dmitro Pletenčuk, nudeći neku zamišljenu statističku udobnost gostujućim novinarima koji stoje u blizini ruševina gradskog administrativnog sedišta.
Ali savetovao nas je da stalno nosimo pancire i kasnije mi je poslao poruku da potvrdi da je 130 civila ubijeno i 589 ranjeno ruskim projektilima od februara.
Čisteći komadiće stakla sa ruševina kuhinjskog stola dva sata nakon što su kasetne bombe eksplodirale na ulici ispred njega, zubar Aleksandar Jakovenko, pedesetosmogodišnjak, pitao se zašto je još živ.
„Ne mogu to da objasnim. Ne bi trebalo da budem (živ) ovde. Sirena se pali svake noći.
„Ali, iz nekog razloga, sinoć sam odlučio da pređem iz spavaće sobe na drugu stranu stana," rekao je, pokazujući na tragove gelera na zidu koji bi ga sigurno ubili.
Komšinica Olga, koja je došla da pomogne u raščišćavanju, počela je da jeca.
„Šta da kažem unuku? Probudio se jedne noći, plačući, i rekao mi: 'Bako, želim da živim'", rekla je ona, pre nego što se vratila da pomete još stakla sa poda.
Tražeći utehu ili smisao usred takvog razaranja, neki ljudi u Nikolajevu se oslanjaju na religiju.
„Sve je u Božjim rukama. Šta bude, biće", kaže šezdesetsedmogodišnja Svetlana Harlanova, stojeći na pragu skoro čudesno netaknute kolibe, tretirajući malu ranu od gelera na glavi, četiri sata nakon što je projektil napravio duboki krater u njenom dvorištu.
Drugi traže utehu u nečemu što je u prvim mesecima rata prvobitno bilo zabranjeno u Nikolajevu.
„Vidim da sada dosta ljudi pije, čak i rano ujutru. Mislim da nije trebalo da ukinu zabranu alkohola. To nije prikladno za vreme rata", rekla je vlasnica kafića Gela Čavhavadze.
Pijanstvo je životna činjenica i problem u mnogim delovima Ukrajine.
Gledao sam pijanog vojnika kako se tetura uz stepenice u hotelu jedne večeri i glasnu, nejasnu svađu između dvojice starijih muškaraca u drugom kafiću.
Ali Dmitro Vološčenko, koji poseduje zanatsku pivaru u Nikolajevu, tvrdi da, po njegovom mišljenju, „nemamo više problema kao ranije (zabrana je ukinuta). Alkohol zaista pomaže... ako umete da pijete".
Ono što niko ne osporava jeste fizička i psihička šteta koju noćna bombardovanja čine za oko 250.000 ljudi, od predratnog broja stanovnika od pola miliona, koja još živi u gradu.
„To uništava naš san i naše snove. Oslabi nervni sistem ljudi i izaziva strah i paniku. Teško je. Svake noći me bude ne samo bombe, već i telefonski pozivi. Kada spavam, sanjam rat i uništenje", rekao je Oleksandr Demjanov, doktor traumatologije koji je lečio mnoge žrtve u gradu.
Ali postoje neki ljudi, ne u samom Nikolajevu, koji uče da uživaju u zvuku eksplozija noću.
Obližnji grad Herson, 50 kilometara jugoistočno, pod ruskom je kontrolom još od prvih dana rata.
Ali poslednjih nedelja, ukrajinske snage su počele da gađaju ruske položaje u blizini grada, koristeći novu zapadnu artiljeriju i rakete.
„Ako čujemo eksploziju, onda slavimo, jer znamo da to znači da nam se naše snage približavaju. Čekamo da budemo oslobođeni", rekao je Konstantin Riženko, nezavisni ukrajinski novinar koji se krije u Hersonu.
Pogledajte video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )