Kremlj kaže da se Rusija nije ukaljala kolonijalizmom - da li je to tačno
Prisajedinivši nove teritorije ruske vlasti su uništavale i rusifikovale narode i eksploatisala prirodna bogatstva
Od početka invazije na Ukrajinu ruska vlast je na različite načine objašnjavala akcije i ponekad samoj sebi protivrečila.
Predsednik Vladimir Putin je opravdavao sopstvene odluke dela osvajanjima Petra Prvog, utemeljitelja Ruske imperije, ali je i osuđivao kolonijalizam Zapada.
Antikolonijalnu retoriku često koristi i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, negirajući pritom kolonijalnu prošlost Rusije.
Želja Moskve da govori o tim temama deluje čudnom u trenutku u kojem ona rusifikuje okupirane teritorije Ukrajine i izvozi iz njih žitarice, suncokret i umetničke kolekcije.
Ali ako povest ovog rata možda i nije napisana, o prošlosti ipak postoji konsenzus.
Prisajedinivši nove teritorije ruske vlasti su uništavale i rusifikovale narode i eksploatisala prirodna bogatstva.
- Putin se uporedio sa ruskim carom Petrom Velikim koji je „vraćao teritorije"
- Lavrov za BBC: Rusija nije besprekorna, ali nema čega da se stidi
- Užasi kolonijalizma: Kako je i zašto osakaćeno telo jednog od najvećih heroja Afrike Patrisa Lumumbe
„Zemlja koja se kolonijalizuje"
„Naša zemlja nije umrljana krvavim zločinima kolonijalizma i uvek je iskreno podržavala Afrikance u njihovoj borbi za oslobođenje od kolonijalnog jarma", pisao je šef ministarstva spoljnih poslova Sergej Lavrov u kolumni objavljenoj u štampi u Egiptu, Kongu, Ugandi i Etiopiji pred njegovu posetu tim zemljama.
Ove reči nisu samo pokušaj igre na račun tema koje su bolne za čitatelje.
Takva retorika se redovno javlja u nastupima ministra i izjavama ministra i bez neke naročite veze sa Afrikom.
U maju je, na primer, tvrdio da je Zapad osvojio svoje kolonije, dok Ruska imperija „nije nametala estetske i moralne zahteve ostalim narodima kada je širila uticaj."
„Svi su sačuvali vlastit jezik i tradiciju", rekao je Lavrov.
Istoričari smatraju suprotno.
„Rusija je tokom čitave svoje istorije kolonizovala okolne prostore", kaže istoričar Aleksandar Etkind, profesor na Evropskom univerzitetu u Firenci.
To ne znači da je put Ruske imperije bio identičan putu britanske, francuske ili portugalske.
Za razliku od njih, država Romanovih nije osvajala prekomorske teritorije, već susedne zemlje.
- Izvinjenje belgijskog kralja u Africi: Naš kolonijalni režim je bio rasistički
- Ukradeno afričko blago, beg od nacista i vraćanje duga istoriji
- Koliku odštetu će Nemačka platiti Namibiji za genocid
„Sve bivše kolonijalne imperije su se raspale, a bivše metropole obrađuju kolonijalnu prošlost i izvinjavaju se za nju.
„A Rusija ne samo da se ne izvinjava, već nastavlja te iste kolinijalne i imperijalističke prakse", kaže istoričar Georgije Kasjanov, upravnik Laboratorije za istraživanje sećanja na Univerzitetu Marija Kiri-Sklodovska u Poljskoj.
O kolonijalizmu su govorili još i predrevolucioni stručnjaci.
„Istorija Rusije je istorija zemlje koja se kolonijalizuje. Prostor kolonizacije u njoj se širio istovremeno sa njenom državnom teritorijom", pisao je Vasilij Ključevski, klasik ruske istorijske nauke.
U knjizi „Unutrašnja kolonijalizacija: Rusko imperijalno iskustvo" Etkind citira profesora Kazanjskog univerziteta Afanasija Šapova koji je objasnio rusko osvajanje Sibira traganjem za krznom, ključnom komponentom ruskog izvoza koja se može uporediti sa naftom u naše doba.
U Sibiru „mesna plemena su uništena u razmerama koje nisu bile moguće u Indiji; gubici domorodačkog stanovništva su bliži onome se dogodilo u Severnoj Americi", piše Etkind.
Drugi primeri koje istoričari navode su Kavkaski rat, najduži u ruskoj istoriji (1817-1864).
Cilj ovog rata je bio osvajanje Severnog Kavkaza koji je bio naseljen nezavisnim planinskim narodima.
O politici u regionu govore i reči carskog namesnika generala Jermolova koji je obećao, na primer, da će zatvoriti Čečene „u njihove zabačene, gladne straćare": glad je bila jedno od stredstava za postizanje „smirivanja".
Istražitelji primećuju da je čak i naziv ruske ispostave u Čečeniji, tvrđava Grozna, koja je kasnije postala grad Grozni, bila svesno kolonijalna po karakteru.
Ermolov je praktikovao kaznene ekpedicije radi „umirivanja gorštaka" i njegovi naslednici su nastavili tu tradiciju.
Rezultat osvajanja Kavkaza je bilo fizičko uništenje i prisilno iseljenje predstavnika gorskih naroda poznato i kao „muhadžirstvo" - progon stotina hiljada Čerkeza sa njihove zemlje.
„Čerkezi nas mrze. Mi smo ih potisnuli sa njihovih slobodnih pašnjaka; njihova naselja su razorena, čitava plemena uništena", pisao je Puškin u „Putovanju u Arzrum".
Pesnik je rešenje problema video u preobraćanju planinskih naroda u pravoslavlje, ali je i sam priznao da je taj proces osuđen na propast.
Niz istoričara smatra da je rezultat Kavkaskog rata genocid čerkeskog naroda.
Vlasti tri ruska regiona, Kabardino-Balkarije, Adigeje i Karačajevo-Čerkezije, nekoliko puta su tražili od Moskve da se prizna genocid Čerkeza, ali za sada ga priznaje samo Gruzija.
Mesto kavkaskih naroda koji su iseljeni u Sibir, Kazahstan i druge kolonizovane teritorije zauzeli su ruski i ukrajinski seljaci.
Već je krajem 19. veka bilo osnovano Glavna uprava za preseljenje pri MUP-u, koje je rukovodilo tim procesom i izdavalo list „Problemi kolonizacije".
Preseljenje je postalo važan aspekt planova vlade da reše probleme seoskog pitanja u poznoj imeriji.
Istoričari ne sumnjaju u kolonijalni karakter uprave u Kazahstanu i Centralnoj Aziji sličan onom na Kavkazu.
Rusija je počela da dodaje kazaške zemlje još pre nego što je formalno postala imperija, ali proces osvajanja regiona je bio završen tek 1890.
Takmičeći se za uticaj sa Britanskom imperijom, Rusija od sredine 19. veka osvaja ceo Zapadni Turkestan, kako se tada nazivala oblast do granice s Avganistanom, Indijom i Kinom.
Ovim je pokorila lokalne kanate i na pojedinim mestima uništila hiljade starosedelaca.
Jedna od poslednjih epizoda osvajanja regiona je bio napad na tvrđavu Geok-Tepe tokom pohoda na Ahal-teke pod vođstvom generala Skobeljeva.
Prema raznim izveštajima, u tvrđavi Geok-Tepe je ubijeno nekoliko hiljada Turkmena.
U Peterburgu je pohod bio protumačen kao trijumf, no nisu svi verovali u to.
Pesnik Semjon Nadson, budući idol liberalne omladine, a u to vreme junker na vojnoj akademiji, posvetio je Skobeljevu stihove u kojima ga optužuje za surovo razaranje mirne zemlje: „Tvoj put je sramni put!".
Sovjetski istoričari su citirali pismo Skobeljeva u kojem se prisećao:
„Mir u Aziji je direktno srazmeran masi posečenih ljudi koji tamo žive".
„Ubili smo dve hiljade Turkmena kod Geok-Tepe; oni koji su ostali živi dugo neće zaboraviti tu pouku; sekli smo sabljama sve što nam je došlo pod ruku", pisao je general.
Tokom Prvog svetskog rata, 1916, u središnjoj Aziji je počeo masovni ustanak protiv ruskih kolonizatora i carske vlasti, čiji je uzrok bio ukaz o „rekviziciji stranaca" za pozadinske radove.
Surovo je bio ugušen i to je dovelo do masovnog bega Kirgiza i Kazaha u Kinu.
Udžbenik Instituta za istoriju Univerziteta u Sankt-Peterburgu akcije imperije u regionu naziva kolonijalnom politikom koja je bila praćena „snažnim dvostrukim ugnjetavanjem prostog naroda", iako insistira da je ruska vlast donela ovim narodima prednosti civilizacije.
To je klasični imperijalni argument - Francuska, Britanija i druge evropske zemlje su opravdavale osvajanja širenjem kulture i privođenjem prednostima civilizacije.
- Kako Rusija menja prvi grad koji je zauzela u Ukrajini
- „Gde ste bili pre osam godina” i „nije sve tako jednostavno”: Kako i zašto Rusi pravdaju rat u Ukrajini
- „Najbolji period u istoriji zemlje": Zašto Rusi žale za SSSR-om
Da li je Ukrajina bila kolonija?
Rat u Ukrajini je zaoštrio sporne tačke njene istorije.
Ukrajinski mislioci su još početkom 20. veka govorili da je njihova zemlja ruska kolonija.
Međutim, istoričar Georgij Kasjanov smatra da teritorije savremene Ukrajine nisu bile klasična kolonija.
„One su bile deo metropole, ponekad su i same formirale metropolu i bile za Rusiju nešto slično Zapadu u 17. i početkom 18. veka, kada su rođeni na ovim teritorijama obrazovali elitu imperije", kaže Kasjanov.
Do 2021. on je radio kao upravnik odeljenja za noviju istoriju i politiku na Institutu za istoriju Ukrajine pri ukrajinskoj Nacionalnoj akademiji nauka (NAN).
Vlast u Peterburgu nije smatrala da je Ukrajina kolonija, kakvom su otvoreno smatrali Kavkaz i Centralnu Aziju.
Imperijalna vlast se držala koncepcije velike ruske nacije u koju su uključivali Ukrajince i Beloruse i sprovodili politiku „rusifikacije", zabranjujući izdavanje knjiga na ukrajinskom jeziku čime su postizali jezičku asimilaciju.
Georgij Kasjanov primećuje da rusifikacija verovatno nije najbolji termin zato što su vlasti ove teritorije smatrale prvobitno ruskim.
Prema njihovom viđenju, oni su se protivili ukrajinizaciji i širenju ukrajinskog kao jezika pismene kulture.
Protiv tog koncepta su se borili ne samo ukrajinska inteligencija, već i niz ruskih liberala i socijalista, protivnika carske vlasti.
Protivrečnosti se samo ističu raspadom imperije.
Nastala je nezavisna Ukrajinska država, ali su već 1919. vlast u Kijevu ugrabili boljševici iznova postavivši Ukrajinu u zavisni položaj od Rusije.
U početku je sovjetska vlast sprovodila politiku „korenizacije" tako što je podsticala razvoj nacionalnih jezika i kulture.
Ali se za vreme Staljina vraća rusifikacija i elementi imperijalne ideologije.
Najveća tragedija je bio Gladomor 1932-1933. godine - glad u Ukrajini koja je odnela živote 3,9 miliona ljudi.
U Ukrajini je to zvanično proznato kao genocid i većina ukrajinskih istoričara je saglasno sa tim određenjem.
Tako ovaj događaj karakteriše i Rafael Lemkin, autor termina genocid, što argumentuje time što se istovremeno sa glađu uništavana i ukrajinska elita i ukrajinska crkva, a u opustošenim selima su se naselili ruski seljaci.
Ruski istoričari se u osnovi ne slažu sa tom koncepcijom.
Oni ne negiraju organizovani karakter ove tragedije, ali je smatraju rezultatom Staljinove politike oduzimanja imovine i kolektivizacije koja je tih godina dovela do gladi u Kazahstanu, oblasti oko reke Volge i drugim regionima.
Istoričar Ivan Lisjak-Rudnicki je, na osvoju studija o odnosima sovjetske Ukrajine i Moskve, 1972. predskazivao raspad SSSR.
On je smatrao da je Sovjetski Savez u suštini bio kolonijalna imperija, iako je proklamovao antikolonijalnu ideologiju.
„Režim koji se upleo u nerazrešive protivrečnosti s prinicipima, a iz kojih izvodi svoju legitimnost, ne može postojati mnogo dugo", pisao je Ivan Lisjak-Rudnicki.
Etkind smatra da Rusija i dan danas u Ukrajini vodi kolonijalnu politiku, ali posebne upotrebe.
Po njegovom mišljenju, cilj ruskih vlasti nije da se obezbede resursi, već nju pokreće revanšizam.
„Oni osvajaju tu zemlju ne radi zlata ili uglja, već jednostavno zato što im je već pripadala".
Pogledajte video: Istorijat neslaganja Rusije i Ukrajine
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )