Turista u svom zavičaju

Dolazim ljetos u rođenu kuću, u Pošćenje - najljepše mjesto na kugli zemaljskoj (i bližoj okolini) - obgrljeno dvama kanjonima Pridvorice i Komarnice - čudesan kanjon Nevidio, nakriljeno sjenovitim Vojnikom i suncem umivenim, gorostasnim vrletnim Durmitorom, okićeno sa dva bisera - gorska oka - jezera. I odmah, ne časeći časa, silazim par stotina metara do Komarnice da napojim dušu i okrijepim se, gdje sam uvijek, otkad znam za sebe, a već sam starac Fočo od nebrojeno ljeta, dolazio. Da pobjegnem od gradskog stresa, da nađem utočište i spokoj u prirodi. Parkiram auto, kao i svagda, na istom proširenju pored javnog puta.

I, kao mjehur od sapunice, prsnu moj merak i opčinjenost čarima zavičaja, naletom mlađanog čovjekolikog stvorenja u majici i šortsu koje banu niotkud, prijeteći: „Miči to auto, tu je zabranjeno parkiranje, da ti ne zovem policiju!“

- Ne vidim znak zabrane. Ko ste Vi? - upitah začuđeno pogledujući u nešto što bi mogla biti identifikaciona kartica, koju ono strelovito skloni.

- Nemoj ti meni: ne vidiš znak, nego miči to auto!...

Zaprepašćen ovakvom „dobrodošlicom“ - ode sentiment prema zavičaju u bestragiju - okrenem se da se malo priberem. Auto na mjestu, ja stojim, čovjekoliko stvorenje se udaljava... Nakon par minuta krenem nekoliko koraka do rečice da se umijem i osvježim, da dođem k sebi. Ali, vraga. Poput vihora opet doleće ono stvorenje:

- E, sad ćeš da platiš turističku taksu!!! Ušao si u zonu parka“ - slavodobitno podvrisnu, povukavši me za rame. (Bolje da me povukao za nešto drugo. Bljesnu mi sjećanje na narodnog pjesnika Trebješkog: „Dođe đavo u vidu čovjeka...“ Zapitah se hoće li mi sjutra ovo narogušeno stvorenje hrupiti u dvorište moje porodične kuće nedaleko odavde i tražitii i tu da platim turističku taksu. Ili da mu i vizu pokažem.)

Pozvah na mobilni načelnika za javni red i mir, Duška Koprivicu, da me zaštiti od napasnika, što on iz Podgorice odmah i učini poslavši policiju, na čemu sam mu zahvalan. (Sledećih dana nastavih da nesmetano silazim do Komarnice.)

Potom odem u varošicu Šavnik (nedaleko od Pošćenja) i tamo mi se načelnik Sekretarijata ... izvini za incident i ponašanje tog državnog službenika ili namještenika (sezonskog). (Zaključih da taj radi nešto kao: čuvar plaže, ne u zimskom, već u ljetnjem periodu. Ovaj u stvarnosti, a Bata Stojković na filmu.) Načelnik nastavi naširoko objašnjavati kako nemaju kadra, kako im je pala na sudu odluka o turističkoj taksi jer ne pripadaju Nacionalnom parku Durmitor, ali će oni u nekom budućem zakonu ugraditi rijeku Komarnicu i planinu Dragišnicu u Park prirode i imati pravni osnov za naplaćivanje takse. Pomislih: sve dok baba ne bude dobila neke atribute, biće i dalje baba - ne može biti djed. Ali, ovi u Šavniku opet siledžijski naplaćuju tu taksu (meni ne!) na osnovu nekog snivanog, zamišljenog budućeg zakona „da bi imali benefite i valorizovali svoje prirodne ljepote“!? I neprirodno ponašanje - okrznu me misao.

***

Pozva me notar da, povodom očeve smrti, dođem na ostavinski postupak. I da donesem (sasvim nepotrebno!) izvod iz matičnog registra rođenih. Da ne bih gubio živce u jalovoj raspravi sa notarom zbog izlišnog izvoda, a novac za „debelu“ notarsku taksu, nesamerljivo deblju od sudske, ću svakako izgubiti, odlučim da izgubim vrijeme i podignem u Šavniku traženi izvod. Tamo mi, u policiji, mlađani visokoobrazovani činovnik odmah dade dokument. Pogledam ovlaš i ne mogu da vjerujem svojim očima (lažljivim?). I pride naočarima (očišćenim). Nešto odštampano latinicom, nešto ćirilicom. U formularu riječ dana štampana ćirilicom, a broj latinicom. Moje ime ćirilicom, imena roditelja latinicom. I tako dalje, i tako bliže. Po MUP-u izgleda da su mi roditelji, sada blaženopočivši, preferirali latinicu. Odmah ne mogu da provjerim. Veze sa nebom nešto u prekidu. Ali, nadam se da ću provjeriti zahvaljujući MUP-u, čim budu prvi izbori. Dako ih tada priupitam.

Zamolim narečenog visokoobrazovanog da mi to uniformiše u jedno pismo - ćirilicu. (Nije šale, završio bezbjednost. Valjda kod jednog od braće Mujović! Čini mi se da je jedan držao indekse za policijske službenike, drugi davao diplome.)

- Dobro, ako insistirate - reče.

- Insistiram.

- U tom slučaju moram da Vam skeniram ličnu kartu i tražim odobrenje od pretpostavljenog u Nikšiću da Vam u dokumentu bude sve na ćirilici. To će potrajati par sati.

(Znam da Zakon o zaštiti ličnih podataka to skeniranje ne dopušta, ali prisjetih se vica: dok policajcu zec dokaže da nije vo, njemu odoše jaja.)

- Ali odobrenje mi je dao Ustav Crne Gore, najviši pravni akt. Ćirilično i latinično pismo su ravnopravni.

- Ja slušam nadređenog.

Kroz par dana dobijem odgovor da nadređeni nije dao odobrenje podređenom da mi izda dokument na pismu koji mi Ustav garantuje.

Čestitam nadređenom! I podređenom! Oni su iznad Ustava Crne Gore.

„Džaba vam novci, moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje“, džaba nam Ustav Crne Gore, Nadređeni i Podređeni to rade malo bolje!

( Dragan Perišić )