Lament nad omertom

Ima na TV Vijesti odlična serija, Čast i poštovanje. Riječ je o mafijaškoj autonomiji i moralu. Koji režiser ne opisuje onako nadahnuto kao što je to blagovremeno učinila naša državna tužiteljka...

I sve tu dobro teče dok neki don ne padne. Časni i pošteni bosovi završe, narodski rečeno, kao tranje. Ogovaraju, špijaju i blate saučesnike. Ne rade to preko medija, ali tone prljavog veša ipak javno obeščaste sve koji su s njima imali posla.

E, ta me serija podsjeća na ovu melodramu o autonomiji univerziteta. Izvjesna Dona Rozanđela, čija titula bjelodano pokazuje kako su i mafijaši rodno senzitivni, žestoko se usprotivila uključivanju u trgovinu narkoticima...

- Ne dozvoljavam prodaju droge - presudila je Dona Rozanđela. Nakon što je njena Familija likvidirala stotinak likova... Ona je ćutala...

***

Neposlušnost mafija naplaćuje glavom. Naš demokratski režim je nešto manje surov. Oduzme pravo na rad, napredovanje ili funkciju. Ali, i to je bilo više nego dovoljno da devedeset posto profesora, dekana i rektora državnog univerziteta nikad ne digne glas. Ni protiv režima, ni protiv zakona ćutanja. Koji je iskrivljena verzija omerte. Ne zabranjuje saradnju sa policijom i tužilaštvom. Samo sa javnošću.

Akademska idila pukla je sasvim idiotski. Povodom neke male škole. Berane ili Podgorica, pitanje je sad! Dramaturški, očajno postavljena dilema, nedostojna ne samo pokojnog Šekspira, nego i teke živog univerziteta...

Ko je u u pravu, premijer ili rektor? Uprkos magli koju proizvode krokodilske suze za pravnom državom ili autonomijom univerziteta, jasno se vidi da su oba lika u krivu. Do lakata...

Vlada nosi teret krivice, i to bezobrazno lako, evo 27 godina. Rektor nešto kraće. Otkako je sa protesta početkom devedesetih, protiv ove vlasti, došlo do integrisanja u tu istu vlast. Koja je kolaboraciju jednostrano okončala. Tako to vazda biva sa ponudama koje se ne odbijaju...

***

Ne uspijevam da odgonetnem koja se to autonomija brani na magistralnom putu Podgorica - Berane. Ona koja, po našem ustavu i evropskoj pravnoj tekovini, ne dozvoljava vlastima da se miješaju u unutrašnje poslove univerziteta i akademske slobode?

Ovo prvo teško, tamo ni čistačicu ne angažuju bez freško ovjerene partijske knjižice. Ni šefa biblioteke, pogledajte komedijanje sa sedmim mandatom...

Brani li se, kojim slučajem, onaj segment autonomije po kojem policija ne smije da priviri u zgrade fakulteta i rektorata? Pa, tamo ni režim ozloglašeniji od našeg ne šalje uniformisane pozornike. Nego, po konkursu, ubaci civile koji su uspješno prošli tzv. bezbjednosnu provjeru. A najbrže je prođu iskusni spavači Udbe...

***

Plač za akademskim slobodama svakako je najžalosniji dio ove melodramske predstave. Ni suza nije kanula kad je ova vlast slala studente da ginu na stranim ratištima...

Rečena sloboda bila je odsutna sa nastave i prilikom raspodjele krvavog novca iz rata i onog prljavog od šverca duvana i nafte... Glede prodaje droge, za sada se oglasila samo Dona Rozanđela. Ali, ona ne predaje na našem univerzitetu...

UCG je stoički mučao i kad se bivši premijer uvredljivo obrušio na naučni i pedagoški ugled dvojice profesora. Bez kojih bismo danas imali jedan fakultet manje i drugi na sniženoj cijeni...

Kolika je tek količina autonomije ispoljena kad je prof. dr Stevanu Šćepanoviću dekretom zabranjeno da bude dekan... Znam čovjeka, garantovano je i akademski i ljudski slobodan i autonoman. Ne znam tačno na kojoj je provjeri oboren. Ako je kod Udbe, ponosim se njime...

***

Poslije tog nacionalnog zastiđa, ali i mnogih ranijih, farsično izgleda ova bitka za autonomiju povodom školice na sjeveru. I u prethodnom mandatu istog rektora i vrlo slične vlade, uslovi u Beranama bili su identični današnjim. Predavači jednakog kalibra. Oprema istog kvaliteta i kvantiteta.

Naravno da nastava nije organizovana zbog medicinskih sestara i braće. Nego zbog depeesovskog predizbornog posla. Jedna škola - 400 glasova. U Podgorici, malo za spas režima. U Beranama, dovoljno bar za jedan mandat...

Naravno da je akademska zajednica to znala. I ćutala... I o školi i o pravu na autonomiju i o Vladinoj pameti...

P.S. Odužila sam, zamalo da propuštim novu epizodu one serije o časti i poštovanju. Da vam kažem što je bilo sa Dona Rozanđelom? Konačno je prelomila, odustala je od trovanja mlade žrtve... Familija joj to sigurno neće oprostiti. Ali, ni publika joj se, uprkos trenutku ljudskosti, neće smilovati. Pokajnici uvijek izaberu častan izlaz sa neoprostivim zakašnjenjem...

( Ratka Jovanović-Vukotić )