Đilasa uznemiravao odnos Crne Gore prema njemu

(Veselin Pavlićević: "Ratni drugovi Milovana Đilasa", BON: Podgorica, 2021, str. 370.)

Milovan Đilas je 1953. godine isključen iz jugoslovenskog partijskog rukovodstva i javnog života. Ubrzo je na tajnim političkim procesima osuđen na 9 godina robije. Njegova dela nisu više objavljivana u Jugoslaviji, niti se - posle partijske kampanje - o njemu pisalo. Odbijanjem Srpske književne zadruge da objavi njegovu knjigu Besudna zemlja stavljeno mu je do znanja da će se politička osuda odnositi i na njegovo književno delo. Do 1980. godine sudbina Milovana Đilasa i njegovog dela bila je u nadležnosti Josipa Broza Tita. On je javno napadao njegove intervjue i članke u inostranoj štampi i pretio mu - i posle 9 godina robije - novim hapšenjima. Bila je to i opomena neosveštenim đilasovcima koji su kao i on tražili promene. A takvih je 60-ih godina bilo u svim jugoslovenskim republikama.

Ne može se naći podatak da su disidenti ikada reagovali u toku devetogodišnje robije Milovana Đilasa. Fokus je, naročito posle 1968, bio na profesorima Filozofskog fakulteta u Beogradu - praksisovcima. Tito je podržao studente, ali je tražio udaljavanje sa fakulteta njihovih kolovođa. Sami profesori priznavali su da su inspiratori i organizatori studentske pobune (Mihajlo Marković). Kritički odnos postojao je i prema hapšenju Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, zbog njegove kritike ustavnih amandmana i hapšenja koje je zbog toga usledilo.

Disidentski pokret, doduše, nije nikada reagovao ni na dugogodišnju robiju na kojoj je skoro bio zaboravljen profesor i politički prvak dr Dragoljub Jovanović. Rukovodstvo u Srbiji je bilo podeljeno - jedan njegov deo, kako pokazuju najnovija istraživanja, bio je u idejnom savezništvu sa kritičarima i optuživao je partijsko rukovodstvo za oportunizam i neposluh Tita. Ova paradoksalna situacija pokazuje da otpor nije bio zasnovan na principu slobode kao osnove zakona jednakog za sve, već da je dolazio iz grupne političke solidarnosti, ili iz profesionalne opredeljenosti.

U isto vreme, Đilasove knjige su prevođene, objavljivane i proučavane (odbranjeno je 18 doktorskih disertacija) na zapadu. Zahvaljujući tome, ostao je prisutan onaj fond njegovih ideja koji je bio razlog za politički obračun sa njim. Milovan Đilas se nije predao. Bibliografija njegovih radova iznosi više od 5.000 jedinica.

U Dnevniku 1989-1995. Milovan Đilas kaže da nikada nije vodio računa o svom pisanom delu: uvek je potrebu za stvaranjem pretpostavljao žalu za izgubljenim (istrage, zatvori, robija, rat, ukidanje prava na intelektualnu egzistenciju posle 1953, rođaci i prijatelji koji su iz straha za sopstvenu bezbednost uništili rukopise Milovana Đilasa koji su im bili povereni na čuvanje). Jednostavno, Milovan Đilas je živeo pišući. A možda je mislio kao njegova majka Vasilija. Upoređujući broj svoje dece koja su ubijena u Drugom svetskom ratu (dva sina i ćerka) sa brojem dece koja su rat preživela (dva sina i dve ćerke), ona je Milovanu Đilasu rekla: "Ja sam dosta rodila, pa je dosta i preteklo".

Možda vreme za čitanje i proučavanje Milovana Đilasa tek dolazi. Istorija je opisala nekoliko krugova. Jugoslovenska federacija više ne postoji. Urušio se komunistički sistem. Prošlo je više od 40 godina od smrti Josipa Broza Tita. I skoro 30 godina od smrti Milovana Đilasa.

Posle izlaska Milovana Đilasa sa robije (1966) - na talasu liberalizacije posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, šefa Uprave državne bezbednosti više od 20 godina i drugog čoveka u partiji u čijoj su nadležnosti bili organizacija i kadrovi, počelo je da se otvara i pitanje Milovana Đilasa. U Udruženju književnika Srbije, njegovi opozicioni članovi (književni kritičar Borislav Mihajlović Mihiz i pesnik Matija Bećković) tražili su objavljivanje još uvek zabranjenih književnih dela Milovana Đilasa. Književni istoričari i kritičari (Vasilije Kalezić, Predrag Palavestra, Nikola Milošević) svojim su recenzijama podržali namere izdavača. Udruženje prevodilaca Srbije dalo je nagradu Milovanu Đilasu za prevod Miltonovog Izgubljenog raja, na kome je radio u samici u kojoj je temperatura bila ispod nule. Počelo je i preispitivanje uloge Josipa Broza Tita. Ono je dolazilo sa različitih pozicija. Đilas je u tome učestvovao skrupulozno, kao savremenik koji želi da saopšti svoje iskustvo. Pridavao je veći značaj ličnosti Tita: sa osnovnom školom i bravarskim zanatom do vrha svetske politike. Međutim, kao državnik Tito za sobom ne ostavlja ništa van sfere ideja. Nema više jugoslovenske federacije, nazadovalo se u socijalnim i ženskim pravima.

Međutim, kod Đilasa nema revanšizma. On je bio pobornik stanovišta da treba govoriti i o njegovim greškama, ali je bio protiv toga da se one izmišljaju. Uznemiravao ga je jedino odnos Crne Gore prema njemu. Stvari su, međutim, i tu počele da se menjaju. Pojavili su se autori posvećeni Đilasovom životu i delu. Jedan od njih je Veselin Pavlićević (rođen 1950). Završio je Ekonomski fakultet u Podgorici, specijalizovao se na Univerzitetu St. Moritz, Zapadna Virdžinija (1972) i stekao zvanje magistra ekonomskih nauka. Napisao je više knjiga o Milovanu Đilasu: Đilas i Članci (2011), Lijeve greške Milovana Đilasa, ili partijski silogizam (2012), Eseji o Milovanu Đilasu (2014), Disident Milovan Đilas: polemike, podsjećanja, tumačenja (2016), Desna skretanja Milovana Đilasa (2018). Njegove su knjige veoma akribične. I njemu je za tematsku celinu o Milovanu Đilasu bio potreban veliki istraživački rad u arhivima i bibliotekama, poznavanje stranih jezika i uvid u literaturu o Milovanu Đilasu. Pavlićević je rekonstruisao razvojni put Milovana Đilasa i tražio objašnjenje za periode o kojima su i drugi pisali bez njegovih uvida u istorijske izvore.

***

Najnovija knjiga Veselina Pavlićevića Ratni drugovi Milovana Đilasa (Podgorica, 2021), koja je predmet ovog osvrta, delom je replika na knjigu veoma istaknutog slovenačkog istoričara Jože Prijevca Tito in tovariši (Ljubljana, 2011). Nakon nekoliko publicističkih naslova, to je bila prva istorijska studija na prostoru nekadašnje Jugoslavije o Titu posle njegove smrti. Posle nje doći će Titova biografija iz pera Ive i Slavka Goldsteina Tito (Zagreb, 2015). Pirjevčeva studija je prevedena na srpski jezik: Tito i drugovi (Beograd, 2013) sa osvrtom Latinke Perović "Velika istorijska studija o Titu" koji je Jože Pirjevec uvrstio kao predgovor svog srpskog izdanja. Pirjevec se ograničio na istorijsku četvorku: Josip Broz Tito, Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković. Posebno poglavlje predstavlja Titov odnos sa ženama "Jovanka Budisavljević i ostale".

(Peščanik.net; Nastavak naredne subote)

( Latinka Perović )