Paleo-ljevica

U razgovoru koju sam nedavno vodio sa Alexom Hochulijem i Philipom Cunliffeom u podkastu koji možete poslušati ovde, povela se rasprava o tekstu u kome sam pisao o nečemu što nazivam paleo-levicom. U razgovoru sam pretresao glavne elemente agende paleo-levice, ali verujem da je korisno izložiti ih i ovde u pisanoj formi. Nadam se da tekst koji sledi neće ostati samo niz lepo složenih reči i da će pokazati čitaocima da se opisana načela mogu relativno lako pretočiti u delotvorne politike.

Agendu paleo-levice, po mom mišljenju, čine četiri glavna stuba: to su ekonomski rast, jednakost, sloboda govora i udruživanja i ravnopravnost aktera na međunarodnoj sceni. Dozvolite da objasnim svaki od ovih elemenata.

Zalaganjem za ekonomski rast paleo-levica pokazuje da je saglasna sa idejom da su dohodak i bogatstvo neophodan preduslov čovekovog samoostvarenja i slobode. Ako ne znamo kada ćemo ponovo jesti i gde ćemo noćas spavati, ne možemo realizovati svoje potencijale, pa ni uživati u aktivnostima koje nisu vezane za novac. Paleo-levica poštuje princip ekonomskog rasta, jer veruje da ulazak u „carstvo slobode“ podrazumeva unapređenje materijalnih uslova života: ne želimo domaćinstva u kojima majke veš peru u obližnjem potoku ili u kadi; želimo domaćinstva koja imaju mašine za pranje veša. (Naravno, onima koji ih imaju to zvuči kao trivijalan zahtev. Ali za pola planete to je ozbiljno pitanje.)

Ipak, ekonomski rast po sebi neće biti ni moralno prihvatljiv ni politički održiv ako ne povedemo računa o tome kako se korist od ostvarenog rasta distribuira. To je drugi element agende: ekonomska jednakost. Rast ne sme biti stihijski. Ne možemo dozvoliti raspodelu kakva je bila u Sjedinjenim Državama u periodu od 1986. do 2007 (grafikon u nastavku), kada je novostvoreno bogatstvo najvećim delom završilo u rukama najbogatijih. Raspodela mora biti organizovana u korist siromašnih, tako da se dohodak grupa koje zauzimaju niže pozicije na distributivnoj lestvici procentualno uvećava bar koliko i dohodak bogatijih grupa. Kako se to može postići? Pored direktnog ili indirektnog oporezivanja aktivnosti i roba koje troše bogati (verujem da ta mogućnost nije dovoljno iskorišćena), tome bi doprineli i visoki porezi na nasledstvo koji bi osigurali relativno ujednačene početne pozicije bez obzira na bogatstvo roditelja, besplatno ili gotovo besplatno javno školstvo i zdravstvo i specijalni programi podrške mladima u godinama kada počinju da rade. U razvijenim zapadnim društvima mladima je danas potrebna podrška bar jednaka podršci koju su pripadnici moje generacije uživali 60-ih i 70-ih godina 20. veka.

Osim što je vredan cilj po sebi, smanjenje dohodovne i imovinske nejednakosti je sredstvo ostvarivanja još jednog važnog cilja: relativne političke jednakosti. Političku jednakost u današnjim razvijenim društvima ne ugrožava, kao što se često tvrdi, neispravno definisani „populizam“, već upravo njegova suprotnost: plutokratija. Činjenica da bogati finansiraju kampanje, isplaćuju političare (što je samo suptilniji oblik korupcije) i kontrolišu najveći broj vodećih medija obesmišljava ideju političke jednakosti.

Po mom mišljenju, paleo-levica treba da se oslobodi termina koje je neoliberalni diskurs kooptirao i obesmislio, kao što je demokratija. Moramo se pomiriti sa činjenicom da je neoliberalna plutokratija uzurpirala reč „demokratija“ na isti način na koji su komunistički režimi u istočnoj Evropi uzurpirali reč „narod“. I jedna i druga su korišćene da se iza njih sakrije pravo stanje stvari.

Umesto toga, paleo-levica treba da se fokusira na nešto mnogo stvarnije i merljivije: to je aproksimativna politička jednakost. Njeno ostvarivanje podrazumevalo bi finansiranje političkih kampanja iz državnog budžeta, ograničavanje (ili zabranu) kontrole masovnih medija od strane najbogatijih (Jeff Bezos ne bi smeo da bude vlasnik Washington Posta) i mogućnost ravnopravnog učešća u izbornom procesu, što znači da se radnim ljudima to učešće mora olakšati. Aktuelni izbori u Sjedinjenim Državama sračunato su zakazani za radni dan. Nije nikakvo iznenađenje, niti pohvala „demokratiji“, da polovina glasača ne učestvuje u izbornom procesu.

Paleo-levica zna da sloboda govora i udruživanja nemaju mnogo smisla bez aproksimativne političke jednakosti. Neki ljudi provode sate i dane prepirući se na tviteru, ali to nema nikakvog političkog značaja u poređenju s učincima dobro plaćenih i organizovanih ekspertskih grupa i organizacija čiji je zadatak da direktno utiču na političke ishode. Upravo u toj sivoj zoni, iza nejasno definisane upotrebe termina „demokratija“, skriva se ogromna nejednakost u mogućnosti pristupa polugama političke moći.

Poslednji element je internacionalizam. To je, naravno, stari levičarski slogan koji ovde ne treba shvatiti samo kao prigodan ukras uz ostatak agende koja se odnosi na unutrašnju politiku. Internacionalizam je integralni deo celine programa. Paleo-levica prihvata činjenicu da različite zemlje i kulture na različite načine pristupaju izboru državne uprave i različito definišu političku legitimnost. Paleo-levica ne prihvata ideološku hegemoniju. Paleo-levica može verovati (i treba da veruje) da je njen pristup najbolji i ima puno pravo da u raspravi to dokazuje, ali ta rasprava se mora voditi na nivou ideja, uz izbegavanje bezobzirnog mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja i, naravno, bez pribegavanja nasilju. Paleo-levica se mora osloboditi pogubne ideje o „liberalnom svetskom poretku“, ideje koja se svela na frazu koja ili ništa ne znači (jer se značenje menja u skladu s političkim potrebama zagovornika) ili predstavlja otvoreni poziv na rat. Paleo-levica će ovu ideju zameniti poštovanjem međunarodnog prava u obliku u kome je ono definisano pred Ujedinjenim nacijama i drugim institucijama koje uključuju sve narode. U svom prozelitizmu paleo-levica može koristiti samo nenasilna sredstva, uz pokazivanje dužnog poštovanja za druge kulture i zemlje, bez primene bilo kakvih oblika prinude.

Postoji i niz drugih pitanja koja nisu direktno obuhvaćena ovim jednostavnim pravilima, poput migracija, rodne i rasne ravnopravnosti, odnosa države i crkve i tako dalje, ali verujem da se ostala rešenja mogu relativno lako dedukovati iz ova četiri opšta načela.

(Global inequality and more; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Branko Milanović )