Država, to su one

Odavno nisam imao težu nedjelju. Toliko loših informacija i tužnih epiloga. Prvo je mala Ivana, po rodu Šebek, saopštila naciji da je toliko sentimentalna da bi zagrlila sve svoje fanove koji su joj u godinama obnove i izgradnje davali snagu i držali je u drugom Dnevniku. Kada sam pomislio da stanem i ja u red ispred drugog Dnevnika, spreman da položim glavu u Ivanin zagrljaj, kao njen dugogodišnji fan, ona je saopštila da napušta Javni servis i da ne želi više da vidi ni menadžment, ni zaposlene, posebno one sa srednjom školom. I sve zbog profesionalnih i estetskih standarda koje je gajila. A koje novo rukovodstvo RTCG ne poštuje. A koje smo mi, divni ljudi, iz domovine i još više dijaspore, prepoznavali godinama dajući vjetar u leđa drugom Dnevniku i urednici Šebek. Da ne posustane. U odbrani države koja je za nju svetinja. Kao i za mene, a posebno dijasporu. Možete sa Ivanom da se pogađate oko svega, i da Milo ne ide u prvom minutu Dnevnika, i da se makne sa čela Košarkaškog saveza, ali ne i DPS-a, i da ne radi baš ona intervju sa Milićem, ponovo, i da se Beba vrati na mjesto šefa sale restorana Jezero na Adi, i da Roćen ne zove svakog dana Radojku i sada kad nije kapo RTCG, mogli ste čak da je ubijedite da ne stavlja više u drugi Dnevnik Miška Vukovića, oko svega ste mogli sa malom Ivanom da napravite dil, ali ne i oko države. Tu pogađanja nema. Još manje oko njenog imena, koje je po svim papirima kojima raspolaže - njeno vlasništvo. Ivana Šebek D.O.O. Nikako akcionarsko društvo u kome bi dio vlasništva imao Grk Drale, jer vazda je to volio, ili predavač sa FPN Šućko, ili pomenuti Beba, ili voljena šefica Radojka.

Taman sam prebolio Ivanu, a na službeni put se sprema velika Radmila. Ni ona ne da na svoje ime. A još više na prezime. Gaji profesionalne i estetske standarde duže i više nego sama Ivana, što dokazuje njena Hermes torba. Koju je šetala od Rektorata, preko Senata do Vrhovnog štaba. Ajde, neka kaže Ivana ima li ona Hermesa, ili Vitona, ili Gučija... Kao Radmila. Možda i ima, ali se ni ona ni Radojka nijesu sjetile tokom tih dugih i hladnih večeri, u drugom Dnevniku, da Ivana na stolu, pored teksta ispisanog po najvišim profesionalnim standardima Fakulteta političkih nauka koji je završila, gle čuda u roku, da na uredničkom stolu stoji i njena torba! Jedna iz kolekcije pomenutih stvaralaca, što je estetski standard Ivane, Radmile, Radojke i svih njih koje su uvijek bile spremne da se nagode oko svega samo ne oko države. Tu za njih nije nikad bilo dileme. Država to je On, znala je Ivana često da citira Luja XIV. Koji je na samrti izustio čuvenu rečenicu: "Ja umirem, ali država ostaje". Kao da je mislio na Ivanu i Radmilu. Dok je umirao. To jest kao da je Ivana dok je pisala pismo naciji ili Radmila depešu premijeru, kao da su obije na umu imale upravo Luja, nadajući se da će ih ugrijati sunce. Da će ih Luj pozvati i spasti, jer Francuzi su ga zvali Kralj Sunce. A ne Britva. To je došlo kasnije.

Do posljednje ure Njegoševe, Ivana i Radmila su vjerovale da ih Luj nije zaboravio i da će okrenuti Duška i reći mu da smanji doživljaj, da vrati drugi Dnevnik Ivani, a Univerzitet Radmili. Ali, sudeći bar po Ivaninom obraćanju, ništa od toga. Digla je ženska ruke, puk'o joj film, jedino joj ostade da presavije tabak i u brk skreše naciji ko je ona, i šta je, čije je njeno ime a čije prezime, i koliko je sentimentalna kada je država u pitanju. A država to je On. Iako nije podigao slušalicu, iako nije prstom mrdnuo da zaustavi taj Javni servis, kao što je Moša Pijade nekada zaustavljao Rojters! Bravo ti ga, Ivana. Što se Radmile tiče, ona se još nada. I ne odustaje. Juriša na premijera kao što je Davorjanka jurišala na četničke horde duž Neretve i Sutjeske, gdje je Tito prvi put primijetio. I odmah je pozvao u Vrhovni štab. Pod šator. Kupio joj odmah najmoderniju opremu za marketinšku agenciju, potom joj darivao nacionalno pozorište, za nju, muža i sina, onda fakultet drame na Cetinju i ambasadu u Beogradu za sestru, potom Bebu i Institut za svadbe i sahrane, na kraju i čitav autonomni Univerzitet. I Živka pride. Ne mog papagaja, već onog drugog. I kako onda da vrhovni komandat, kralj Sunce, oćuti ovakvo poniženje. Radmilinog imena, agencije Mapa, torbe Hermes, ambasadora Đage, Senata i nezavisnog Univerziteta. Bravo ti ga, komandante.

Kada sam pomislio da je bilo dosta loših vijesti protekle sedmice, ona najgora mi stiže za vikend - iz Beograda mi javljaju da je Đaga u bedaku. Ne zbog Radmile, već zbog sebe. Kažu mi da ide Knez Mihailovom i samo ponavlja: ovo nije udar na Bebu, već na mene! Kad uđe u Čika Ljubinu, opet ponovi: “nije ovo udar na nju, već na mene!”

Opet se vrati u Knez Mihajlovu i onda ide sve do Kralja Petra ponavljajući naglas i na čuđenje prolaznika - “ovo je udar na mene, a ne na Radmilu”... I bog zna šta bi bilo sa Đagom da tu, na uglu Kneza i Kralja (Petra), nije naletio na Mija Boxera koji mu je prvo rekao baš to: “Đaga, ti si moj brat, zadužio si me, kao ministar si mi iskeširao stotine hiljada eura narodnih para, i ja zato moram da ti kažem što sam čuo - ovo je udar na Tebe! A ne na Bebu.”

Đagi je pao mrak na oči. Pao bi i na pločnik, baš tu, ugao Knez Mihajlove i Kralja Petra, da ga Mijo Boxer nije uhvatio i prvim kolima dopremio do Hitne pomoći i Nade Macure. Prvo što je Đaga rekao kada mu je doktorka Macura vratila konšens bilo je: “Ništa od predsjednika”! Nada je streknula: “Da se nije šta loše desilo Vučiću”?! Dok je Đaga nanovo gubio svijest, Mijo Boxer je objasnio Nadi da su oni iz Montenegra, on i Đaga, da je on boxer, a ovaj u krevetu ambasador, i da nije bilo Njega ne bismo imali državu. “Zato mi nacionalni radnici često citiramo Luja XIV, država to je On, jer je On otac nacije i nas, nacionalnih radnika”, u zanosu izusti Boxer. Nada zbunjeno uzvrati: “Sad mi ništa nije jasno - je li ovaj čovek koji onesvešćen leži pred nama neki otac nacije ili taj nacionalni radnik?” “Ne, ne, to je Đaga, nacionalni radnik, ali je već naredne godine bio planiran za novog predsjednika! Umjesto Filipa, a ne Vučića”, zaključi Mijo, što jako obradova doktorku Nadu. Čudo su metafore. Bravo ti ga, Đaga.

( Željko Ivanović )