Sve Putinove greške ili da li je Rusija u rukama diletanta?

Gleb Pavlovski, bivši lični savetnik Vladimira Putina, od 1996. do 2011. godine, aludirao je u intervjuu za Korijere dela Sera da je ruski predsednik diletant i da je zato nepredvidiv i posledično mnogo opasniji nego što se može zamisliti.

- U jednom starom sovjetskom filmu o ruskom špijunu koji se ubacio u visoki nacistički kružok u Nemačkoj, jedan od protagonista kaže: “Nemoguće je prozreti u logiku diletanta”. Taj film je inače bio presudan da mladi Vladimir Vladimirovič Putin prelomi i postane tajni agent KGB-a - ispričao je dugogodišnji najbliži saradnik ruskog predsednika.

Upozorenje Pavlovskog treba uzeti krajnje ozbiljno. Istorija nas uči da diktatori sa oskudnim obrazovanjem, skromnom opštom kulturom, limitiranim poznavanjem sveta, okruženi poltronima, skorojevićima, karijeristima, oportunistima i pre svega mediokritetima čiji je jedini “kvalitet” poslušnost, kreiraju paralelni svet lišen realnosti, logike i empatije i da zato nisu predvidivi kada se sudare sa stvarnošću i porazima. Kod Rusa moramo da dodamo i njima urođeni fatalizam koji u sadejstvu sa nuklearnim bojevim glavama čini krajnje rizičan miks.

Ironija sudbine je da su sve autokrate i diktatori najveće žrtve vlastite propagande jer počnu da veruju da su zaista ono što bi želeli da drugi misle da jesu. Samoobmanjivanje i traženje od drugih da veruju u nametnute obmane je veoma raširen “sport” među zagriženim protivnicima liberalnih, slobodnih i demokratskih društava kakvih imamo i u našim dvorištima.

Prvih sedam i po meseci ruske invazije na Ukrajinu doveli su u pitanje sve narative o Vladimiru Putinu kao hladnokrvnom, proračunatom, prepredenom, dalekovidom lideru u čijem vokabularu ne postoji reč poraz. Svakim novim danom rata ruski predsednik se otkriva kao diletant iz priče s početka kolumne. Nekada je Putin zbog svoje pretpostavljene snage izazivao poštovanje i strahopoštovanje u dobrom delu planete, danas ga se dobar deo sveta plaši zbog slabosti i nepredvidivosti svojstvene diletantima, Pavlovski dixit.

Invazija na Ukrajinu je izbacila na površinu sve manjkavosti Rusije: od njene ekonomije do vojne industrije, od mita o ruskoj vojsci do efikasnosti režima. Putinova Rusija se pokazala kao ogromno Potemkinovo selo u kojem je jedina realna opasnost šest hiljada nuklearnih bojevih glava.

Pretnja upotrebom nuklearnog oružja je najbolji pokazatelj slabosti i razdražljivosti Kremlja. Izrael je okružen neprijateljima sa svih strana, od arapskog sveta i Persijanaca do antisemita kojih ima u svim državama, pa nikada nije pretio atomskom bombom Teheranu, Rijadu, Damasku ili Kairu.

Putinov diletantizam se ogleda kroz činjenicu da je gotovo idealnu poziciju Rusije u geopolitičkom prekomponovanju sveta pretvorio u noćnu moru raspada Ruske Federacije, definitivni izlazak iz sfere uticaja Ukrajine, slabljenje meke moći Moskve u Centralnoj Aziji i Jugoistočnoj Evropi, dizanje "gvozdene zavese" na zapadu zemlje od Murmanska do Krima.

Zaoštravanje odnosa između SAD i Kine je išlo na ruku Moskvi jer ju je dovodilo u povlašćeni položaj “udavače” da dobije koncesije i od Vašingtona i od Pekinga koji bi se utrkivali za njenu naklonost u budućem kinesko-američkom sukobu ili barem za neutralnost.

Evropska unija je pod vođstvom Pariza i Berlina pokazivala sve očiglednije namere da stigne do strateške autonomije ako ne do suverenosti u okviru američke sfere direktnog uticaja na planeti. Odnosi Moskve sa Parizom, Berlinom i Rimom nisu nikada bili bolji, a na svojoj strani Kremlj je imao gotovo sve zemlje od Austrije i Mađarske do Bugarske i Grčke.

Pola Evrope je kupovalo gas, naftu i primarne materije od Rusije. Zahvaljujući toj zavisnosti, evropske prestonice su zatvarale jedno oko na rusku propagandu na Starom kontinentu koja je raspirivala secesionističke težnje gde god su postojala međuetnička žarišta, duvanje u jedra suverenističkih i populističkih snaga i širenje narativa o superiornosti demokratura i tzv. neliberalnih demokratija nad liberalnim i pravnim državama.

Rusija nije imala samo energetsku kartu da igra u odnosima vis-a-vis sa Evropom, već i migrantsku budući da je kontrolisala i dva velika prolaza migracionih talasa, azijski krak u Siriji i afrički u Libiji, tačnije u Kirenajki.

Takođe, Ukrajina je pre ruske invazije bila zarobljena država, ogrezla u korupciji, na rubu propasti i bankrota, izmrcvarena halapljivošću i bezočnošću lokalnih tajkuna i moćnika u večitoj borbi za prevlast. Podrška Vladimira Zelenskog je pala na ispod 20 odsto krajem prošle godine i nije imao nikakve šanse da bude reizabran.

Na unutrašnjem planu, režim u Kremlju je bio u veoma komotnoj poziciji. Liberalne i antirežimske snage su bili dovoljno slabe da ne predstavljaju ni minimalnu opasnost, a dovoljno bučne da održavaju ideju o postojanju minimuma sloboda u Ruskoj Federaciji, ali i da budu neka vrsta kontrateže tzv. silovikima i tvrdoj struji.

Putin je invazijom na Ukrajinu gurnuo Rusiju u vazalni položaj u odnosu na Kinu. Kada se bude pisala istorija našeg doba Putin će ući u knjige kao ruski vladar koji je doveo u pitanje suverenost Rusije koja je trajala od kraja Zlatne horde na kraju 15. veka pa do danas.

Predavanjem Rusije na milost i nemilost Kini, Putin je doveo u pitanje i teritorijalni integritet svoje zemlje, jer dok članice EU i SAD nisu nikada imale teritorijalne pretenzije prema Ruskoj Federaciji, u Kini je veoma snažan revizionistički sentiment i samo je pitanje vremena kada će Peking posegnuti za Sibirom.

Istovremeno, proglašavanjem NATO-a za neprijatelja i podizanjem “Čelične zavese” prema Evropi, Rusija je izgubila najvećeg, najpouzdanijeg i najplatežnijeg klijenta. Kremlj je diktirao cenu energenata u Evropi a sada će morati da prodaje energente po ceni koju odrede Kinezi, Indijci i Turci, koji ne važe ni izbliza za dobre platiše kao članice EU.

Posebno zabrinjava nesposobnost Moskve da predvidi da će agresijom na Ukrajinu neminovno ujediniti Evropu i dati priliku SAD da preko istočnoevropskih i skandinavskih zemalja cementira svoju hegemonski status na Starom kontinentu, uključujući ulazak Švedske i Finske u NATO. Da ne govorimo o tome da su zahvaljujući Putinu i Ukrajinci rusofoni postali nacionalisti kao oni iz Lavova.

Putin je neodoljivo podsetio na Staljina kada je ponižavao šefa Spoljne obaveštajne službe (SVR) Sergeja Narškina, jer poput svog brkatog idola koji nije verovao da će ga napasti njegov prijatelj Adolf Hitler i pored upozorenja sa više strana, tako ni on nije verovao da će se ceo slobodni svet ujediniti protiv njega a da se ruski tenkovi neće provozati do Kijeva i biti zasuti cvećem.

Na unutrašnjem planu Putin je sa napadom na bivšu sovjetsku republiku otvorio vrata za svoju smenu jer je dao pogonsko gorivo najtvrđim ruskim imperijalistima da zauzmu vlast. Nikada pokojni Nemcov ili danas Navaljni ili Hodorkovski nisu bili ozbiljna pretnja Putinovoj vlasti, ali među tzv. silovikima ima barem pet-šest koji bi mogli da zauzmu njegovo mesto. U prevodu, Ahilova peta Putinove vlasti nisu bile nevladine organizacije, malobrojni slobodni mediji i par hrabrih političara, već njegovo okruženje.

Sledeća velika šteta od Putinovog diletantskog napada na Ukrajinu za rusku ekonomiju je degradacija ruske vojne industrije i njenih proizvoda: američko i zapadnoevropsko oružje i tehnika su se pokazali kao daleko efikasniji od ruskog, a postala je očigledna tehnološka supremacija Amerikanaca. Zahvaljujući američkim satelitima i sistemu nadgledanja, Ukrajinci su ubili na desetine ruskih generala i visokih oficira koji su vodili operacije na teritoriji Donbasa i oko Kijeva u prvim nedeljama invazije i praktično znaju za svaki pokret ruskih snaga.

Na kraju, nemoć Rusije i indirektno priznavanje diletantske prirode napada na Ukrajinu se ogleda i kroz novi narativ koji plasiraju ruski propagandisti u Evropi, ali i na prostoru bivše Jugoslavije, po kome su Amerikanci najveći dobitnik rata u Ukrajini a da će Evropa platiti najskuplju cenu. Naši rusofili liju gorke suze i nad sudbinom Evrope koja će, eto, ostati pod američkom kontrolom prećutkujući da je njihov poslodavac Vladimir Putin sa napadom na Ukrajinu stavio ad akta za sledeću generaciju mogućnost realizacije strateške autonomije EU.

Biće da je u pravu Pavlovski, nemoguće je prozreti logiku diletanata i zato ne treba isključiti nijedan scenario, jer ko je mogao da zamisli da će Putin povlačiti poteze u korist Vašingtona i Pekinga a na štetu Rusije i Evrope?!

( Željko Pantelić )