Razoren i uglavnom beživotni Bahmut: Ukrajinski kamen spoticanja na ruskom putu u Donbasu

Više od šest mjeseci od početka invazije, zacrtani cilj Rusije - koji je nedavno ponovio predsjednik Putin - uspostavljanje je kontrole nad čitavim Donbasom

13559 pregleda0 komentar(a)
Foto: BBC
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Telo je ostalo da leži tamo gde je prvo pao - sam, na leđima, pod slabim septembarskim suncem.

Poginuo je oko podneva 24. septembra, tokom višečasovnog žestokog granatiranja grada Bahmuta u istočnoj ukrajinskoj oblasti Donbas.

Naišli smo na njega slučajno - kasnije smo saznali da se zvao Andrej Jablonski i da je imao 52 godine.

Žena u crvenom kaputu vrištala je od bola nedaleko od njega, dok se skrivala u obližnjem dovratku. Bila je to Andrejeva sestra.

„Kako da pomognem bratu", zapomagala je.

Nisu mogli da ga sklone više od sat vremena zato što baražna vatra nije popuštala.

Andrej je čitav život proveo spasavajući druge.

Radio je kao šofer kola hitne pomoći i stradao je nedaleko od svoje stanice - telo mu je probušio šrapnel.

Njegovo ime sada je dodato na spisak žrtava ruske vojske u Bahmutu.

Poslednjih meseci je u neprijateljskom granatiranju stradalo više od 70 civila, prema lokalnom guverneru Pavlu Kirilenku.

Verovatno smo čuli granatu koja je ubila Andrija.

Satima toga jutra centar grada je odjekivao zvižducima i zaglušujućom vriskom dolazećih granata ruskih snaga, kao i potmulim udarcima odlazećih hitaca Ukrajinaca.

Artiljerijski dvoboj odvijao se svuda oko nas - odgovori su bili toliko brzi da je bilo teško pratiti razmenu.

„Liči na badminton", prokomentarisao je jedan ukrajinski kolega.

Desetak civila šćućurilo se uza zid, saginjući se i trzajući, dok je jedna eksplozija sledila drugu.

Najdražu imovinu nagurali su u putne torbe koje su im bile kraj nogu.

Čekali su da ih jednočlani tim za evakuaciju izvuče iz grada.

Pre početka ruske invazije u februaru, Bahmut je bio dom za oko 70.000 ljudi, poznat po rudnicima soli i proizvodnji penušavog vina.

Sada je razoren i uglavnom beživotan.

Irina - četrdesetosomogodišnjakinja u drečavo žutoj jakni - nervozno motri na četrnaestogodišnji ćerku Jelisavetu - koja kao da je utonula u duks sa kapuljačom.

Majka i ćerka se ponekad trznu istovremeno na zvuke bitke. Inače se tinejdžerka zabavlja transporterom za kućnog ljubimca.

Irina nevoljno napušta rodno mesto radi sigurnosti deteta.

„Veoma je teško", rekla mi je, „veoma je tegobno. Da nema rata, ne bih otišla odavde.

„Najvažnije je sačuvati ćerkin život. Nosimo i našu mačku sa sobom, koja se upravo omacila, da bismo se svi spasli."

I hoće li moći da se vrati jednog dana?

„Želim da se vratim u Bahmut", odgovara ona.

„Naše oružane snage će vratiti teritorije i sve će biti u redu."

Ova izjava istovremeno je molitva i duboko uverenje za mnoge Ukrajince.

Više od šest meseci od početka invazije, zacrtani cilj Rusije - koji je nedavno ponovio predsednik Putin - uspostavljanje je kontrole nad čitavim Donbasom.

Bahmut predstavlja kamen spoticanja na tom putu.

Ruskim snagama bi ovde dobro došla pobeda nakon ponižavajućih poraza na severoistoku Ukrajine.

Za sada, ukrajinske trupe ih odbijaju na istočnim obodu strateškog grada.

Kako god da se završi bitka za Bahmut, Irina i Jelisaveta imaju prečih briga - kako preživeti do kraja dana.

One užurbano sakupljaju stvari i utovaraju ih u kombi, koji vozi volonter Sergej Ivanov.

Ovaj tridesetdevetodišnjak - koji nosi šlem i naočare za sunce - nekada je bio bubnjar u rok bendu.

Ovih dana je deo mreže nazvane „Spas sada" i čini se da se vozi na adrenalinu.

Tetovaža na latinskom na njegovoj ruci glasi carpe diem, iliti „iskoristi dan".

On radi ovaj posao već mesecima - izvlači civile iz opasnosti u frontovskim oblastima.

Umanjuje rizik po vlastiti život u ovim dnevnim misijama.

„Mislim da je to uobičajeno za mene", kaže on „uobičajeno je za svakog Ukrajinca.

„Razveselim se kad vidim osmehe na njihovim licima. Volim život, volim Ukrajinu i volim ljude."

I sa tim rečima, on odlazi velikom brzinom preko neravnih sporednih puteva.

Za Irinu i njenu ćerku, ovo je prvi stadijum putovanja u relativnu bezbednost glavnog grada Kijeva.

Drugi odlučuju da ostanu u gradu, zatočenici svojih godina i sećanja, kao osamdesetogodišnja Lidija sa kojom se srećemo na drugom kraju grada.

Brutalnost rata joj se nalazi nadomak ruke.

Njen skromni dom je preko puta zagaravljene stambene petospratnice razrušene u ruskom vazdušnom napadu 15. septembra.

U napadu je stradalo petoro civila, prema podacima hitne službe.

Dok su pretraživali ruševine narednog dana, jedan od članova njihovog tima je stradao u bombardovanju.

Lidija sedi na klupi ispred doma, pogrbljena nad štapom koji joj pomaže pri hodanju.

Na sebi ima nekoliko džempera i nosi crnu vunenu kapu.

Suze joj naviru brzo čim počinjemo da pričamo.

Ona žali za Vladimirom, mužem sa kojim je bila u braku 60 godina, a koji je umro nedavno od bolesti, i mirom u kom su zajedno uživali.

„Sedamdeset godina nije bilo nikakvog rata. Zašto su ga započeli? Za šta se bore? Plače mi se i danju i noću", kaže mi ona.

„Molim muža da me uzme. Moja deca su evakuisana. I njima je život uništen. I mala deca su evakuisana. Sto posto nas muče."

Lidija kritikuje obe strane, dok njene reči potcrtava granatiranje.

„Kakva će to samo zima biti", uzdiše ona.

„Bez gasa, u hladnoj kući. Rado bih gladovala samo kad bi prestali sa granatiranjem."

Dok napuštamo Bahmut, dim se i dalje izdiže posle ruskog vazdušnog napada od pre nekoliko dana na još jednu stambenu zgradu.

U ruševinama se i dalje dimi pepeo.

U želji da osvoji grad, čini se da je Rusija spremna potpuno da ga uništi.

To je obrazac u koji smo se već uverili na drugim ruševinama u drugim ukrajinskim gradovima.

Granatiraj, ubij, ponovi - to je taktika kojom se služi ruska vojska.

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk