Srbija je 1993. uvela sankcije rukovodstvu Srba u BiH: Blokada na Drini za Republiku Srpsku

Dve obale Drine za neke su 1993. godine bile nikad udaljenije.

Srbija, na desnoj obali reke, uvela je sankcije političkom rukovodstvu Srba u susednoj Bosni i Hercegovini (BiH), koje je kontrolisalo teritorije na levoj obali reke.

Politički vrh, ali i Skupština Republike Srpske (RS) odbacili su jedan u nizu mirovnih sporazuma kojima se želelo zaustavljanje krvavog rata u BiH, a koji je Srbija bila spremna da prihvati.

Zvanični Beograd reagovao je uvođenjem sankcija, pre svega prema onima koji su direktno glasali za odbacivanje mirovnog plana.

„Sankcije su uvek mera koja nema veze sa stvarnim stanjem i pogađaju ljude koji nemaju stvarne veze sa stanjem zbog kojeg se uvode.

„Pojedine stvari su poskupele, pa su sve to plaćali ljudi koji nisu imali veze sa razlozima za uvođenje sankcija", priseća se Slađana Jašarević, tih godina mlada novinarka lokalne televizije na Palama, ratnom središtu organa bosanskih Srba.

Nikola Šainović, tadašnji premijer Srbije, tri decenije kasnije kaže da je odluka Beograda bila jedina moguća posle odluke na Palama.

„To je bio veliki politički udarac na Srbiju jer smo se u delikatnom momentu našli van bilo kakve pregovaračke pozicije.

„Mi smo taj gest ocenili kao jednostrani i usko gledajući, pa smo se opredelili za sankcije za rukovodstvo Republike Srpske", kaže Šainović za BBC na srpskom.

Srbija je tada, zajedno sa Crnom Gorom, bila deo Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) koja se od 1992. i sama nalazila pod sankcijama - ekonomskim embargom koji su uvele Ujedinjene nacije.

• Šta sve Milorad Dodik ne može zbog sankcija
• Izbori u BiH: Ponovo brojanje glasova za predsednika Republike Srpske, odlučila izborna komisija
• Kristijan Šmit za BBC na srpskom: „Želim da radim na tome da budem poslednji Visoki predstavnik u BiH"

Rat u Bosni i Hercegovini okončan je više od dve godine kasnije potpisivanjem Dejtonskog sporazuma kojim je ustanovljeno današnje uređenje Bosne i Hercegovine.

Zemlju čine dva entiteta - Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, kao i tri konstitutivna naroda - Bošnjaci, Srbi i Hrvati.

Duga majska noć na Jahorini

Krvavi rat u kome se raspadala Jugoslavija počeo je još 1991, a od proleća 1992. u Bosni i Hercegovini vode se borbe tri naroda za svaki pedalj zemlje koja je pre rata opisivana kao Jugoslavija u malom.

Međunarodni emisari već treću godinu bezuspešno pokušavaju da reše krizu kojoj se ne nazire kraj, civilne žrtve sve su brojnije, a razaranja sve veća.

„Strah za život je bio izuzetno veliki, neuporediv sa strahom za budućnost zbog ekonomske situacije - borili smo se za goli život", priseća se Slađana Jašarević, danas i sama aktivna u politici Bosne i Hercegovine.

U takvim uslovima, Amerikanac Sajrus Vens i Britanac lord Dejvid Oven, pod kapom Ujedinjenih nacija, početkom 1993. na sto stavljaju sopstveni predlog mirovnog plana.

Rat bi bio zaustavljen, a Bosna i Hercegovina podeljena na deset kantona raspoređenih tako da nijedan od naroda nema mogućnost da poveže sve kantone u kojima je većina.

Pregovarači organizuju mirovnu konferenciju u Atini na kojoj plan prihvataju Srbija, Hrvatska, Bošnjaci i bosanski Hrvati, dok rukovodstvo bosanskih Srba insistira da sporazum razmotri Skupština RS.

„Mi smo smatrali da Vens-Ovenov plan ima slabosti, pre svega je pitanje mapa bilo loše, ali smo mislili da je to bio pravi momenat za pregovaranje.

„Tada je u toku bio oružani sukob Muslimana i Hrvata, pa smo želeli da Srbi budu inicijatori pregovora", kaže tadašnji premijer Srbije Nikola Šainović.

On je bio deo trojke koja je donosila odluke u Beogradu: uz predsednika SRJ Slobodana Miloševića, stajali su predsednik Srbije Dobrica Ćosić (koga će usred krize 1993. naslediti Zoran Lilić) i srpski premijer Šainović.

Potpuno drugačiji pogled imao je Dobrivoje Vidić, jedan od 83 poslanika Narodne skupštine Republike Srpske, nastale udruživanjem srpskih poslanika koji su izabrani na izborima za Skupštinu BiH na izborima 1991.

Vidić je bio jedan od 72 skupštinska predstavnika Srpske demokratske stranke (SDS) čiji je osnivač Radovan Karadžić, kasnije osuđen na doživotnu kaznu zatvora za počinjeni genocid i zločine protiv čovečnosti pred Međunarodnim sudom u Hagu.

Kao deo ubedljive većine koja je trebalo da se izjasni o Vens-Ovenovom planu, nije imao dileme.

„Taj plan je bio problematičan za nas jer je išao na naše razoružanje i integraciju u Bosnu i Hercegovinu, na potpuno različit način u odnosu na Dejton.

„Hrvati i Muslimani kontrolisali bi vezu dva dela teritorije gde žive Srbi i mi to nikako nismo mogli da prihvatimo", kaže Vidić za BBC na srpskom.

Ključna skupštinska sednica počela je 5. maja 1993. na planini Jahorini, a važnost sporazuma bosanskim Srbima objašnjavalo je celokupno političko rukovodstvo Srbije, uz grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa.

„Ta politička egzibicija nije bila nešto prelomno jer je do tada rat već uveliko bio surov, bilo je puno stradanja civilnog stanovništva.

„Kada se u sve to uključila Srbija, pa i Grčka, a i zapadne zemlje, ipak je sve dobilo novu notu", kaže novinarka Slađana Jašarević.

Prva dva sata sednice bila su otvorena za javnost, ali su se onda delegati i gosti iz inostranstva povukli iza zatvorenih vrata i narednih 15 sati razgovarali o budućim potezima.

„Plan ne smemo odbiti, a ne možemo prihvatiti", prenose novinski izveštaji reči tadašnjeg predsednika Skupštine RS Momčila Krajišnika.

Tek u ranu zoru 6. maja, poslanici su velikom većinom izglasali da sporazum ne prihvataju, već da zahtevaju njegove promene, a raspisuju i referendum na kome birači deset dana kasnije još ubedljivije odbacuju Vens-Ovenov plan.

„Odbijanjem mirovnog plana, mi smo na sebe preuzeli veliku odgovornost: bilo je bolje da tražimo novo rešenje nego da odmah poginemo.

„To nije išlo u prilog Srbiji jer je grcala u sankcijama i to je sve za njih bilo očajno, ponajviše za ekonomiju", kaže Dobrivoje Vidić, jedan od onih koji su glasali protiv prihvatanja plana.

Sankcije na Drini

Već po povratku u Beograd, stvari su za jugoslovensko i srpsko rukovodstvo bile jasne.

Na predlog Vlade Srbije, čiji je premijer Nikola Šainović, organi Savezne Republike Jugoslavije donose odluku o političkim i ekonomskim merama kažnjavanja onih koji su odbacili mirovni sporazum.

Šainović danas tvrdi da mere nikada nisu bile usmerene protiv trgovine i stanovništva, već isključivo protiv rukovodstva bosanskih Srba.

„Trgovina između RS i Srbije se odvijala redovno, mada u skladu sa kvotama i ograničenjima, jer je Jugoslavija bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija.

„Taj deo nikada nije doveden u pitanje", tvrdi on i dodaje da međunarodni posmatrači na granicama Jugoslavije nikad nisu imali primedbe na režim poštovanja sankcija.

Primedbe su imali politički partneri Socijalističke partije Srbije (SPS) čiji je Šainović bio funkcioner, a koja je formirala manjinsku vladu koju je podržavala Srpska radikalna stranka (SRS) Vojislava Šešelja.

Radikali su, kako navodi enciklopedija Britanika, zbog sankcija bosanskim Srbima optužili Slobodana Miloševića za „prodaju" i uskratili podršku Šainovićevoj vladi, pa je Srbija uskoro išla na vanredne parlamentarne izbore.

Ograničenja su se odnosila i na Dobrivoja Vidića koji se seća da je tih meseci 1993. pokušao da pređe granični prelaz na Drini i uđe u Srbiju.

„Došao sam na granicu, uzeli su mi dokumenta i rekli mi da moram nazad, a prijatelj koji me je vozio - mogao je da prođe.

„Ja sam poznavao ljude u pograničnoj policiji pa smo našli rešenje: da ipak uđem, ali ostavim pasoš na granici i izađem za 24 sata."

I sam Vidić kaže da su ograničenja bila - fleksibilna.

„Te sankcije Srbija je uvela formalno, ali kad su potrebe bile nužne i humanitarne - sve je uspevalo da prođe.

„Zbog međunarodnih posmatrača, jedno vreme je ipak moralo da bude totalno."

Za ratom već izmučene građane, sankcije su bile samo jedna, ali ne i najveća muka.

„Nije bilo ekstremnih nestašica, ali su sankcije pogodovale švercerima sa jedne i druge strane.

„Bilo je situacija da nismo imali struju, ali to nije bilo zbog sankcija već zbog porušenih dalekovoda u ratu", kaže Svetlana Jašarević i dodaje da kontakti sa rodbinom u Srbiji nikad nisu prestajali.

Ekonomistkinja Svetlana Cenić kaže da su sankcije dovele do daljih produbljivanja razlika u društvu.

„Sankcije su dovele do toga da se jedan krug švercera debelo obogati, a strada stanovništvo koje sve plaća mnogo skuplje.

„Posrednici u švercu uvek profitiraju, kanali se lako uspostave između dve susedne države."

Ipak, stvarnu ekonomsku štetu, procenjuje Cenić, nemoguće je utvrditi.

„U to vreme, ni platni promet nije postojao u adekvatnom obliku, postojale su različite nezvanične valute, a trgovalo se sa novcem u vreći i kupovinom na licu mesta.

„Veliki novac iznet je tad iz RS u Srbiju jer porozne granice uopšte nije bilo moguće ozbiljno kontrolisati, a carine i platnog prometa gotovo da nije bilo."

Drugi talas sankcija i njihova oseka do Dejtona

Kada procenjuje učinak mera koje je sam predložio, tadašnji srpski premijer Nikola Šainović kaže da su događaji usmereni ka željenom cilju.

„Bilo nam je važno da obezbedimo da Srbija ostane u političkim pregovorima i taj gest nas je sačuvao u tom procesu.

„To je dovelo do Dejtona, a Dejton do boljeg rešenja od Vens-Ovenovog plana."

Između Vens-Ovenovog plana 1993. i Dejtonskog sporazuma 1995, smestio se 1994. i mirovni plan međunarodne grupe posrednika koju su činili predstavnici SAD, Velike Britanije, Rusije, Francuske i Nemačke.

Zvanični Beograd ponovo je prihvatio plan, a bosanski Srbi ga odbili najpre tražeći promene, a onda ga i odbacujući na referendumu.

Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević je posle ove odluke izjavio da „niko nema pravo da odbije mir u ime celog srpskog naroda", a posledica su bile oštrije sankcije koje se u medijskim izveštajima navode kao deo najteže ratne godine za bosanske Srbe.

Ipak, već 1995. postalo je jasno da Beograd mora da sarađuje sa prekodrinskim Srbima jer se spremao veliki samit u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu, kojim je konačno i završen rat u Bosni i Hercegovini.

„Sankcije su formalno sprovođene do Dejtona, ali je u pripremi Dejtona bilo neophodno da predstavnici RS dolaze u Beograd.

„Iako nisu formalno ukinute, sankcije nisu efektivno sprovođene", zaključuje Šainović.

Dobrivoje Vidić kaže da sankcije iz Beograda nisu bitnije poremetile odnose.

„Narod je bio razočaran, ali je bio i upućen u detalje Vens-Ovenovog plana, pa je razumeo situaciju.

„Ljudi to nikad nisu zamerili Srbiji jer je naš jedini prozor u svet bio preko Srbije."

Političkih posledica naizgled nije bilo ni za socijaliste Slobodana Miloševića koji na izborima 1994. godine osvajaju za jednu petinu mandata više (123 od 250) nego pre prvih odluka o sankcijama (101 od 250).

„Javnost Srbije je razumela da se ne radi o sankcijama uperenim protiv naroda u Republici Srpskoj.

„Ništa od vitalnih potreba nije trpelo, sve su bile zadovoljene i to su ljudi u Srbiji razumeli, pa nije bilo negativnih reakcija", smatra Nikola Šainović, i tada i danas u vrhu SPS-a.

Ipak, novinarka Svetlana Jašarević tvrdi da je tada bilo lakše razdvojiti politiku i svakodnevni život.

„Mi smo brzo shvatili da je to politička priča jer neko nekog nije slušao, ali smo mi znali da je iza nas Srbija - narod Srbije, a ne političko rukovodstvo.

„Tada smo to mogli da razgraničimo, ali nisam sigurna da možemo i danas", zaključuje ona.

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Svi članovi )