Danilo Kiš kao "čuvar izgubljenih svjetova"

"Kada sam sjeo za sto, sjetio sam se da su se Danilo i Mirjana [Miočinović] 1961. vjerili baš u Palasu, i odjednom su mi nadošla sjećanja - iz djetinjstva, sa studija, kao da me je neka sila tu dovela", prisjeća se Mijanović, crnogorski matematičar i pisac

7819 pregleda1 komentar(a)
Danilo Kiš, Foto: Sophie Bassouls/Sygma via Getty Images
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Približavao se kraj oktobra 1989. godine, a Boško Mijanović je pognute glave koračao centrom Beograda, u povratku sa sahrane venčanog kuma Danila Kiša.

Smrznut od naleta košave i tužan zbog smrti prijatelja, spustio se do hotela Palas na čašicu rakije.

„Kada sam seo za sto, setio sam se da su se Danilo i Mirjana [Miočinović] 1961. verili baš u Palasu, i odjednom su mi nadošla sećanja - iz detinjstva, sa studija, kao da me je neka sila tu dovela", priseća se Mijanović, crnogorski matematičar i pisac, za BBC na srpskom.

Mijanovićev drug iz detinjstva postao je „jedan od najvećih pisaca svoje generacije, ali ujedno i najmanje vidljiv među njima", smatra Hoze Antonio Fernandez Lopez, profesor književnosti na Univerzitetu u Mursiji, gradu na jugoistoku Španije.

„Kiš je stvorio remek-dela savremene književnosti, u kojima se na originalan način prepliću istorija i fikcija - bio je čuvar izgubljenih svetova", kaže za BBC na srpskom.

Kao „pluralistu i jugoslovenskog patriotu" opisuje ga Mark Tompson, britanski istoričar i autor Kišove biografije „Izvod iz knjige rođenih".

„Istinski je voleo Jugoslaviju, i to baš zbog onih stvari, zbog kojih je kritičari nisu voleli.

„A to je hibridni identitet, jezik koji nije ni srpski ni hrvatski, nego srpsko-hrvatski, realnije Dubrovnika, Vojvodine i Beograda.

„Divio se toj raznolikosti i smatrao je da je sve to njegovo", ističe istoričar.

Paskal Delpeš, saputnica Danila Kiša u poslednjoj deceniji piščevog života, pamti prvi susret u kafani u francuskom gradu Bordo, gde je studirala.

„Sedeo je sa jednim profesorom, odmah sam zapazila njegov glas, prekrasan bariton, i božanstvene, velike ruke", priča za BBC na srpskom.

Kiš je preminuo 15. oktobra 1989. godine u Parizu, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Rani jadi

Rođen je 1935. godine, kao drugo dete u mešovitom braku mađarskog Jevrejina Eduarda Kiša i Milice Dragićević iz Crne Gore.

Prve godine života proveo je u Subotici i Novom Sadu.

Nakon što je 1942. godine Kišov otac uspeo da izbegne streljanje tokom Novosadske racije, pogroma koji su mađarski fašisti izvršili nad Jevrejima i Srbima, porodica se seli na jugozapad Mađarske.

U očevom rodnom selu Kerkabarabaš, čekali su kraj Drugog svetskog rata.

To je „malo, zavučeno selo", priseća se Tompson, koji je Kerkabarabaš posetio 1990-ih godina.

„Jako sam želeo da vidim to mesto, jer pet godina koje je Kiš tamo proveo predstavljaju jedan od najmaglovitijih perioda u njegovom životu", kaže.

Tompson objašnjava da su praktično živeli u šupi pored porodične kuće", koje više nema.

„Sravnjena je sa zemljom, ništa nije ostalo", dodaje.

Pokušaj da se sklone od ratnih strahota uspevao je do 1944. godine, kada je Mađarska počela da izručuje Jevreje nacistima.

Eduard Kiš stradao je u Aušvicu, jednom od najzloglasnijih nacističkih logora.

Majka Milica je 1947. godine odlučila da se sinom i starijom ćerkom Danicom preseli kod rođaka na Cetinje, crnogorski grad koji danas ima status prestonice.

„Danilo je živeo sa ujakom Ristom Dragićevićem, čuvenim istoričarem i direktorom muzeja", kaže Mijanović.

Upoznali su se u septembru te godine, kada su zajedno krenuli u odeljenje.

Dobro se seća časa srpskog jezika, kada je nastavnica prozvala Kiša da priča o sećanjima na Drugi svetski rat.

„Pričao je polako, kao da traži reči, laganim tonom, a prepuna učionica je postala potpuno tiha.

„Ja sam prvi put iz njegovih usta čuo za Novosadski raciju, za nadiranje Crvene armije pored njegovog sela - ta priča nas je zbližila", priseća se Mijanović.

Podseća da je Kiš „sve što je ispričao na tom času, kasnije razradio u svom stvaralaštvu".

O tome govori roman Rani jadi, štampan 1969. godine.

Ova knjiga je u Srbiji već godinama deo školske lektire.

'Buntovan i osećajan dečak' - tinejdžerski dani na Cetinju

BBC/Nataša Anđelković

Prisećajući se mladosti, Mijanović kaže da mu je žao što Kiš nikada ništa nije napisao o Cetinju.

„Govorio sam mu da to treba da stavi na papir, a on meni da ne može da piše, ako ne oseća unutrašnju potrebu", dodaje.

Širom bivše Jugoslavije, posleratne godine bile su obeležene bedom i nemaštinom.

„Bili smo loše obučeni i jeli smo na bonove", priča Mijanović i dodaje da nije bilo naročitih mesta za izlaske „ni za odrasle, a kamoli za decu".

Kiša pamti kao „buntovnog i osećajnog" dečaka, kojem su smetala stroga pravila ponašanja i oblačenja za đake.

„Nerviralo ga je šišanje, što smo morali da nosimo uniforme, mrzeo je zabranu kretanja po gradu posle škole", kaže.

Krišom od nastavnika, popodne bi odlazili u bioskop.

Do Rezolucije Informbiroa 1948. godine, koja je označila razlaz jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita i sovjetskog vođe Josifa Visarionoviča Staljina, na programu su redovno bili ruski filmovi.

„Uglavnom su to bili ratni filmovi, ali je bilo i bajki, a onda su ih jednog dana zamenili američki kauboji - vestern filmovi", priseća se.

Mijanović kaže da je Kiš pisao pesme, posećivao dramsku sekciju i da nije naročito voleo matematiku.

„Boško Jevšnik, Danilov drug iz klupe, izrađivao mu je pismene zadatke, a Kiš je njemu pisao sastave".

Na Cetinju, Kiš je sahranio i majku posle duge bolesti.

„Onoliko ju je negovao, iako je bio tek dečak.

„Nakon što je umrla, često je o njoj govorio sa velikom nežnošću", kaže Mijanović.

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti

i režu mi zjene izlomljene bore…

Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,

a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Kiš, Oproštaj sa majkom (1953)

Boemski život u Beogradu

Kiš i Mijanović se 1954. godine sele u Beograd da bi studirali.

„To nam je dalo osećaj slobode, deo vremena provodili smo u kafanama.

„Tu je bilo raznog sveta, i pozera i pravih stvaralaca, može se reći da smo tih godina dotakli beogradsku boemiju", kaže.

Kiš upisuje svetsku književnost, tada na Filozofskom fakultetu, a Mijanović matematiku na Prirodno-matematičkom.

Oba fakulteta su se i tada, kao i danas, nalazila na centralnom beogradskom

Studentskom trgu, a društvo je često svraćalo u stan u obližnjoj ulici Tadeuša Košćuška, koji je Mijanović iznajmljivao.

„Došao je jednog dana i rekao mi je da je upoznao devojku, opisujući njen fizički izgled - vitka, lepa, skladna", priča.

Bila je to Mirjana Miočinović, sa kojom se Kiš i venčao 1961. godine.

Mijanović im je kumovao.

U prvim godinama veze, Kišu je trpeo ljubavne jade, tvrdi njegov bliski prijatelj.

„Živeo je od porodične penzije, bio je razbarušen i nije imao da se obuče, a Mirjana je bila beogradska gospođica, u početku kao da se pomalo stidela da je vide sa njim.

„Ja sam često služio kao kamuflaža i pomagao mu da razbije strah od eventualne reakcije njenih roditelja - ako bi joj slao cveće za rođendan, čestitku smo potpisivali zajedno, kao da smo svi prijatelji", dodaje.

Ponešto iz tog perioda se može naslutiti iz knjige Mansarda, koju je Kiš objavio 1962. godine.

„Ima i mene u toj knjizi, ja sam Jarac-Mudrijaš", ponosno kaže Mijanović.

Od Mirjane Miočinović zvanično se razveo 1981. godine.

Najpoznatija dela Danila Kiša

  • Psalm 44 (1962)
  • Mansarda (1962)
  • Bašta, pepeo (1965)
  • Rani jadi (1969)
  • Peščanik (1972)
  • Grobnica za Borisa Davidoviča (1977)
  • Čas anatomije (1978)
  • Enciklopedija mrtvih (1985)

Izvor: Zvanični sajt Danila Kiša

'Čuvar izgubljenih svetova'

Jedno od prepoznatljivih obeležja Kišove proze je način na koji je preplitao istoriju i fikciju.

Prikupljao je dokumentarni materijal i na osnovu njega pisao priče, koje je obogaćivao umetničkim viđenjem.

Jedan od primera je Enciklopedija mrtvih, koja govori o konceptu knjige mrtvih, gde se upisuju imena ljudi koji se ni po čemu nisu proslavili za života.

Profesor Fernandez Lopez kaže da je Kiš pisanjem nastojao da sačuva „izgubljene svetove".

„Sve što je izgubljeno, sve što je nestalo, moralo je biti imenovano i arhivirano", objašnjava.

„Kroz spiskove imena, reči i simbole, sakupljao je deliće tih, prošlih svetova i koristio moć pisane reči da ih ponovo oživi".

Kako smatra, Kiš je na taj način tragao za „dubljim razumevanjem stvarnosti".

Bio je čovek jakih političkih ubeđenja, ali nikada ih nije direktno iznosio u javnosti, ocenjuje Tompson.

„Bio je antinacionalista i antikomunista, ali nikada nije komentarisao dnevnu politiku, niti pisao kolumne u novinama.

„Ali, sva ta politička načela je implicitno iznosio u delima, i to se možda najjasnije vidi u Času anatomije ", dodaje.

Ovaj roman je polemička knjiga nastala posle optužbi za plagijat u romanu Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je izneo novinar Dragoljub Golubović 1976. godine.

Kiš se smatra i piscem koji je u jugoslovensku književnost uveo temu Gulaga - radnih logora za političke zatvorenike u Sovjetskom Savezu.

Po uzoru na njih, nastao je i Goli otok na kamenitom ostrvu u Jadranu - jedini takav logor u socijalističkoj Jugoslaviji.

„Rusija ga je u kulturološkom smislu fascinirala, ali je bio zgrožen Sovjetskim Savezom", kaže Tompson.

To se, kako smatra, najbolje vidi u zbirkama Grobnica za Borisa Davidoviča i Lauta i ožiljci, posthumno objavljenoj 1994. godine.

Stari Rus i Marija

Krajem 1957. Mijanović i Kiš su postali cimeri.

Iznajmili su sobu u stanu ruskih emigranata, Nikolaja i Marije Aleksinski.

„Nikolaj je već bio gluv, ali je bez obzira na to svirao lautu", kaže Mijanović.

Marija je, kako tvrdi, imala ožiljke po licu od opekotina stečenih u Drugom svetskom ratu.

„Ona nas je naučila rusku azbuku za gluvoneme, i mi smo sa tim Rusom pričali - malo čitanje sa usana, malo azbuka, malo ruke i noge.

„On je dobro bio inženjer i veoma obrazovan čovek, redovno smo sa njim pili gorke rakije, raspravljali o politici i književnosti", dodaje.

Posle skoro dve godine, Marija ih je zamolila da se isele.

„Govorila je da je njen muž sa nama počeo mnogo da pije i zamolila nas da pronađemo drugi smeštaj", kaže Mijanović.

Sa ruskom porodicom ostali u prijateljskim odnosima, te da su ih često posećivali, dodajnj.

Kiš je poštovao ruske autore 20. veka, podseća Tompson.

Među njima izdvaja pisce Isaka Babelja i Borisa Piljnjaka, kao i avangardne pesnike poput Osipa Mandeljštama, Marine Cvetajeve i Nikolaja Gumiljova.

„Kiš je bio neobičan na mnogo načina, između ostalog i na način kako je slobodno primio mnoge uticaje u sopstveni rad", kaže,

To je, dodaje, sedamdesetih godina 20. veka bilo kontroverzno pitanje.

Kiš je nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča bio optužen za plagijarizam, ali je uspeo da se odbrani na sudu.

„Optužbe su bile apsurdne - nije imitirao druge pisce, već je pronalazio način da razvije svoju poetiku oslanjajući se na njih", dodaje istoričar.

Fernandez Lopez kaže da je Kiš „jedan od najvećih pisaca generacije, ali i najmanje vidljiv među njima".

Van prostora bivše Jugoslavije, poznat je mahom u krugovima intelektualaca, književnih kritičara i teoretičara.

„U španskim knjižarama se prodaju njegove knjige, ali i dalje je velika nepoznanica široj javnosti", kaže profesor.

Slično je i u Francuskoj, ali i mnogim drugim zemljama gde su Kišova dela prevedena, navodi Delpeš.

„Kiš nije pisac za široku publiku nigde, osim u bivšoj Jugoslaviji, a kritičari pokušavaju da shvate zašto je to tako", dodaje.

Da li je Kiš zaista zamalo osvojio Nobelovu nagradu?

Kiš je 1989. godine bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Nagrada se ne dodeljuje posthumno, pa kruži urbana legenda da mu je izmakla samo zato što je preminuo.

Tompson ocenjuje da je Kiš bio jak kandidat, ali podseća da nema dokaza da je njegovo ime bilo u koverti iz koje se na dodeli izvlači ime pobednika.

„Kvalifikovali su ga jedinstveno viđenje književnosti, shvatanje njenih ograničenja i kreativno bogatstvo - sve se to uklapa u kriterijume.

„Međutim, nema dokaza da je bio na pragu da je dobije", podseća istoričar.

Nobela za književnost te godine je osvojio Španac Kamilo Hose Sela.

Kiš u Francuskoj

BBC/Uroš Dimitrijević

Od šezdesetih godina 20. veka, Kiš periodično živi u Francuskoj, gde radi kao lektor za srpsko-hrvatski jezik na nekoliko univerziteta.

Prvi put se preselio 1961, kada je počeo da predaje u Strazburu.

Paskal Delpeš, prevoditeljica i kasnije, partnerka, upoznala ga je osamdesetih u Bordou, gde je studirala ruski i srpsko-hrvatski jezik.

Skoro 30 godina mlađa od Kiša, bila je na drugoj godini studija kada je postao predavač.

„Profesor nam je najavio da dolazi novi lektor, veliki srpsko-hrvatski pisac, tada još nepoznat u Francuskoj.

„Rekao nam je da je zanimljiv čovek, ekstravagantan i veliki boem", dodaje Delpeš.

Tada je na francuski bila prevedena samo knjiga Bašta, pepeo.

Delpeš ju je pročitala tokom letnje pauze.

Došao je oktobar, a Kiša je prvo srela u jednoj kafani, u društvu studenta i profesora.

„Odmah sam zapazila njegov glas, prekrasan bariton, i njegove božanstvene, velike ruke", priseća se, ali se ubrzo izvinjava.

„Žao mi je, ne volim da govorim o privatnom životu", kaže Delpeš.

Od 1979. pa sve do smrti, Kiš i Delpeš živeli su u Parizu.

O tome svedoči i visoko postavljena tabla na fasadi zgrade u kojoj su stanovali.

BBC/Uroš Dimitrijević

Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam; čujem kako našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.

Kiš, Izvod iz knjige rođenih - kratka autobiografija (1983)

Poslednjih godina života, Kiš se borio sa rakom pluća.

Mijanović kaže da je redovno dolazio na Cetinje, pa su se tako sreli i nekoliko meseci pred piščevu smrt.

„Govorio je kako ne veruje da će se izvući.

„Osećao je da se približava kraj i rekao bih da je imao popriličan strah", seća se.

Iako je preminuo u Parizu, po Kišovoj želji, telo je dopremljeno u Beograd.

Na sahrani je, tvrdi Mijanović, opelo čitao pop.

„Tek tada sam doznao da je ostavio oporuku da želi da bude sahranjen po pravoslavnim običajima", kaže, uz dozu začuđenosti.

Među manje poznatim i retko pominjanim detaljima iz piščeve biografije je upravo krštenje.

„U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život", zabeležio je Kiš u autobiografiji.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk