Svrha sporazuma Beograda i Prištine je da EU i NATO članice priznaju Kosovo

Pripremljeni sporazum koji bi Beograd i Priština trebalo da potpišu u ne tako dalekoj budućnosti, nalazi se u završnoj fazi “peglanja” poslednjih detalja, ne predviđa formalno priznanje Kosova od strane Srbije, ne znači otvaranje puta za članstvo bivše srpske pokrajine u UN, ali otvara put da Kosovo bude priznato od pet država članica EU (Španija, Grčka, Rumunija, Slovačka i Kipar) od kojih su četiri članice NATO (Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka), saznaju “Vijesti” od izvora koji su upućeni u čitav proces.

Prema rečima naših sagovornika, Nemačka i SAD nemaju isti pogled i recept za rešenja dobrog dela spornih pitanja na Zapadnom Balkanu, ali idu ruku pod ruku oko pronalaženja solucije za Kosovo. I pored toga što formalno iza predloga stoje Francuska i Nemačka, Pariz je u potpunosti prepustio inicijativu Berlinu koji zajedno sa Vašingtonom radi na kompoziciji sporazuma, ali i sa akterima na terenu.

Mnogo teži deo posla za Berlin i Vašington je bio pronalaženje rešenja koje bi bilo prihvatljivo za pet članica EU da priznaju Kosovo nego rad sa Beogradom i Prištinom.

Izvori “Vijesti” kažu da Berlin i Vašington uveravaju partnere u EU i NATO da će Madrid, Atina, Bukurešt, Bratislava i Nikozija priznati Kosovo na osnovu sporazuma koji će potpisati Srbija i Kosovo. Da li je pravljen račun bez krčmara ili su diplomatski šerpasi odradili dobro svoj posao, znaće se relativno brzo.

Kao što su “Vijesti” pisale, u poslednjih nekoliko godina Srbija ne može da blokira članstvo Kosova u nijednoj međunarodnoj organizaciji, a pogotovo ne u UN, NATO ili EU.

U momentu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pre gotovo 15 godina, Amerikanci su verovali da će preko članstva Prištine u UN-u stvoriti uslove da zemlje poput Španije, koja je upozorila Vašington da neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, promeniti stav i priznati nezavisnost bivše srpske pokrajine.

Serija (ne)očekivanih geopolitičkih promena i razvoja događaja, pre svega imperijalne ambicije Rusije i Kine, učinili su put Kosova ka članstvu u UN pratkično neizvodljivim.

U poslednjih godinu dana, a pogotovo od invazije Rusije na Ukrajinu, sazrela je svest da je mnogo bolje i efikasnije raditi na tome da Kosovo priznaju sve članice EU i NATO nego da postane deo UN-a.

Amerikanci i Nemci se razilaze oko nekoliko tačaka. Na stranu što Vašington i dalje stoji iza inicijative Otvoreni Balkan a Nemci iza Berlinskog procesa, između dva zapadna partnera postoji nekoliko važnih razlika oko odnosa prema Srbiji i Vučiću, pošto su prvi popustljiviji a drugi rigidniji prema srpskom lideru kada su u pitanju pravna država i stanje demokratije i sloboda u Srbiji.

U poslednjih deset godina srbijanski vožd našeg doba ima samo jedan cilj: ostanak na vlasti što je duže moguće. Vučić ne želi da Srbija postane isturena ruska gubernija, to jest balkanski “Kalinjingrad”, ali još manje želi da Srbija postane članica EU, pogotovo u doglednom roku. On želi da za sebe stvori uslove da bude “mali” ili ako hoćete zapadnobalkanski Erdogan koji koristi geopolitičke igre velikih da bi učrvšćivao vlast na unutrašnjem planu a status ključnog faktora ili sile u regionu na međunarodnom.

U tu svrhu Vučić je spreman da bude maksimalno kooperativan oko Kosova, pogotovo ako bi to značilo izdašnu ekonomsku pomoć od EU i SAD (navode se cifre od deset milijardi evra do nekoliko desetina milijardi evra) što bi mu omogućilo da kupi socijjalni mir u Srbiji, obezbedi dalji privredni rast, status lidera u regionu Zapadnog Balkana koji bi se ogledao kroz stvaranje i pomoć Zajedničkom regionalnom tržištu, bez obzira da li bi se do njega došlo preko Berlinskog procesa ili Otvorenog balkana, ili u sinergiji te dve ideje.

Vašington, sledeći svoju pragmatičnu politiku, ima precizan cilj da reši pitanje Kosova, budući da više nije cilj članstvo u UN nego priznavanje od preostalih članica EU i NATO, spremni su da izađu u susret predsedniku Srbije mnogo više nego EU, odnosno Nemačka.

Naime, SAD ne interesuje kakav će stepen pravne države, demokratije, medijskih i drugih sloboda biti u Srbiji ako Vučić ispuni ono što se traži od njega. Štaviše, administracija u Vašingtonu nema ništa protiv i da Srbija nastavi sa “glumatanjem” politike neutralnosti sve dok to znači da Beograd neće biti faktički korisni idiot Moskve i Pekinga i maksimalno kooperativan u odnosima sa SAD.

Primera radi, poslednja tri obećanja koja je Vučić dao Vašingtonu kao znak svoje posvećenosti srpko-američkoj saradnji (1. nepriznavanje rezultata referenduma u okupiranim Ukrajinskim oblastima. 2 Postepeno uklanjanje Gasproma iz Srbije. 3. Pooštravanje uslova i rigorozna kontrola izdavanja boravišnih, radnih i drugih dozvola ruskim građanima i njihovim firmama u Srbiji), dobar su primer kako funkcioniše uspostavljena osovina između Andrićevog venca i Stejt departmenta.

U ovom momentu Vučić je u svojim geopolitičkim akrobacijama najdalje od EU. U Briselu veruju da je cilj njegove politike da uz pomoć SAD dobije neku vrstu “kišobrana” kako u odnosima sa EU tako i u relacijama sa Rusijom, odnosno zaštitu od ruskog malignog uticaja u Srbiji. Stiče se utisak da je Vučić ubeđen da bi svako direktno opredeljenje za EU ili Rusiju za njega značio početak političkog kraja. Amerikanci su prozreli njegovu igru i budući da ih ne intresuje mnogo evropska budućnost Srbije spremni su da je iskoriste da završe nedovršene poslove na Balkanu.

Zvuči paradoksalno, ali EU ima problem sa Vučićem, jer više u Berlinu, Parizu i Briselu žele da vide Srbiju EU nego što to zaista želi zvanični Beograd. To objašnjava zašto Vučić nema problem s tim da ubrzanje puta u članstvo u EU bude neodređeno odnosno generički spomenuto u sporazumu Beograda i Prištine. To je savršeno za njegovu ambivalentnu spoljnu politiku i proces evropskih integracija jer nema ni najmanju nameru da ih ubrza, za njega je i datum poput 2033. godine previše blizu.

Za razliku od Amerikanca, EU želi da pravna država u Srbiji zaživi i ojača, da institucije budu nezavisne i profesionalne, demokratija funkcionalna a ljudska prava i slobode, uključujući i medijske, na što većem nivou. Drugim rečima, Berlin, Pariz i Brisel nisu voljni da “nagrade” nesmetanom vladavinom Vučića kao Amerikanci za kooperativnost oko stvaranja uslova da Kosovo bude priznato od pet članica EU.

( Željko Pantelić )