Sekretarica - kako je ova nastrana sado-mazo romansa postala filmska znamenitost

Sekretarica je premijerno prikazana na festivalu Sandens 2002. godine i tako lansirala karijeru Džilenhal u njenoj čuvenoj ulozi Li Holovej

10645 pregleda0 komentar(a)
Megi Džilenhal u briljantnom tumačenju Li Halovej, mlade žene koja se pronalazi u sado-mazo (BDSM) vezama, Foto: Screenshot/Youtube
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Seksualna otvorenost nije u tradiciji kinematografije koja se stvara na engleskom jeziku.

Evropa nam je, a naročito Francuska, dala prave poslastice kao što je Žena u lancima (1968) Anrija Žorža Kluzoa, beskrajno erotičniji duhovni prethodnik filma Pedeset nijansi sive, u kojem udata žena ulazi u sado-mazo odnos sa jednim misterioznim umetničkim galeristom.

Tu je i Romansa (1999) rediteljke Katrin Breja, koji prikazuje mladu učiteljicu koja na seksualno odbijanje partnera reaguje izuzetno rizičnim susretima sa drugim muškarcima.

Ostali smeli opisi nastranog sa francuskim akcentom dolaze od Barbeta Šredera (Maitresse) - u ovom njegovom filmu iz 1976. godine sitni kriminalac Žerar Depardje se zaljubljuje u minijaturnu dominatrik ženu koja ima seksualnu S&M odaju.

Tu je svakako i Mihael Haneke i Profesorka klavira iz 2001, sa veličanstvenom damom francuske kinematografije Izabel Iper u nepokolebljivo mazohističkoj ulozi.

U poređenju sa tim, američka kinematografija je često menjala poziciju od eufemističkog vizuelnog izraza insinuacije - otrežnjenje od Hejsovog kodeksa koji je važio od 1934-1968 godine i koji je zabranjivao vulgarnosti, nagoveštenu golotinju, umetničko i realno nasilje, seksualno nagovaranje i prikazivanje silovanja - i kikotavog, adolescentskog pristupa bilo kakvom pominjanju seksa.

Kada se osvrnemo unazad, teško je pronaći bestidne portrete seksualnih osoba čije su priče osnažene radoznalošću i razumevanjem u toj meri da takvi detalji ne podrivaju, već produbljuju karakterizaciju likova.

Izuzetak koji potvrđuje pravilo je kultni klasik Sekretarica koji puni 20 godina.

Sve potiče od male, mračne pripovetke američke spisateljice Meri Gejtskil objavljene u njenoj izuzetnoj zbirci kratkih priča Loše ponašanje iz 1988. godine.

Protagonistkinja njene Sekretarice, Debi, potpuno je skrhana ponašanjem svog šefa koji počinje da meša njene administrativne zadatke sa dodatnom dozom seksualnog ponižavanja kojim je Debi u isto vreme zgrožena, ali i potaknuta uzbuđenjem.

Reditelj Stiven Šajnberg je priču prvo adaptirao u kratki film, a zatim i u dugometražni.

Scenario je napisala Erin Kresida Vilson i ona centralni događaj tretira kao nekonvencionalnu romansu iz kancelarije sa neobičnim i šaljivim momentima u kojim naivna Li Halovej (Megi Džilenhal) uspeva da manevriše i hendluje svog toplo-hladnog šefa, gospodina Greja (originalni lik, najbolji sa ovakvim imenom, 13 godina pre Pedeset nijansi).

Sekretarica je premijerno prikazana na festivalu Sandens 2002. godine i tako lansirala karijeru Džilenhal u njenoj čuvenoj ulozi Li Holovej.

Upoznajemo je dok čeka roditelje koji dolaze po nju u psihijatrijsku ustanovu.

Međutim, nije potrebno mnogo vremena da je turobna atmosfera koju zatiče kod kuće ponovo vrati starim navikama samopovređivanja.

Transformacija započinje pronalaženjem unosnog posla u kancelariji advokata Edvarda Greja kojeg igra Džejms Spejder.

Mala količina odgovornosti je uzbuđuje, baš kao i povremeni interes njenog povučenog i rezervisanog šefa.

Polako, ali neminovno, dinamika dominacije i potčinjenosti koja nam najavljuje njihov seksualni odnos počinje da cveta, što kod nje proizvodi mešavinu samoprezira i oduševljenja.

Sitne greške u kucanju uskoro vode do blagih fizičkih kazni, a šef autoritet sprovodi i savetima kako da sekretarica uveče stigne kući ili kako da servira večeru.

Ona uskoro ulazi u proces samoostvarenja i samopovređivanje ostavlja za sobom.

Džilenhal je uverljiva i magnetski privlačna kao stidljiva, pomalo čudna osoba koja uspeva da pronađe utehu kroz izražavanje latentnih pobuda.

Njeno postepeno otkrivanje svega što zaista i voli je predstavljeno kao emocionalno oslobađanje i vodi ka njenom konačnom otkrivanju odlučnosti u sebi po prvi put.

„Bukvalno svaka holivudska glumica određene dobi je odbila ovu ulogu i to je bio jedini razlog zbog kojeg smo angažovali Meri Džilenhal", kaže Šajnberg za BBC Kulturu iz svog doma u Bruklinu.

Etablirane glumice nisu želele da se prihvate uloge koja je podrazumevala pljeskanje po zadnjici na radnom stolu, puzanje na sve četiri sa šargarepom u ustima i sl.

Ali nepoznata glumica je donela i određene prednosti, kaže Šajnberg: „Deo reakcije publike je bio upravo taj da oni nisu imali nikakve asocijacije na njen lik. Oni su bili ,,ta devojka".

Nasuprot tome, uloga gospodina Greja se pretvorila u simpatičnu pojavu seksualnog perverznjaka.

Do te, 2002. godine, Spejder je već imao ulogu Grejema, čoveka koji voli da snima žene koje pričaju o seksu u Soderbergovom film Seks, laži i video trake iz 1989, kao i Džejmsa, muškarca kojeg uzbuđuju automobilske nesreće u filmu Sudar Dejvida Kronenberga iz 1995.

Njegov mladalački, delikatan pogled u kombinaciji sa blago perverznim izrazom načinili su ga veoma specifičnim seks simbolom.

„Ženama je bio privlačan, verovatno je i dalje, i to na kataklizmičan način", kaže Šajnberg.

Džilenhal je 2003. izjavila za Independent kako je Spejder oponašao Grejovu nezainteresovanost tako što joj je povremeno nudio čokoladice i govorio joj da je ona njegov saveznik; u isto vreme, on je ignorisao i svoju pažnju umesto toga usmeravao ka svojoj šminkerki.

„Bilo je to ponavljanje scena iz filma. Ne mislim da je to radio svesno u odnosu na mene, već isključivo za sebe", kaže ona.

Kada sam to predočio Šajnbergu, on se saglasio: „Sve u vezi sa njim je bilo u funkciji uloge i to je pokazivao i na platnu, ali i na setu", kaže on.

Uticaj na gledaoce

Tokom godina, Sekretarica je podelila perverznu zajednicu (izuzetno podeljenu kontrakulturu koju ujedinjuje samo interes za nekonvencionalnim izvorima erotskog užitka) po dva pitanja: Bajkovitog, rom-kom završetka u kojem se Li i Edvard venčavaju nakon što ona ostavi svog verenika i uvršćavanju samokažnjavanja kao nečega što bez dileme njegovu seksualnost tretira kao patologiju.

Štaviše, iako se film kategoriše kao fantazija, seciranje se vrši kroz prizmu realizma, što se tumači kao promašaj, kao neki post MeToo, u kojem se svako prikazivanje zlostavljanja na poslu gleda sa dozom gorčine.

U kratkoj priči Meri Gejtskil, Debin šef dobija neku vrstu zaslužene kazne kada novinar saznaje za njegove perverzije, dok je heroina toliko poremećena da jednostavno prestaje da odlazi na posao, iako je i dalje uzbuđuje i samo sećanje na njega.

U adaptaciji mračne priče u romantičnu fantaziju, u ambijentu kancelarije dolazi do gubljenja moralnog kompasa, dok je deo Debine kompleksnosti kao žene u duboko ambivalentnom odnosu sa svojim zlostavljačem, potpuno zaokružen.

U originalnom opisu kod Meri Gejtskil postoje odjeci Noćnog portira (1974) Lilijane Kavani u kojem žrtva iz koncentracionog logora, koju igra Šarlota Rempling, sreće svog naci stražara (Dirk Bogard) u Beču, 1957. godine, gde njih dvoje nastavljaju seksualni odnos započet u logoru.

U svakom slučaju, u vreme kada je Sekretarica počela sa prikazivanjem, u ambijentu u kojem nije bilo pokazivanja BDSM-a (ropstvo, kažnjavanje, dominacija, potčinjavanje, sadizam i mazohizam), ovaj film je predstavljao prekretnicu za sve one koje je interesovao BDSM.

Medison Jang je nebinarna spisateljica i aktivistkinja koja se istakla na američkoj kvir sceni režirajući i glumeći u feminističkim pornografskim filmovima.

Posle toga, ona se posvetila pisanju memoara pod imenom Tatica (Daddy) u kojem se posvetila istraživanju sopstvenog odnosa prema BDSM-u i osnovala sopstvenu produkcijsku kompaniju Empress in Lavander Media.

Ona se seća da je Sekretaricu gledala sa svojom partnerkom 2005. godine, nešto manje od pet godina pošto je i sama ušla u BDSM svet.

„Sekretarica je, uz Devet i po nedelja (1986), jedan od prvih filmova koje sam gledala u kojem je nastranost istražena u nekom holivudskom mejnstrim filmu. Utisak je bio moćan!

„Sada se nalazimo na potpuno drugom nivou svesti po pitanju nastranosti, seksa, pristanka, komunikacije, roda i seksualnosti nego što smo bili pre 20 godina.

„I dalje je pred nama ogroman posao, ali u to vreme Sekretarica je imala radikalan uticaj. Bila je radikalna".

Sekretarica je bila „emocionalna prekretnica" za Brajana (njegovo ime je promenjeno jer je želeo da ostane anoniman) iz ruralnih delova Indijane koji je imao 19 godina i koji se upravo upoznavao sa prirodom svojih sadomazohističkih čežnji.

„Video sam razne filmove sa BDSM tematikom u kojima se ona koristi više kao scenografski element ili kao šablonska estetika mraka, kože i privlačnosti.

„Ali što se tiče romantičnog momenta, sa tim se nisam susretao do tada".

Tajming u kojem je Sekretarica prikazana se poklapao sa njegovim ličnim seksualnim izražavanjem - tako da je film za njega imao veliki značaj.

„Samo nekoliko meseci posle gledanja filma ja sam i stvarno na sebi, u odnosu sa nekim drugim, po prvi put osetio te stvari.

„Šta sve katarzično i toliko intelektualno, ali i adrenalinski privlačno neko može da vidi u filmu i da kasnije sve to doživi sa nekim drugim?".

Za Šajnberga je privlačnost materijalu bila više na nivou temperamenta nego što je bila lična.

Dete dvoje psihoterapeuta, od šeste do 14. godine života redovno je slušao roditelje kako za vreme ručka razgovaraju o svojim pacijentima.

„Bio sam vaspitavan da na probleme ili na 'čudno i neobično ponašanje' ljudi gledam kao na nešto veoma zanimljivo i vredno obzira i brige", kaže on.

„Nisam opsesivno gledao filmove u kojima je bilo seksa, zanimali su me likovi koji rade nešto i žive na način koji bi mnogi drugi prezreli ili makar ne bi mogli da u tome vide humanost i lepotu".

Formativni film za njega kao tinejdžera je bio Taksista Martina Skorsezea iz 1976. godine, zbog kompleksnosti koja je podarena njegovom antiherojskom glavnom liku.

„Američki film je opsednut herojstvima. Mnogi glumci opsesivno žele ovakve ili onakve herojske uloge. Žele da budu mišićavi ili da budu kao Don Žuan.

„Kada sam bio mlađi, najzanimljiviji lik kojeg sam ikada video na platnu je bio Trevis Bikl. On je bio ludak sa ubilačkim namerama, ali je bio i neverovatno dirljiv i bespomoćan".

Što se tiče direktne inspiracije za Sekretaricu, filmovi Sweetie (1989) Džejn Kempion i Život je sladak (1990) Majka Lija su za njega bili zamajac koji mu je pomogao da prevaziđe sve probleme i prepreke koji su stajali na putu adaptacije njegovog kratkog filma u dugometražni.

On je smatrao da će mračni ton originalne priče biti monoton kada mu se produži trajanje.

Kada je slučajno imao prilike da vidi dva pomenuta filma u kojim se psihološkoj kompleksnosti pristupilo sa poštovanjem, ali i sa vedrinom i šaljivo, uspeo je da razvije sopstvenu adaptaciju, nakon što je umalo odustao od svega.

„Ohrabrili su me da vidim humor i time je cela stvar dobila svojevrsnu slobodu. Kada sam jednom napravio takav zaokret, mogle su da se dogode i sve ostale promene i transformacije".

Kontroverzne promene

Pitam ga kakve su transformacije isprovocirale različite reakcije: završetak filma i samopovređivanje, kojih nema u originalnom tekstu, iako postoje reference koje upućuju na to i koje su zajedničke za oba dela - kao što je ostanak Debi u psihijatrijskoj ustanovi i gorko potisnuti kućni život.

Za Šajnberga je srećan završetak bio ključni trenutak njegove vizije da normalizuje BDSM i da svojim nastranim likovima podari sudbinu različitu od, recimo, sadomazohističke heroine Erike (Izabel Iper) u Profesorki klavira koju na kraju biva brutalizovana i od njenog tinejdžerskog učenika/ljubavnika, ali i od sebe same.

On kaže da se „time nudi drugačija verzija sado-mazo odnosa, drugačija verzija onoga što bi ljubav mogla da predstavlja".

Gejtskil, koju je Šajnberg prvi put kontaktirao 1992. godine, svoje poglede o adaptaciji je podelila u svom eseju Žrtve i ljubavnici: Ljubavna priča koji se pojavio u zbirci Neko sa malim čekićem objavljenoj 2017. godine.

Iako se inicijalno, zajedljivo referisala na film rečima da ga vidi kao „verziju svoje priče u stilu Zgodne žene", ona kaže da se divi Šajnbergu što se upustio u nešto što je bilo ,,skoro nemoguće" kada je pokušao da od toga napravi film.

I dok ističe kontrast između iskrene dopadljivosti Li i njene mnogo ambivalentnije heroine, ona hvali i ulogu Džilenhal, a na kraju i priznaje, iako pomalo osvetnički, da ,,ako lažno pozitivni filmovi mogu da se tiču bilo čega, zašto se onda ne bi ticali i sadomazohista, koji to u svakom slučaju i zaslužuju".

Ukoliko je njen kritički osvrt uperen ka promeni DNK same priče, ona nema problem sa dodavanjem sado-mazo elemenata.

Za Šajnberga se to pojavilo kao potreba da se iskoristi visceralni događaj kao rani reper u odnosu na koji posmatramo transformaciju Li tokom filma.

Postoji scena u filmu koja se odvija u advokatskoj kancelariji, pre početka seksualnog odnosa između nje i gospodina Greja, kada je on tretira serijom bizarnih istupa - trenirajući je kako da vodi telefonske razgovore, raspitujući se o njenom seksualnom životu i nudeći joj toplu čokoladu.

Iako ona to ne zna, on ima puno razumevanje za njeno samopovređivanje i zbog toga je kao grom iz vedra neba kada joj kaže: „Nikada se više nećeš seći. Sa tim je sada završeno. To je sada prošlost", kaže Šajnberg.

„To je moćan iskaz koji nešto znači. On konstantno i značajno diže ulog u igri koja se odvija u kancelariji".

Jang smatra da je najznačajniji element filma način na koji je prikazana borba Li i Greja sa unutrašnjim stidom koji je lebdeo nad njihovim nastranim žudnjama.

„Odrastajući kao kvir i nastran u južnom Ohaju, često sam se osećao - a i sve oko mene je upućivalo na tako nešto - uvrnuto i slomljeno.

„Jedna od stvari u kojoj je Sekretarica jako dobra je to što prikazuje dva nastrana lika sa sadističkim i mazohističkim prohtevima koji nemaju jezik, obrazovanje, zajednicu ili resurse da znaju kako da istraže te svoje težnje na način koji je zajednički dogovoren, zdrav i na koji svesno pristaju.

„Mislim, kada vas šef pljeska po dupetu, to je seksualni napad, a ne nastranost".

Gledanje scena u kojim šef kažnjava svoje zaposlene pljeskanjem po zadnjici ili na bilo koji drugi način upražnjava seksualnu nadmoć, u 2022. godini nije toliko šokantno kao što zvuči napisano, jer film nema uporište u realizmu.

Jezovito-euforičan saundtrek Anđela Badalamentija, muzičkog parnjaka slavnog Dejvida Linča, stvara bajkovito raspoloženje u nekom naopakom svetu; iako nam humor u Sekretarici daje osećaj kao da gledamo neku 'igru uloga' (role-play) u kojoj učestvuje ceo ansambl.

Sve je to posledica uigravanja koje se odigravalo pre samog 40-dnevnog snimanja filma, kaže Šajnberg.

„Sa Megi smo se pripremali nekoliko nedelja, samo sa mnom je prošla kroz svaku pojedinačnu scenu u filmu. I kad kažem svaku scenu, mislim na čitanje, razmišljanje o njoj, razgovor o emotivnom iskustvu njenog lika.

„Zatim odnos između nje i Spejdera, na tome smo radili nedelju ili dve. Tako nešto do sada nije bilo rađeno".

Kada govorimo o uznemirujućoj prirodi centralne romanse u filmu, sa BDSM odnosom koji se odvija među profesionalcima i u ambijentu radnog mesta, Jang zauzima izbalansiran i prefinjen pristup problemu.

Ona poštuje formativnu zaslugu filma - „za mnoge od nas, bio je ovo prvi put da smo uopšte videli mazohističko/sadistički ili potčinjen/dominantan odnos u holivudskom mejnstrimu - ali u isto vreme i razume probleme u vezi sa tim.

„Ja ni u kom slučaju ne mislim da je to model zdrave seksualne veze ili da je dobar primer toga kako bi nastranu scenu trebalo tretirati ili kako inicirati nastrani odnos".

Ključni nedostatak je nepostojanje pristajanja na takav odnos kod oba učesnika odnosa.

„Nastranost i BDSM zavise od toga. To razumevanje i komunikacija između svih učesnika o očekivanju, željama, sigurnosnim signalima, o odabiru aspekata BDSM-a - sve to stvara bezbedan okvir za BDSM vezu.

„Takav okvir ne postoji u Sekretarici. Umesto toga svedočimo scenama u kojim dvoje nastranih učesnika tumaraju sopstvenom vezom skrećući povremeno u erotiku koja nikada nije dogovorena među njima".

Naknadne manifestacije BDSM-a u kinematografiji

Čitavih 18 godina od kako je prvi put videla Sekretaricu, Jang ne misli da je u međuvremenu napravljen neki progres u njegovoj prezentaciji u mejnstrim kinematografiji i televiziji, što predstavlja razočaranje, ali i razlog zbog kojeg je ona napravila sopstvenu produkcijsku kompaniju, ali i film.

Empress in Lavander Media je producirala TV šou Submission Possible, dokumentarni film koje se bavi svetom nastranosti u različitim američkim gradovima.

Ona, takođe, adaptira i svoj memoar Tatica u dugometražni film koji se u bioskopima očekuje početkom 2023. godine.

Ova kompanija omogućuje da kvir, transrodne osobe i seksualni radnici/umetnici u seks industriji ispričaju svoje priče.

„Nisam impresionirana ničim što sam videla da se bavi nastranošću u mejnstrim filmu ili televiziji", kaže Jang.

„Ima tu previše pogrešnog shvatanja nastranosti i BDSM-a, a većina ljudi koja učestvuje u kontrolisanju takvog narativa su pisci, reditelji i producenti koji nisu deo BDSM zajednice".

Osnovni problem su erotski bestseler EL Džejms, Pedeset nijansi sive i rezultirajuća serija filmova koji su od 'naivne' Dakote Džejms i 'mučenog' Džejmija Dornana čije su 'žudnje' nekonvencionalne - napravili zvezde.

Brajan nije ni čitao knjigu, niti je gledao film, a Jang „nije volela knjigu i nije imala snage da gleda film", ali oboje se slažu da je on otvorio nove teme za razgovor i edukaciju.

Jang dodaje i to da je on „popločao put za još dublje razgovore i predstavljanje naše zajednice".

Još jedan opis sado-mazo veze koji je bio kritikovan je roman Seli Runi Normalni ljudi, kao i njegova TV adaptacija u kojoj heroina Marijana doživljava depresiju koja je vodi u ropski seksualni odnos sa fotografom zlostavjačem.

Ovo je povratak na ono što Brajan naziva „najbolnijom stigmom", tj. tumačenjem po kojem je svako interesovanje za nastranim „neka vrsta signala za sociopatsko ponašanje".

Način na koji se ova seksualna interesovanja objašnjavaju kao prečica za nasilje i samopovređivanje, isti je kao i način na koji su istorijski bile prikazivane i mentalne bolesti.

On me zatim, nešto vedrije, upućuje i na dva skorija, pozitivna primera portretisanja nastranosti i BDSM-a za koje veruje da su mnogo verniji i zanimljiviji: Vojvoda od Burgundije iz 2014. Petera Striklanda i američki kratki film Marsi je naučila nešto novo iz 2020. godine.

Šajnberg bi želeo da doprinese ovom skromnom opusu svojim novim radom.

Bez obzira na dokazanu formu koju je iskazao Sekretaricom, on se već 10 godina bori da ostvari projekat koji se bavi, još jednom, transformativnom moći za buđenjem libida.

„Veoma je teško napraviti filmove u kojim se dešava nešto neobično, naročito ako to neobično ima veze sa seksom. Ljudi odgledaju takav film i njhova reakcija je da je ,,grozno šta sve rade ti ljudi, ne želim to ni da gledam".

Daje mi i kratak opis Velike cipele, projekta koji je u različitim fazama imao Kristin Stjuart, Hoakina Feniksa i Žilijet Binoš u potencijalnim ulogama, kao i cipele dizajnirane od Džordžine Gudman, dizajnerke modne kuće Aleksander Mekvin.

„Ovo je priča o genijalnom modnom dizajneru čija je kreativnost sputana. U njegov dom dolazi da živi psihijatar sa devojkom koja ima predivno stopalo.

„Njega njeno stopalo seksualno uzbuđuje do te mere da je njegova kreativnost ponovo probuđena, a rezultat toga je nova, fantastična kolekcija cipela stvorena za nju".

„Pokušavajući da snimim taj film, susreo sam se sa istim onim preprekama sa kojim sam se suočavao i tokom snimanja Sekretarice. U ovom slučaju reakcije su tipa - 'Uf, ljigav film o fetišu na stopala'. Ja na to uvek kažem - 'Ne, radi se o divnom filmu o podmlađivanju umetničkog duha'.

„Tako da, znate, ili je zabavno ili razočaravajuće. Kada sam napisao ovaj scenario, bio sam siguran da ćemo lako naći sredstva za njega zbog Sekretarice. Ali to se nije desilo. Čak i sa svim tim sjajnim glumcima, i dalje smo nailazili na duboku skepsu".

Postoji i veza između Šajnbergove trenutne bitke i esencije onoga što Sekretaricu čni velikim filmom i dobar ishod se čini zasluženim.

I Li Holovej i gospodin Edvard Grej su usamljeni: ovi likovi su i napisani tako da ne znaju za uzvraćenu ljubav koju romantični mejnstrim likovi uzimaju zdravo za gotovo, jer čeznu za specifičnim tipom veze koja ih po istom principu definiše kao autsajdere.

I zato, kada stigne, ona je kao bogojavljanje. Šajnberg je brižno nudi svima nama gledaocima i poručuje - kada vaš ukus počne da odbija mnoge druge, pronalaženje onih koji vas razumeju, može da bude pozitivno euforično.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk