Kako ljevica gubi vrijeme

Teško podnosim nasumično nasilje, ali ponekad mi nasumična pohvala pada još teže. Atinski taksista, simpatizer nacista, nedavno mi je rekao: „Glasam za Zlatnu zoru, ali vama se divim“. Bolje bi mi bilo da me je udario u stomak. Istu mučninu sam osetio pre neki dan dok sam čitao predloge mađarskog premijera Viktora Orbána za postizanje mira u Ukrajini - slične onima koje predlažem od početka Putinove invazije. Osećao sam se bedno, kao da me je Orbán lično pohvalio.

Godinama trpim veliku nelagodu kada se ljudi čije se analize delimično poklapaju sa mojima ispostave kao fašistički antisemiti, nereformisani staljinisti, maloumni libertarijanci ili Trumpovi obožavaoci. Dobre analize bankarskih prevara tu prerastaju u podle napade na Jevreje, kritika zlatnog doba ranog finansijalizovanog kapitalizma u slavopojke Sjedinjenim Državama, a forenzička analiza sklonosti centralnih banaka da se kockaju s našim novcem završava se ludačkim predlozima o uvođenju neke kripto valute, u skladu sa opasnom libertarijanskom idejom o apolitičnom novcu. Tu se sasvim razumne kritike liberalnog imperijalizma i prezira liberalnog establišmenta prema radnicima pretvaraju u predloge o podizanju zidova na granicama, lov na obojene ljude ili upadanje u Kongres.

Svetu dužnost razotkrivanja prelaza humanizma u mizantropiju sjajno je ispunio Sergei Eisenstein u filmu Krstarica Potemkin iz 1925. Za vreme žestokih demonstracija protiv brutalnosti carske vojske, Eisenstein prikazuje agitatora koji pokušava da okrene gnev demonstranata protiv Jevreja - ali ga oni složno nadglasaju i ućutkaju. Kada bi to u životu bilo tako lako!

Godine 2011. uverio sam se u to. Za vreme veličanstvenih demonstracija u Atini, kada su se desetine hiljada grčkih građana okupljale na Sintagmi tokom 72 večeri da bi protestovale protiv siromašenja Grčke nametnutog od strane zloglasne Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), među nama su se šunjali fašisti. Poput provokatora u Eisensteinovom filmu, oni su huškali gomilu pozivanjem na vešanje članova parlamenta i prikazivanjem Angele Merkel u nacističkoj uniformi.

Mada se levica distancirala od fašista okupljanjem na donjem delu Sintagme, žao mi je što se nikada nismo pozabavili fašistima odlučno, kao demonstranti u Eisensteinovom filmu. Još gore, uzastopni porazi koje leva internacionala trpi decenijama učinili su da mnogi levičari prigrle odvratnu logiku da je neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj.

Godine 1981. učestvovao sam na malim londonskim demonstracijama protiv Saddama Husseina, tadašnjeg miljenika zapada, čiji je režim izvršio invaziju Irana. Nakon kratkog pritvora dočekala me je kritika mojih prijatelja sa levice. Rekli su mi da sam naivan jer ne uviđam da je podrška Iraku, koji se jedini u regionu suprotstavlja Izraelu, sastavni deo naše podrške Palestincima. Dvadeset dve godine kasnije, posle protesta protiv invazije Iraka od strane Sjedinjenih Država, druga grupa levičara me je kritikovala zato što se protivim invaziji. Za njih nije bilo moguće istovremeno osuditi i krvoločnog Saddama i katastrofalnu invaziju.

Raspad Jugoslavije doveo me je u sličan procep. Godine 1999. tokom rata na Kosovu levica se podelila na dva tabora, meni podjednako odbojna. Neki su upali u zamku podrške režimu Slobodana Miloševića kao poslednjoj brani pred američkim imperijalizmom i nemačkim ekonomskim ekspanzionizmom na Balkanu. Drugi su NATO bombardovanje SRJ shvatali kao liberalnu intervenciju, neophodnu za uvođenje demokratije na Balkan. Bili su to usamljenički dani za one koji su se sa istim žarom suprotstavljali Miloševićevom fašizmu i nelegalnom NATO bombardovanju srpskih civila.

Meni najteži takav trenutak nastupio je 2001, za vreme sastanka fakultetskog odbora na Atinskom univerzitetu, kada se na dnevnom redu našao predlog da se Vladimiru Putinu dodeli počasni doktorat, u zamenu za sličnu čast koju bi Moskovski državni univerzitet dodelio našem predsedniku. Jedini sam glasao protiv, uz argument da Putin na svojim rukama ima krv 200.000 Čečena. Učene kolege sa levice kasnije su me prekorevale zbog toga što ne shvatam da je podrška autokratskom pseudo-caru u Rusiji mala cena za zaustavljanje širenja američke moći u istočnoj Evropi. Danas me moji istočnoevropski drugovi nazivaju Putinovim korisnim idiotom zato što ne verujem da će beskrajni rat dovesti do demokratizacije Rusije.

Godinama očajavam zbog ovih slepih mrlja međunarodne levice koja zbog toga gubi dragoceno vreme. Tako je bilo dosad. Ali nova iranska revolucija pruža nam novu šansu. Žene, studenti i radnici koji se bune širom Irana su nesalomivi: ne nasedaju na fašizam koji stoji iza pokušaja režima da se predstavi kao antiimperijalistički, ne izručuju svoju zemlju hegemoniji Sjedinjenih Država, ni svoju ekonomiju finansijalizovanom kapitalu. Oni na težak način uče kako da odbiju pogrešne binarne suprotnosti (neoliberalizam-etatizam, imperijalizam-autokratija, patrijarhat-konzumerizam). Nadam se i verujem da će tome naučiti i nas. Još jedan razlog da podržimo njihovu borbu.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: S. Miletić)

( Janis Varufakis )