Mančester junajted - Hram je na prodaju

Kada vlasnik firme saopšti da ‘razmatra strateške prilike’ onda je na pomolu prodaja. Vlasnici legendarnog fudbalskog kluba Mančester junajted su nedavno upravo izgovorili te sudbonosne reči i uzdrmali svet fudbala. Familija Glejzer, koja već 17 godina upravlja timom sa pozicije omraženih američkih vlasnika, u kontaktu je sa nekoliko investicionih banaka koje danima bacaju filere u vezi prodaje ove sportske mašinerije.

Izvori iz Njujorka su jasni: inflatorna kriza je poremetila vlasnike u ambicioznim planovima daljeg razvoja kluba. Većina bankara ih savetuje da klub prodaju, ako ne u celosti onda bar dobar deo kako bi podelili rizike razvojnih planova. U aprilu je angažovana arhitektonska kuća Populous kako bi redizajnom povećali kapacitet Old Traford stadiona koji trenutno prima oko 74.000 gledalaca. Ekipa koja je dizajnirala Totenhem Hotsper stadion došla je sa brutalnom cifrom od £4 milijarde kako bi izgradili novi hram fudbala u Mančesteru. Srž redizajna je u modernom pristupu fanovima sa „ciljem da se značajno poboljša navijačko iskustvo.“ Da vam prevedem sa bankarskog: kako navijačima uzeti što više para od momenta kad krenu na tekmu dok se ne vrate u svoje domove.

Od aprila do danas uprava, na čelu sa Glejzerima, je dala nekoliko izjava gde se između redovi čita da klub ne može sam da obezbedi neophodnu investiciju. Ovakvi projekti su notorni jer se početni budžeti veoma brzo razbucaju i krajnja cifra ode u nebo. Upuštanje u neophodne promene dok Velika Britanija grca u ekonomskoj krizi izazvanoj ratom u Ukrajini je za Glejzere u ovom momentu preveliki zalogaj. Inflacija na Ostrvu a ni u Evropi ne popušta i dok se brutalni rat ne završi malo je izgleda da će kontinent uživati u blagodetima ekonomskog rasta. Take your money and run je ono što mi je stari kolega pomenuo u vezi ove transakcije. Plasiranje tog novca u Americi je mnogo sigurnije jer svi pokazatelji pokazuju da će SAD u ovom globalnom haosu proći najbolje.

Na strani prodavaca je prodaja Čelzija kluba za £4.25 milijardi ovog leta. Moj kontakt u JP Morganu kaže da je bilo preko 300 zainteresovanih i da je u krajnjem bidovanju bilo 11 kvalifikovanih kupaca. To znači da je 11 investicionih grupacija lagano moglo da obezbedi sredstva za kupovinu legendarnog londonskog kluba. Na kraju je opet amerikanac Todd Boehly i njegov konzorcijum izvojevao pobedu sa najboljom cenom i razvojim programom. Da se samo podsetimo Roman Abramovič je kupio tim za £140 miliona u 2003. godine u vreme kada su milioni još nešto značili.

Cifre koje se vrte u sportu postaju astronomske. Uticaj ogromnog globalnog bogatstva koje se akumuliralo u poslednjih tridesetak godina se preliva na sportske terene sa upitnim posledicama. Iako ovde analiziramo šta se dešava u fudbalu samo treba pomenuti poslednje finansijske egzibicije u golfu. Saudijska Arabija, sa svojim masivnim profitima iz nafte je formirala vrhunsku golf ligu LIV koja već mesecima potresa novinske stupce. Uložiće preko $2 milijarde u ligu sa 48 igrača. Samo se pojaviš na turniru a milionska kiša pada. Moj favorit Fil Mikelson je najplaćeniji sportista ove godine sa zarađenih $138 miliona. Kada vidimo ove lude cifre onda i procene Mančester junajteda kojima se novinari frljaju postaju realnije.

Marketinška agencija Kantar tvrdi da Mančester junajted ima preko 1.1 milijardu navijača globalno raspoređenih na svim kontinentima i u svakoj zemlji. Poslednja istraživanja iz 2012. godine su beležila 700 miliona navijača tako da su za desetak godina uspeli da privuku skoro pola milijarde ljudi. Ovo je još jedan razlog za prodaju: svaki dodatni rast fanova je sve teži jer jednostvano nema toliko ljudi na ovoj našoj planeti. Možda novi vlasnici nađu novu, interstelarnu bazu navijača kojima će prodavati dresove i šalove.

Ono što investitori pomnije prate je broj pratilaca na društvenim mrežama. Sabiraju se fanovi sa pet platformi - Facebook, Instagram, Twitter, Tiktok and Youtube. Tabela koja sledi pokazuje koliko pratilaca ima prvih deset fudbalskih klubova. U sportu, kao i u drugim poslovima vezanim za medije i zabavu, monetizacija fanova postaje nauka. Sa dobrom preciznošću danas možete izračunati koliko novca u prodaji robe i usluga vredi svaki pratilac sa društvenih mreža.

Dodatni pritisak da se klub proda stvara i najava uprave Liverpoola da i oni razmatraju strateške poteze. Familija Glejzer strahuje da je broj potencijalnih investitora ograničen i da ako liverpulaši prvi zakucaju dil njima ostanu samo mrvice u vidu milijardica o kojima se šuška. Ako inflacija nastavi da melje Evropu, svaki projekat će se činiti sve neisplativijim i broj investitora će se smanjivati. Ali ovo je fudbal gde racio često završi ispod pupka.

Biti vlasnik fudbalskog tima je kao da ljubimca škorpiona držite u gaćama. Najčešće skandiranje ovih dana kojim grmi Old Traford je „Love United, hate Glazers“. Malkom Glejzer, koji je bio vlasnik Tampa Bay Buccaneers, je znao da nogomet nije američki fudbal i da nogometaški navijači uglavnom ostave mozak kući pre nego što krenu na tekmu. Kamerna atmosfera koja vlada na američkim utakmicama nije ono što posetioce čeka na fudbalskim utakmicama. Od samog početka njihovog investiranja Glejzeri su omražene face u tom sivilu od grada. Njegova deca, koja danas upravljaju klubom, su insistirala da uđu kao vlasnici u Mančester junajted i ponove uspehe sa Floride.

Klub koji svoje korene vuče iz 1878. godine stiče svoje današnje ime 1902. posle prvog flertovanja sa bankrotom. Tada je £2.000 bila cifra ravna današnjih 300.000 evra i klub je za dlaku preživeo. Nakon dvadesetak godina ponovo je na ivici propasti 1927. godine kada ga lokalni biznismen spašava sa par hiljada funti. Istorija ovog kluba je burna svo do Glejzera, a ono što moramo pomenuti je avionska nesreća koja je skoro izbrisala klub iz daljih anala. Nakon pobede protiv Crvene zvezde u Evropskom kupu 1958. godine avion sa timom se u Minhenu pri poletanju slupao. Od 44 putnika 23 je poginulo uključujući i 8 igrača.

Svih burnih godina klub je bio u privatnom vlasništvu i 1991. godine izdaje akcije na Londonskoj berzi. Takozvani initial public offering - IPO je odrađen sa idejom da svi navijači mogu da kupe akcije i na taj način postanu vlasnici svog voljenog ManU-a. Taj deo javnog vlasništva jeste dobar u teoriji ali daje mogućnost bilo kome da postane vlasnik. U septembru 2003. godine Malkom Glejzer kupuje prvih 3% akcija što kao viralna vest tutnji po Sitiju jer trejderi brzo saznaju da je familija bogata i da ima iskustva u vlasništvu sportskih timova. Sama ideja da bi Amerikanci mogli postati većinski vlasnici legendarnog kluba je od prvog momenta dočekana kao jeres. Već krajem te godine namera postaje jasna jer familija akumulira oko 15% akcija.

U visokim finansijama niko ne kupuje 15% akcija bez daljih namera. Zato je to zakonom regulisano i svako ko kupi više od 30% akcija neke firme mora da javno iskaže svoje namere i preda javnu ponudu za ostalih 70% akcija. Takozvani mandatory bid je standardni deo preuzimanja firmi i poslednji primer je preuzimanje Twittera od strane Elona Maska. Par godina se ništa ne dešava ali raspoloženje među navijačima ManU-a kipi i u maju 2005. godine Glejzeri kupuju paket od 28% akcija i objavljuju da su vlasnici 57% Mančester junajteda. Mandatory bid se zakonski aktivira i oni objavljuju ponudu za sve akcije. Dobar deo akcionara pristaje i oni za par dana postaju vlasnici preko 75% akcija. Sada opet zakon stupa na snagu jer ako ste vlasnik preko 75% javne firme imate pravo da je skinete sa berze, ono što se u finansijama zove delisting.

Tada raspoloženje navijača prelazi u otvorenu mržnju jer ubrzo saznaju da je 98% akcionara prodalo akcije američkim jereticima. Hard core huligani još drže oko 2% akcija i ne žele da prodaju ni po cenu života. Ali prokleti zakon opet pokazuje svoju poganu glavu jer Glejzeri iniciraju takozvani squeeze-out. Svaka berza nalaže da ako skupiš skoro sve akcije, da ostali akcionari moraju da ti prodaju akcije po ceni na koju su ostali pristali. Berza oduzima ostale akcije navijačima, predaje ih Glejzerima i uplaćuje lovu. Kažu da je tih dana najlakši način da izgubiš zube bio da pomeneš Glejzere u nekom Mančesterskom pabu. Neki su javno palili pare koje su im legle i kleli se šta će sve da urade blentavim Amerima. A CIA od tada budno prati huliganske grupe i njihove vođe kako bi zaštitili svoje građane od ludih engleskih navijača.

Čitava transakcija je koštala oko £800 miliona i kao i Muskovo preuzimanje urađena putem strategije LBO - leveraged buyout. U prevodu, skineš firmu sa berze kupovinom i odmah vratiš veći deo tako što zadužiš firmu do nosa. Tačnije oko £660 miliona je bio ukupan dug i samo je godišnja kamata iznosila oko £62 miliona. Tih dana familija posećuje stadion gde ih dočekuje 300 okorelih huligana čiji su se protesti pretvorili u vređanje i pretnje. Preko stotinu policajaca je obezbeđivalo posetu i to je početak čudnog odnosa između vlasnika i navijača. Dok su sedeli u upravi ispred se orilo ‘Die, Glazer, die’. Potpredsednik upravnog odbora Šon Bouns javno izjavljuje: „Porodica Glejzer je neprijatelj Mančester junajteda“. Svi se žale na dugove i tvrde da su i sami mogli da odrade posao tako što zaduže klub do tog nivoa. Ali lako je pričati a teško organizovati takvu transakciju.

Sad kada smo naučili kako da preuzmemo veliki klub za kikiriki idemo dalje niz finansijsku stazicu koju su Glejzeri utrli. Klub sedam godina radi, prodaje karte, dresove i otplaćuje dugove da bi 2012. godine odlučili da izađu na berzu, ponovo. Tržište prihvata dil i akcije kreću u promet po $14 na New York Stock Exchange dajući tržišnu vrednost klubu od $2.3 milijarde. Ako ste se ikad pitali kako od par stotina miliona do milijardi, ovo vam je odličan primer. Svih ovih godina klub familiji isplaćuje dividende kroz koje su vratili inicijalnu investiciju. Od osoba poznatih srpskoj javnosti Džordž Soros postaje jedan od većih cionara.

Na gornjem grafikonu vidimo skok cena akcija od skoro 66% na preko $21. Treba napomenuti da su akcije pre ove priče tavorile na $13 što je niža cena nego prilikom listiranja firme na berzu 2012. godine. Jasno vam je koliko je ovaj klub bio bedna investicija za akcionare kada akcije nisu mrdnule 10 godina. Odlična za familiju Glejzer ali kilava za javnost koja je kupila akcije svog omiljenog tima. Da ste isti novac investirali u američko tržište, putem indeksa SP500, koji predstavlja 500 najvećih američkih firmi, zaradili biste 255% što je godišnji prinos od preko 12%. Sada, kada inflacija jede svaki dinar, evro i dolar, Glejzeri gledaju da se ratosiljaju kluba. Kada ajkule izlaze iz bazena znači da nema više ništa da se proždere.

Šuška se da je zainteresovanih mnogo. Kolege iz JP Morgana mi kažu da će ludnica biti veća nego oko Čelzija. Tabloid Daily Mail je čak otišao toliko daleko da je u lineup kupaca stavio čak i Apple, koji nije potvrdio ovu patku. Vlasnik Zare Ortega se takođe pominje kao potencijalni kupac ali potvrde nema. New Yorkom se šuška da samo arapi mogu da zadovolje sada već besmislene cifre kojima se tabloidi frljaju i gde londonski Sun misli da će Saudijci iskeširati preko £10 milijardi.

Na gornjem grafikonu pod tačkom Mkt cap piše $3.5 milijarde. To je tržišna vrednost kluba koga osmina planete obožava. Pre prošlonedeljnog skoka, to jest puštanja filera, Mančester junajted je vredeo manje od $2.3 milijarde kolika je bila vrednost kada su se listovali na NYSE pre deset godina. Svakom profesionalnom investitoru je jasno da bi samo pijani ruski mornar investirao u ovah klub i £4 milijarde, a tek cifra od £10 milijardi postaje besmislena. Ali zato služe Arapi: kada ne znaš šta ćeš sa nekom firmom, a ima brend iza sebe, tu su oni kojima pare kaplju iz pustinje.

Dubajčani se pominju kao potencijalni papani kojima bi Mančester junajted bio zlatno pero u perjanici. London, kao svetski epicentar pranja novca raznih tajkuna, diktatora i ostalih belosvetskih ološa, uvek dočekuje nove milijarde raširenih ruku. Ruski oligarsi koji su parkirali svoj novac od ojađenog ruskog naroda 90-ih danas nisu dobrodošli i Englezi se čudom čude odakle sve te ruske pare u Kensingtonu? A eto Arapi, kojima smeta obična traka duginih boja dok se igraju domaćina Svetskog prvenstva u Kataru, su dobrodošli vlasnici raznih engleskih klubova. Njukasl je u vlasništvu Saudijske Arabije dok je Mančester Siti već godinama pod kapom Abu Dabija.

Zvanična izjava za štampu ima par stvari koje kod mene izazivaju sumnju da je sve ružičasto kao što navijači misle. Prvo, investiciona banka koja hendluje transakciju je The Raine Group – drugorazredna firma koja nema preveliku mrežu investitora po svetu. Kolege iz JP Morgana komentarišu da nijedna američka banka ne želi da pipne dil zbog reputacionog rizika. The Raine Group je bliska Romanu Ambramoviču i mnogim likovima tog kalibra među Arapima i drugim privatizatorima javnih dobara. Bili su savetnici oko prodaje Čelzija.

Drugo, izjava kaže da neće biti drugih izjava dok se ne objavi potencijalna prodaja. Na taj način smo uvek zatvarali izjave za štampu kada je dil već unapred dogovoren i uslovi isklesani. Godinama klub nema bitnih uspeha uprkos preskupim zvezdama koje dovode u tim. Od 2013. godine i odlaska sir Aleksa Fergusona, klub je promenio 5 menadžera i atmosfera je iz godine u godinu sve gora. Poslednja slamka je i odlazak Ronalda koji je u intervjuu izjavio da je Glejzere „baš briga“ za klub.

Dok traje rat u Ukrajini bićemo suočeni sa inflacijom na evropskom tlu. Sve investicije za to vreme su upitne jer je sigurnije gurati novac u obveznice čije kamate skaču iz meseca u mesec. Zašto uložiti u jedan ManU, koji, kao što smo videli, za deset godina vrati skoro ništa, ako možete da kupite britansku državnu obveznicu na 3%? Cifra od £10 milijardi može da se sabere ako je to cena za ceo klub, novi stadion i novi globalni razvojni plan koji se pominje u izjavi za štampu.

Ali mi ovde ipak pričamo o fudbalu, najbitnijoj sporednoj stvari na svetu. Ne sumnjam da i među investitorima ima onih kojima se mozak pomuti kada crveni đavoli istrče na livadu. Ako Elon Musk može impulsivno da kupi Twitter, zašto neki kineski bucko koji je bežao sa fizičkog ne može da izvadi par dodatnih milijardi za svoj omiljeni tim? Ovde ipak pričamo i o najkorumpiranijem sportu čije Svetsko prvenstvo gledamo u Kataru, državi koja je navodno potplatila FIFU da održi takmičenje u besmislenim uslovima. Najbitniji sportski događaj u ovoj zemlji je inače trka kamila koje jašu džokeji roboti tako da fudbalska logika nalaže da oni budu domaćini. Velelepni stadioni su "armirani kostima" raznih Pakistanaca i Nepalaca koji su rmbačili čitavu deceniju da bi se dve nedelje pikala fuca. Preko $220 milijardi su skrkali kako bi oprali svoj imidž mizogene diktature. Šta je dodatnih $10 milijardi da krunišu svoj pohod u sport iz kulture koja sa sportom ama baš nikakve veze nema?

A Englezi će ih dočekati otvorenih ruku dok opet ne izbije neki rat koji će geopolitički jezičak pomeriti na desno. I onda će se odjednom svi, od tabloida do Doma lordova, preneraziti odakle sve te arapske pare po Engleskoj. Kao što se danas čude Rusima, koji su harali Londonom dok sam živeo među njima dvehiljaditih. Pola mojih komšija u Najtsbridžu nisu vizu mogli za SAD da dobiju kao sumnjiva lica ali su zato kupovali prestižne klubove po Engleskoj i počeli eru sportwashinga. Taj novi izraz, koji se može prevesti kao sportsko-pranje, iliti pranje svoje krvave reputacije putem sporta, sada je već deo semantičkog neba engleskog jezika.

Ubiješ novinara Kašogija usred svoje ambasade, istranžiraš ga, službe pokažu sve dokaze da si ti kao lider zemlje direktno naredio operaciju, ali onda pazariš Njukasl za napumpanu cifru i sve ti je oprošteno. Samo saopštiš da je kupac Suvereni fond Saudijske Arabije i da diktator Mohammed bin Salman nije zvanično vezan za institucije gde mu leže sve pare. Jer on je samo predsednik Upravnog odbora Fonda, dakle nikakvu bitnu ulogu ne igra. Ali ovo je fudbal, koji uvek ostaje van društvenih moralnih normi, jer eto narod voli da gleda. Saudijski ministar sporta princ Abdulaziz bin Turki Al-Faisal je jedini javno izjavio da su zainteresovani za kupovinu Mančester junajteda. Tokom intervjua za Sky News je takođe izjavio da bi voleo da vidi Ronalda u svojoj ligi jer bi to, kako je rekao, bilo odlično za turizam njihove zemlje. Odeš, pogledaš tekmu sa legendom Ronaldom, uhvatiš svog dečka za bulju i odmah te obese na prvom trgu. E da nemoj sestru ili drugaricu da povedeš, jer na stadion ne mogu.

Malkom Glejzer, patrijarh familije čije šestoro dece sede u upravi kluba, je umro 2014. godine a da nikada nije nogom stao na Old Traford. Legenda u Americi jer je Tampu Bay u američkom fudbalu transformisao od najbednijeg tima do pobednika Superbowla, nikada se nije slagao sa svojom decom da se upetlja u nogomet. Stari je znao koliko je fudbal i sama krovna organizacija ovog sporta FIFA korumpirana. Ime im je postalo kontroverzno jer je godinama provlačeno kroz huligansko blato fudbalskih tribina. Sada su shvatili da je šansa da se iskobeljaju iz istog i novac plasiraju u američki sport, gde im navijači neće urlati pokliče smrti.

(fejsbucenje.com)

( Vladimir Đukanović )