Rat okrenuo predviđanja: Rusija je pokrenula rat, nije osvojila Ukrajinu za 10 dana, a vojska joj ostala u devedesetim

Ruska invazija na Ukrajinu u februaru prošle godine šokirala je planetu na svaki mogući način. Oni koji su mislili da Moskva nije toliko "luda" da bi se odvažila na tako masivan i sulud poduhvat ostali su iznenađeni, kao i oni koji su pretpostavili da će ruska vojska praktično proplesati kroz zemlju od 40 miliona ljudi i pokrenuti operacije raščišćavanja u roku od 10 dana.

I oni koji su mislili da Rusi imaju dovoljno tehnološke vještine i informacija da učine nešto više od pukog bezumnog bombardovanja civilnih područja zastarjelom artiljerijom, iznenadili su se kad su shvatili da vojska Kremlja nije nešto previše evoluirala od devedesetih godina prošlog vijeka, kada je sa zemljom sravnila Grozni u Čečeniji, piše CNN u opširnoj analizi, a prenosi N1 Hrvatska.

Šokirani su ostali i oni koji su mislili da je zveckanje nuklearnim oružjem u 2022. godini oksimoron - da ne možete ležerno prijetiti nuklearnim bombama budući da bi uništenje do kojih bi one dovele bilo totalno - za cijeli život na zemlji.

Evropa je 2022. godinu ispratila pokušavajući se uhvatiti u koštac sa novim nepoznanicama koje su još prošlog januara djelovale nezamislivo.

Ukratko: Vojska za koju se nekad smatralo da je treća najjača na svijetu napala je svog malenog susjeda koji je do prošle godine imao izvrsnu IT industriju i poljoprivredu.

Rusija je milijarde dolara potrošila na navodnu modernizaciju svoje vojske, no ispostavilo se da je sve to u velikoj mjeri bila prevara. Rusi su otkrili da njihovi lanci snabdijevanja uopšte ne funkcionišu tek dvadesetak kilometara od granice, a da su priče o Ukrajini kao zemlji koja se očajnički želi osloboditi "nacizma" tek iskrivljeni proizvod ulizica koji su Putinu - izolovanom tokom pandemije - govorili samo ono što je on htio čuti.

Rusija je takođe shvatila da je Zapad daleko od toga da bude podijeljen i zastrašen, već da bez problema šalje vlastito oružje u Ukrajinu. Zapadni zvaničnici možda su bili iznenađeni i činjenicom da se "krajnje granice dopustivog" o kojima priča Rusija konstantno pomjeraju kako Moskva shvata koliko su joj ograničene sve nenuklearne opcije. Ništa od ovoga nije se trebalo dogoditi.

Ključna stvar - jedinstvo Zapada

Sada kada se, ipak, dogodilo, šta Evropa treba da učini, na šta treba da se pripremi?

Ključna stvar je neočekivano jedinstvo Zapada. Iako su pozicije bile podijeljene po pitanju Iraka i Sirije, pa čak i uslovima potrošnje dva posto BDP-a na sigurnost, Evropa i SAD po pitanju Ukrajine čitaju iz istog scenarija.

Povremeno se činilo da je Vašington borbeniji, a postoje i autokratski izuzeci poput Mađarske, ali pomak se, ipak, dogodio prema jedinstvu, a ne raskolu. To je zaista iznenađujuće.

Proglasi da je Rusija već izgubila za sad su, ipak, preuranjeni. Postoje varijable koje bi još mogle dovesti do paralize koja bi išla Rusiji u korist, a moglo bi doći i do preokreta. NATO bi mogao izgubiti strpljenje ili hrabrost oko slanja oružja i fokusirati se na ekomomsku pragmatičnost umjesto dugoročne sigurnosti, pokušavajući pritisnuti Kijev da pristane na primirje pod nepovoljnim uvjetima. Ipak, to se u ovom trenutku čini malo vjerovatnim.

Rusija se ukopava na istočnoj strani rijeke Dnepar na jugu Ukrajine, a ima prednost, jer su prve linije ratišta u Donjecku i Lugansku blizu njenim granicama. Ipak, izazovi su ogromni - loše obučeni, prisilno regrutovani vojnici čine 77.000 trupa na frontu i to po uljepšanoj procjeni Vladimira Putina. Ruska vojska muči se sa snabdijevanjem municijom, a kritike tog lanca tokom zime sve su glasnije.

Ukrajina je na domaćem terenu, motivacija je još vrlo visoka, a oružje sa Zapada pristiže. Još od kolapsa sklepane moskovske vojske oko Harkova u septembru - gdje su njihove linije snabdijevanja prekinuli pametniji Ukrajinci - dinamika je potpuno nepovoljna za Rusiju.

Godine truda da se Moskva izjednači sa NATO isparile u šest mjeseci

Izgledi za poraz Rusije ogledaju se u široj slici: Ona nije pobijedila dovoljno brzo protiv slabijeg rivala. Propagandisti na državnoj televiziji nakon Harkova pričali su o tome kako treba "skinuti rukavice", kao da time neće pokazati šake koje su već gotovo sasušene. Ruska vojska, otkrilo se, tigar je od papira.

Decenije će joj biti potrebne da povrati čak i sjenku statusa koji ju je izjednačavao sa NATO. To je možda šira šteta koju je pretrpio Kremlj: Godine truda da se izgradi reputacija Moskve kao inteligentnog, asimetričnog neprijatelja sa konvencionalnom snagom koja ga podržava isparile su u šest mjeseci lošeg upravljanja.

Još ostaje pitanje nuklearne sile, ponajviše zato, jer ga Putin voli postavljati. No čak i ovdje je ruska opasnost smanjena. Prvo, NATO šalje kristalno jasne signale o konvencionalnom uništenju ruske vojske kada bi se upotrijebilo ikakvo nuklearno oružje. Nadalje, ruski saveznici Indija i Kina na brzinu su analizirali nagomilane gubitke Moskve i javno kritikovali nuklearnu retoriku.

Na kraju, Moskvi ostaje pitanje na koje niko uopšte ni ne želi da sazna odgovor: Ako njihov lanac snabdijevanja gorivom za tenkove 50-ak kilometara od granice uopšte ne funkcioniše, kako mogu biti sigurni da funkcioniše nuklearno dugme, čak i ako Putin bude dovoljno lud da ga pritisne? Ne postoji veća opasnost za nuklearnu velesilu od saznanja da su njeni strateški projektili zapravo van pogona.

Evropa shvata da ne smije da bude zavisna od nestabilne politike SAD

Uprkos opipljivom slabljenju Rusije, Evropu ne čeka period veće sigurnosti. Sve glasniji su pozivi na povećano ulaganje u odbranu, što se već i čini, čak i ako oni dolaze u vrijeme kada se pokazuje da je Rusija - dugo vremena ključni problem evropske sigurnosti - sve manja prijetnja.

Evropa shvata da ne smije biti isključivo zavisna od SAD i njegove izrazito nestabilne unutrašnje politike.

Istovremeno, hiljade nevinih Ukrajinaca poginulo je u Putinovom egoističnom i promašenom pokušaju da oživi rusko carstvo. Iz šire perspektive, otkriva se da su autoritarni režimi katastrofalni sastavi u kojima se pokreću ratovi.

Ipak, ovaj čitav debakl donio je i neke pozitivne rezultate. Evropa zna da bez odlaganja mora da prestane da bude zavisna od ruskog gasa, a dugoročno od ugljikovodonika budući da ekonomska zavisnost od fosilnih goriva diktatora ne može donijeti dugoročnu stabilnost.

Kako će se Zapad nositi sa Rusijom koja se kolosalno osramotila u Ukrajini, a zbog sankcija polako ekonomski propada? Treba li se slabe Rusije još bojati? Ovo je nepoznanica sa kojom se Zapad mora uhvatiti u koštac, ali to pitanje više nije toliko zastrašujuće.

Preko sedamdeset godina su Rusija i Zapad čitav svijet držali u šaci pod prijetnjom međusobnog uništenja. Bio je to mir temeljen na strahu. Strah od Moskve trebao bi polako da počne da nestajei, ali sa time dolazi i rizik od krivih procjena. Pojavljuje se i manje zastrašujuća mogućnost: Da Rusija – kao i mnogi autokratski režimi prije nje – polagano propadne, jer je potkopava vlastita nespretna zavisnost od izazivanja straha kod kuće.

Izazov za Evropu sada je kako da se nosi sa Rusijom koja je trenutno u fazi haotičnog negiranja, u nadi da će postati zemlja koja kontrolisano blijedi. Nakon što je potcijenila sposobnost Moskve za zlo, Evropa sada rizikuje da precijeni prijetnju koju ona predstavlja.

( K.B. )