Preambiciozni mediokriteti

Ko se razočarao magarac bio! Ko nije vidio što dolazi, nema prava da se buni. Nema Vlade iako je bila iza ćoška. Nema Ustavnog suda iako je malo falilo. Ničeg nema, krivaca nema jer svi tvrde da su baš oni najčistiji.

Ljudi neće na sve pristati, ali zato političari hoće. Narod se kune u neka nova lica, ali ta lica brzo promijeni moć i sve što moć donosi. Funkcija, čarobna riječ mijenja čovjeka i njegov pogled na svijet. Kad neko dobije funkciju, ne uđe samo u drugo odijelo i cipele, uđe u sasvim drugu ulogu. Javljaju mu se svi, znani i neznani. Opraštaju im, tiskaju im se, mole ih, a i oni se osjećaju potentnije nego što stvarno jesu. Za njima se okreću i oni što ih nisu ranije konstatovali. Od anonimusa postali su “ime”. Kao da su stalno na kokainu, čini im se da mogu sve. Niko im nije ni do koljena, postali su neko i nešto, mala im je odjednom Crna Gora. Mogu sve da završe, mogu sve da prekrše, mogu sve da smuvaju, mogu sve da izmuvaju. Sve prolazi. Odjednom ih sve krene. Dok ne krene nizbrdo, a to bude brže nego što su se nadali. Tek kreću da se čupaju.

Politika omogućava najbrži uspjeh. Za sve ostalo potreban je konstantan rad, trud, talenat i kakav takav kodeks. Za politiku je potrebno samo da grizeš. Ako si gori od svih, tad si najbolji. Zato svaka budala vuče na svoju stranu. Zato i nema strana, jer se sve da promijeniti preko noći. Čim neko ponudi pojas za spasavanje, političari se hvataju jer znaju da nema mjesta dovoljno za sve. Oni će se bez pardona parkirati džipčinom na mjesto rezervisano za invalide. To je princip, tako se “bolje prolazi” u životu. Kad je gužva, sve slobodno je političarima namijenjeno.

Duboko u sebi oni su svjesni sebe. Oni su preambiciozni mediokriteti. Nisu ništa novo, nisu čak ni endemska vrsta, nisu sami sebe izmislili. Već se zna za njih, oni se samo uklapaju u šablon ponašanja. Tamo gdje neko ko ima i prst obraza stane i zapita se da li treba da ide predaleko, preambiziozni mediokritet nema kočnica, on ide dalje, pritisne gas do daske i grabi što više. Što bi rekao Sinatra, “zagrizu i više nego što mogu da sažvaću”. Zalijeću se. Granica nemaju. Zato se brzo i preigraju. Nedorasli su zadatku i prinuđeni su da stalno muljaju. Postaju konvertiti i redom lome noge. Upadaju u paranoju da im neko stalno radi o glavi jer su svjesni da takvi, pokvareni moraju da proklizaju i ispadnu iz neke naredne krivine.

Oni bi pojeli i ono što se ne jede. Zato je moguće uvijek računati na njih u svim spletkama, previranjima i zakulisnim radnjama. Tu su prvi. To im ide. Odlično plivaju u mutnom. Kad lažu gledaju pečatno u oči. Kad su krivi galame. Kad ne znaju ko je kriv uprijeće prstom u onoga ko im je najbliži. Zato nema Vlade, a ima njih. Zato im haos savršeno odgovara jer mogu okriviti sve ostale. U normalnim okolnostima oni su suvišni. Zato se prave da su potrebni, da su jedini spas i da su neophodni. Bogom dani!

Oni znaju da ako siđu sa vlasti nemaju kud. Ne znaju ništa drugo da rade osim da se laktaju. Niko to ne zna tako dobro kao što oni znaju. Zato se drže i noktima i zubima za vlast i fotelje. Ne puštaju. I neće pustiti nikoga da se primakne. Sve će uraditi da sebi obezbijede egzistenciju. Oni ne žive za politiku, politika je njihov život. Biti ili ne biti političar. Oni su u politiku ušli sa štitnikom za zube i bez obraza.

Daleko su dogurali, a u ovoj našoj žabokrečini očekuju ih blistave karijere. Niđe ne bi uspjeli takvi kao što su kod nas uspjeli. Pucaju od samopouzdanja! Naši dragi preambiciozni mediokriteti u preuskim odijelima.

( Đuro Radosavović )