Šta joj bi...

Je li normalna? Ko bi drugi odabrao da spadne s konja na magarca? Šta joj bi…

Ovakva optužujuća čuđenja prožela su intimu političara širom sveta, a ovde pogotovo, povodom – dobrovoljnog, prevremenog, odlaska Džasinde Ardern (42) s mesta premijerke Novog Zelanda. Doživeli su je kao otpadnika od njihovog pravila službovanja – da na vlasti treba opstajati po svaku cenu, što duže, takoreći do poslednjeg daha.

Džasindin potez jeste izuzetak, ali i izdanak šire a neuslišene potrebe. Kad se ima u vidu koliko se ubrzano pogoršava situacija i globalno i u nizu država, mnogi državnici, da imaju savesti bar približno koliko i prepotentnosti, trebalo bi da slede njen primer i odu s vlasti. Ali, to im ne pada na pamet i skloni su da u njoj vide novu, njima neprihvatljivu, pojavu autoopozicionara, osobe kojoj je postalo važnije da se otarasi funkcije nego da joj i dalje služi.

Odluku je, suzno, obrazložila neprikosnovenim argumentima – da joj posao pričinjavao veliku čast, ali da joj se „rezervoar ispraznio“, to jest da joj se energija istrošila (u nizu kriza), pa i da je vreme da se više posveti vereniku i njihovoj četvoroipogodišnjoj ćerkici. U tome ima i neobične simbolike – ćerku je začela u vreme parlamentarnih izbora, posle kojih je došla na vlast, a sada odlazi s vlasti da bi mezimicu više pazila i mazila.

Doduše, popularnost i izvan Novog Zelanda, stekla je i kao retka državnica koja je na radikalan način pokazala da materinstvo i upravljanje nacijom mogu da idu uporedo. Tek je druga liderka u novijoj istoriji (posle Pakistanke Benazir Buto) koja se porodila dok je bila na najvišoj funkciji, a prva koja se s bebom u naručju pojavila na samitu UN.

Pažnju je privukla i kad je sa 37 godina postala dotad najmlađa premijerka na svetu, i kad je porodicama masakriranih lokalnih muslimana saučešće izjavila došavši s hidžabom, i kad se na britanskom dvoru pojavila sa ogrtačem Maora, starosedelaca Novog Zelanda, kako bi podsetila na dug kolonijalista prema njima, a čiji je položaj njena vlada unapredila.

Već visoko kotiranu zemlju na listi humanog razvoja (13. u svetu, treća izvan Evrope) nastojala je da unapredi nizom reformi, a kad je u ekonomsku politiku uvrstila i pravo na „postizanje sreće“, postala je globalna zvezda socijaldemokratije. Hvaljena je i kao jedna od prvaka u borbi protiv pandemije, ali je pritom došlo i do bumerang efekta.

Dugotrajni karantin je usporio privredu, povećao inflaciju pa je i njoj i njenim laburistima naglo opala podrška pred oktobarske parlamentarne izbore, što pojedini analitičari uzimaju kao povod za njeno skraćivanje drugog trogodišnjeg mandata. Međunarodni rejting joj, međutim, nije opao.

Sa svih strana joj stižu priznanja. Posebno ističu: uzdizanje jedne male nacije (nešto više od pet miliona duša) među specifične globalne uzore, jer je ubrizgala empatiju u današnje sve grublje odnose, uz lični primer Džasinde, kao inventivne i liderke izrazite emotivne inteligencije.

Čuju se predviđanja da bi, sa stečenim ugledom, ova diplomirana komunikatorka mogla da izgradi zavidnu karijeru predavača na međunarodnim scenama. Uz ostalo, da pouči kako političari treba da pronađu pravi trenutak za povlačenje s funkcija, da ne budu zadrti, a onda i jalovi, u pokušajima da sačuvaju vlast kao Donald Tramp, Boris Džonson, Žair Bolsonaro…

Vladari koji su izdejstvovali praktično neograničene mandate, poput Vladimira Putina i Si Đinpinga, neće uzeti savet u Džasindinom stilu, ni u ovlašno razmatranje, jer je njima, navodno, „nepresušan rezervoar“. Pune ga i podrškom pripadnika povlašćenog sloja, kojima godi neprolazna vlast. Takvi se instinktivno pribojavaju, obistinjenja nepročitanog istraživanja, koje navodi Njujork tajms, po kome se dve trećine diktatura, posle hladnog rata, srušilo kao sistem, ubrzo po odlasku vođe s vlasti.

Kad bi nas, kojim slučajem pohodila, Džasinda bi zanemela. Ovde je dobrovoljna, prevremena, ostavka omražena među onima koji mogu da je daju, skoro kao kriminal među poštenim građanima.

Šef države je, na primer, dvadesetak puta obećao da će se povući s čela vladajuće stranke, ali to nije učinio. Kad bi zaista otišao, to bi značilo i njen kraj, upozorio je njegov bliski saradnik. A ostavku nisu, s malim izuzecima, podnosili ni lideri partija posle izbornih poraza.

To, naravno ne umanjuje dejstvo Džasindinog primera, izvan zona, kao što je naša, gde je odlazak s funkcije proskribovan kao autoopozicija. Ona je, pak, pokazala da baš dobrovoljna, prevremena, ostavka na najviši položaj, može da bude vrhunski državnički čin. Za dobro i zemlje i porodice, pa i sopstvene stranke, kao i zarad promene ličnih prioriteta.

Prisećam se, ovim povodima jednog televizijskog takmičenja u pantomimi. Trebalo je mimikom i rukama objasniti termin – svrha. Dovitljivi predstavljač ga je objasnio tako što je prvo šakama jednostavno prikazao vrh i onda pokazao silazak s njega.

Uspeo je. Svrha je definisana kao odlazak s vrha. Posle više decenija se ova varijanta smisla politički potvrdila, zahvaljujući Džasindi.

Ima li ikog ovde, pa i drugde, da od nje preuzme tu štafetu?

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )