Ibijev cirkus

Moja odluka da sebi upropastim jučerašnji dan, bila je donekle iznuđena. Ništa novo niti dobro nije moglo da se očekuje u tzv. narodnoj skupštini. U stvari, nimalo me nije zanimala rasprava o Kosovu. Taj učestali sajam kvantaškog rodoljublja davno je ostao bez smisla.

Rasprava je započela turobnim i potpuno praznim, pa i suvišnim uvodom prvaka melodrame. I licitiranjem o sumnjivoj ljubavi prema otadžbini: između uvodničara koji je nastojao da objasni sebe u supstanci koje nema, i parlamentarne desnice koja se upinjala da to što ne postoji sačuva po svaku cenu.

U takvoj fikciji, vladar je imao nedostižnu prednost, ali i poziciju vuka od slame. Poslednja reč je uvek bila njegova, ali nije uspeo niti je imao snage da objasni šta je na stolu: šta se nudi, šta se mora? Bez čega se ne može, šta nas ubija a šta ostavlja u statusu države invalida?

Da li je rešenje u odbijanju ponude koja se ne odbija, odlaganju odluke ili u nevoljnom pristajanju na ono što se mora? Odbijanje bi vodilo u sanitarni kordon i u potpuni slom. Ali onaj koji je već nagovestio da ne sme da odbije to na šta će pristati, pod pritiskom svojih nestabilnih emocija i misaonog sklopa, obećao je da neće pristati ni na šta što kida državni prostor koji je davno otkinut.

Na tom nivou rasprava je postala delimično zabavna, haotična, prazna, tegobna i prilično tužna. Ta galama, u stvari, nije obavezivala nikoga ni na šta. Osim desnih mikro partija koje su razvile transparente i plakate kojim su vladaru pripisivale izdaju zemlje i svega što se može izdati, i pozivale ga da odstupi. Demokratske poslaničke grupe (njihovi lideri) optuživali su ga za nesposobnost, nepodnošljivu bahatost, kriminal, silne nepodopštine, zvaničnu glupost, komičnu nadmenost, despotizam, korupciju i gušenje svake slobode. I oni su ga pozivali da se pokupi i ode, i to odmah.

Dveri i Zavetnici su ustali sa svojih mesta i krenuli u pešački pohod na Vučića i Orlića. Ovi su to shvatili kao izazov na tuču, pa su mobilisana dva sirova reda poslanika-bodigarda iz vladajuće stranke. Napravljen je živi štit ispred prve zvezde. Tada je on, razjaren, uplašen i potpuno smlaćen nazvao svoje protivnike huliganima i kukavicama, sa kojima je spreman da se bije sam.

Za sve ove godine, nikada nije bilo tako izbezumljenog Vučića. Njegova osakaćenost dobija nove, opasne oblike. Njegove su plačne grimase bile estetski i emotivno nepojmljive a bes nestišljiv. Baš je bilo gadno za gledanje, odvratni prizori nisu prestajali. Nije kontrolisao svoje teške ispade, niti reči koje je rafalno izbacivao: lopovi, huligani, antidržavni elementi, izdajnici, nasilnici… Vi sa mnom da se bijete, jadnici jedni!

Dođite, da vas vidim tako hrabre, šta je vas trojica, vi hoćete da me bijete? Šta ti tamo lupaš u klupu, klupa ti smeta, je li?! Pa ajde, da vas vidim, evo miran sam i hladan kao glečer. Priđite, sram vas bilo, kukavice jedne. Znam ja vas, huligani, ne možete mi ništa, ajde, dođite… Nemam ja nikakav problem sa svima vama da izađem na kraj.

Sa galerije je dobio podršku, usklike i aplauz mnogih lica sa poternica. Najskuplje srpske glave koje su na svojim ramenima nosili Simo Spasić i Milan Radojičić, dominirale su prostorom balkona. Povremeno su se odozgore čuli neprirodni krici.

Izmoždeni govornik je često podizao pogled i obraćao se delegatima probranih Srba sa Kosova, koji su gore postavljeni kao poželjni korektiv rasprave.

Negde oko podneva, sednica je prerasla u obračun većine i njenog vođe sa svima. Videlo se da je Kosovo poslednja stvar koja se tiče bilo koga u velikoj dvorani. To je bio tragični opit posustalog društva koje je davno ostalo bez demokratskih potreba.

Jedan iz dinastije Krkobabića (najmlađi) zapaljivim ratničkim tonom izgovarao je neopisive trivijalnosti, uz zvuke odobravanja sa najvažnijeg mesta. Mali Krkobabić, član penzionerske stranke je odmah izrastao u manekena besmisla, postao je ubedljivi prvak festivala u izgovaranju uzvišenih gluposti.

Bilo je i nekoliko dobrih govora, besednici su se uspešno bavili problemom Vučićevog mahnitog cezarizma i njegovim neumornim štetočinstvom. Zoran Lutovac misli da problem Srbije nije Kosovo, nego Vučić na vrhu vlasti, kad on više ne bude tu onda se možemo dogovarati kao ljudi koji mogu bez smetnji da žive na istom prostoru. Sa Vučićem to nije moguće, njegova tiranija uništava svaku ideju o normalnosti, on emituje mržnju, to je jedino što može da ponudi. Na optužbu da ga mrzi, Lutovac je odgovorio: „Za mržnju su potrebne emocije, a ja prema vama ne osećam baš ništa. Ne mrzim vas, nego prezirem.“

Miroslav Aleksić misli kako Vučić ne može da bude garant nikakvog sporazuma, ni sa kim, jer bi to značilo njegov opstanak na vlasti, a onda bi sve bilo uzalud. Važnije od Kosova je da Vučić ode, i odgovara za svoj rušilački bilans. Sa njim neće biti ničega pa ni Kosova, kao što ni danas sa njim nema ničega osim propasti.

Odmah je Vučić našao podatak da je Aleksić u školi imao dvojku iz ruskog, i da je pokrao neke pare.

Predsedavajući Orlić se trudio da bude bolji od vođe u grdnjama nepodobnih, njegova servilnost nije imala granica. To je bio prikaz oglednog poltronstva, ulizištvo koje pomera granice.

Konačno smo saznali da je sve što nas čeka velika tajna. Vučić je najpre lamentirao nad onim što mora, a zatim deset puta ponovio da to neće učiniti. I da Kosovo neće u UN, jer on lično to neće dozvoliti. Dobio je kimovski aplauz koji niko nije smeo da prekine, i to je bio pouzdani uvid u dimenzije besmisla i rasula, izvor srama i melanholije pred ludim Mesijom.

Bila je to mala seoska priredba samo za jednoga. On se na njoj pokazao kao umorni, neprijatni i neotesani govornik u kome nema ničega. Kao što ničega nema ni u nama.

(Peščanik.net)

( Ljubodrag Stojadinović )