Povratak kontrole

Pred sam Božić, na rođendan mog pokojnog oca, obišao sam ulice u kojima je odrastao - duge nizove viktorijanskih kuća pored kanala na periferiji Mančestera. Kada bismo kolima prolazili njegovom ulicom dok sam bio dečak, govorio je (ne skrećući pogled): „U toj kući sam odrastao“.

Našavši se pred istom kućom nekoliko decenija kasnije, otkrio sam da se prodaje i da unutra nema nikoga. Konačno sam mogao da provirim kroz prozor dnevne sobe. Znao sam da su bili siromašni, ali nisam očekivao dnevnu sobu veličine hotelskog lifta.

Kuća se prodaje po ceni od 30.000 funti: spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Tridesetih godina u njoj su živeli jedan rudar i njegova supruga, troje dece, sećanje na dva pobačaja i teško bolesni deda.

Ali nije me to me povredilo. Pobesneo sam kada sam na sajtu agencije video fotografije koje pokazuju da je tu nedavno neko živeo, u ruševnoj kuhinji, među zidovima koji se ljušte od vlage kao da je 1930, sa jednom gasnom grejalicom za čitavu kuću.

Ne znam šta se dogodilo sa tim poslednjim stanarima. Znam da je očeva porodica uspela da pobegne odande i povrati kontrolu nad svojim životom.

Njegov otac je pripadao generaciji rudara koji su se izborili za tuševe na poslu umesto plehanih korita kod kuće, za pravo na štrajk i život u opštinskim stanovima umesto u slamovima. Očeva porodica je dočekala 1939. u stanu u obližnjoj opštinskoj zgradi, sa baštom i rasporedom prostorija i nameštajem na kojima bi im pozavideli mnogi današnji podstanari.

Drago mi je što je Keir Starmer godinu započeo obećanjem da će pomoći lokalnim zajednicama i radničkoj klasi da „povrate kontrolu“. Biću još srećniji kada to obećanje ispuni.

Zato što je gubitak kontrole nad osnovnim životnim izborima jedan od najvećih generatora nepravde. Ono što je otac najviše pamtio iz 30-ih godina prošlog veka nije nemaština - već bespomoćnost i poniženje koje su trpeli odrasli ljudi u njegovom okruženju.

I danas u svakoj narodnoj kuhinji, sigurnoj kući, prihvatilištu za beskućnike ili centru za socijalni rad možemo čuti iste priče koje je otac pričao kada je govorio o svom detinjstvu: to su priče o porazu. Ali prenošenje kontrole na lokalne zajednice nije tako jednostavno kao što zvuči. Jer ono što nam u modernom kapitalizmu oduzima kontrolu nije država već samo tržište.

Besni smo zbog odumiranja gradova, propadanja zdravstvenih službi, rušenja dečjih igrališta, besni smo zbog luksuznih stanova u vlasništvu špekulanata u kojima niko ne živi, zato što smo od 80-ih godina prošlog veka kontrolu prepustili tržišnim silama.

I ne samo to. Kao što naglašava ekonomista Will Davies, norme tržišnog ponašanja smo nametnuli kao standard u svakodnevnom i političkom životu, čak i tamo gde to niko od nas nije tražio.

Na primer, Mančesterskim kanalom koji prolazi kroz čak 11 izbornih jedinica, uključujući onu u kojoj sam odrastao, upravlja se na osnovu „Pedesetogodišnjeg plana razvoja“ koji nisu doneli organi lokalnih vlasti već privatni vlasnik kanala, grupacija Peel.

Mogu se pretpostaviti potezi kojima Keir Starmer gradskim ili okružnim vlastima u Mančesteru, ili nekoj regionalnoj instituciji nadležnoj za razvoj infrastrukture, daje više „kontrole“ u vođenju stambenih politika, oporezivanju ili urbanističkim planiranju. Ali važnije je pitanje kako osigurati više uticaja i kontrole građanima nego što ih ima grupacija Peel.

Čak ni Gordon Brown, posle godina sastavljanja nacrta zakonskih akata za potrebe Laburističke stranke, nije uspeo da smisli ništa bolje od „zakonske preporuke da se odluke, kad god je to moguće, donose u skladu s potrebama i uz saglasnost ljudi na koje razmatrane odluke direktno utiču“. Hvala mu na tome, ali to je još uvek daleko od efektivne kontrole ljudi nad svojim životima.

Stvarna kontrola bi podrazumevala pravo veta na odluke građevinskih kompanija registrovanih u poreskim utočištima koje grade luksuzne stanove, davanje prava svakoj porodici da od stanodavca zahteva adekvatne uslove za život, pod pretnjom zaplene nekretnine od strane lokalnih vlasti po ubrzanom postupku.

Kontrola bi podrazumevala moć zajednica koje žive u blizini velikih infrastrukturnih objekata, kao što je Mančesterski kanal, da same planiraju svoju budućnost.

Takvu kontrolu nije lako ostvariti. Znamo da su zatvaranju svake lokalne bolnice i urgentnog centra prethodile kampanje protiv toga. Ali stvarnost modernog sistema zdravstvene zaštite je takva da je to ponekad neizbežno.

Ako Keir Starmer veruje da je agenda prenošenja kontrole na lokalni nivo moćno oružje u rukama Laburističke partije, mislim da je u pravu. Ali vara se ako misli da je to lak posao.

Da bi lokalne zajednice zaista stekle kontrolu nad svojim poslovima potrebne su nam ne samo institucije već i živa politička zajednica sa uhodanim metodama rešavanja sukoba, spremna da prihvati različite kulture i podstakne toleranciju i poverenje u svakodnevnim odnosima. Ako želite da vidite kakvo je realno stanje danas, dovoljno je da pogledate komentare čitalaca na veb stranici bilo kojih lokalnih novina. Naša sposobnost političke kontrole svojih zajednica atrofirala je tokom 40 godina tržišne revolucije.

Neki izazovi su tako veliki da se ne mogu rešavati lokalno. Ko će platiti „pravičnu tranziciju“ u lokalnim zajednicama, neophodnu da bismo se rešili naftnih i gasnih instalacija? To ne može biti lokalno stanovništvo. Ko će obaviti dekarbonizaciju energetskog sistema? To ne mogu učiniti lokalne zajednice.

Razmišljam o prošlosti radničke klase bez sentimentalnosti. Za mog oca ta prošlost je bila previše surova da bi o njoj previše govorio. Ali u tim uskim ulicama koje sam obišao ovog Božića, stešnjenim između kanala, poljskih klozeta i štala, ljudi su naučili da sanjaju, grade solidarnost i zauzimaju se za sebe i druge.

To je deo programa preuzimanja kontrole na kome laburisti treba da rade.

(New European; Peščanik.net: prevod: Đ. Tomić)

( Paul Mason )