Indoktrinacija u školi

Desničarski guverner Floride Ron DeSantis i njegova administracija nedavno su blokirali predlog naprednog kursa afroameričkih studija za srednjoškolce, najavljujući odluke koje će sprečiti državne univerzitete da imaju nastavne programe o rasnoj raznolikosti, jednakosti i inkluziji ili o tzv. kritičkoj teoriji rase. Ovi potezi usledili su nakon što je Florida prošle godine usvojila zakon, popularno nazvan „Ne reci gej“, koji nastavnicima zabranjuje da podučavaju đake o pitanjima seksualne orijentacije.

DeSantis i drugi konzervativni političari tvrde da spasavaju američku omladinu od levičarske indoktrinacije, kao i da bi đaci umesto toga trebalo da budu izloženi „građanskom vaspitanju“ koje veliča patriotsku viziju Amerike. Međutim, dok se DeSantis i njegov sve veći broj sledbenika predstavljaju kao šampioni građanskog vaspitanja, oni zapravo potkopavaju suštinu nastave građanskog: ne praviti od dece „patriote“ niti im samo puniti glavu činjenicama (koliko ono beše ima grana vlasti?), već im omogućiti da budu neustrašivi, kritični građani.

Upravo je taj poduhvat ugrožen ovim sistematskim kampanjama zastrašivanja. Zapravo, DeSantisov krstaški pohod protiv obrazovanja dvostruko je autoritaran - neskriveno koristi moć države za suzbijanje ideja i informacija, podrazumevajući pritom da se podučavanje dece u suštini svodi na nametanje jedne ili druge doktrine.

Otvoreno je pitanje da li je nacionalni Odbor koledža pokleknuo pod pritiskom konzervativaca kada je uklonio navodno kontroverzni materijal iz novog naprednog kursa afroameričke istorije za srednje škole. Takođe je otvoreno pitanje u kojoj će meri advokati za građanska prava i zagovornici slobode govora biti u stanju da na sudu zaustave DeSantisove cenzorske zakone. Ali jedno je jasno: šteta je već naneta američkoj demokratiji. Uprkos hrabrom otporu, mnogi nastavnici i profesori su zastrašeni. Kao što znamo iz primera porasta autoritarizma u drugim zemljama i vremenima, sveobuhvatna represija nije uvek neophodna mera: neki će se povinovati unapred, neki će se prilagoditi i izbegavati nepoželjne teme.

Takođe znamo iz antiobrazovnih krstaških pohoda (prerušenih u kulturne ratove u jednoj Mađarskoj), da se branioci akademskih sloboda suočavaju sa posebnim dilemama, koje se danas reprodukuju u Americi. S jedne strane, oni mogu da kažu da njihov rad nema veze sa politikom, jer je obrazovanje stvar nauke i da oni deci govore samo činjenice. Takođe mogu da pojačaju naglasak na manje sporne poduhvate kao što je „učenje služenja zajednici“. Ipak, služenje zajednici, koliko god bilo vredno i za đake i za zajednicu, ne može da zameni istinsko političko obrazovanje, gde đaci uče da diskutuju i, iznad svega, da se ne slažu. Kako kaže Ron Denijels, predsednik Univerziteta Džon Hopkins, studenti su sve spremniji da volontiraju što je sjajno (a i uvek lepo izgleda u biografiji), ali su manje voljni da se direktnije angažuju u demokratskoj politici - a čini se da su fakulteti saučesnici u tom trendu.

Nastavnici su s pravom zabrinuti da bi, u doba hiperpolarizacije, politika mogla dovesti do eksplozije u njihovim učionicama; takođe im često nedostaju vreme, resursi i veštine da se nose s onim što može biti dugotrajan i težak proces u kome mladi ljudi uče kako da pregovaraju o svojim razlikama na demokratski način. Na sve to, zavladao je osećaj da globalno zaostajemo u tehničkim oblastima (STEM) i da zato ne treba da gubimo vreme na meke teme koje nam neće biti od pomoći u nadmetanju sa Kinom.

Ali tu nema srednjeg rešenja: oni koji proglašavaju navodni „obrazovni establišment“ svojim neprijateljem neće prihvatiti tvrdnju da se škole ne bave politikom. Ljudi poput Viktora Orbana i njegovog učenika DeSantisa predstaviće profesore kao liferante opasnih ideologija bez obzira na sve, jer je to njihov politički biznis model. Moralna panika i nastaje zato što politički preduzetnici žele da je šire; to se ne može rešiti pokušajima smirivanja ili promenom teme.

To se posebno odnosi na širenje propagande o pogubnom uticaju pedagogije. Školovanje dece se odvija blizu kuće, ali nije pod kontrolom roditelja. Raspirivanje njihove zabrinutosti zbog onoga što se dešava deci dok su van njihovog domašaja može biti veoma delotvorno. Nije slučajno to što su teoretičarima zavere poput QAnona roditeljski strahovi glavni resurs izazivanja panike i mržnje.

Dakle, treba li jednostavno priznati da je sve politika, uvek i svuda, i da svako naprosto treba da širi svoju ideologiju? Naravno da ne. Obrazovanje je političko ne zato što svako može da podučava nevine štićenike svojoj politici, već zato što je neophodno za opstanak demokratije. Kako je rekao Džon Djui, najveći filozof obrazovanja 20. veka, „demokratija se mora iznova rađati u svakoj generaciji, a obrazovanje je njena babica“. Zemlje sa demokratijama koje dobro funkcionišu postižu dobre rezultate i u građanskom vaspitanju. Ali to nije samo pitanje znanja o demokratiji već delanja demokratije, što može biti nelagodno, pa čak i izazvati uznemirenost i krivicu, osećanja koja inkvizitori sa Floride žele da zakonom proteraju iz učionica.

Dobri nastavnici pomažu đacima da nauče kako da misle o pojedinim pitanjima; ne govore im šta da misle. Indikativno je to što neki konzervativni krstaši, očigledno skloni tome da svoj pristup projektuju na druge, ne mogu da zamisle takav način podučavanja. Za njih je obrazovanje oružje; o sadržaju se ne raspravlja, sadržaj se zadaje. Jedna je stvar imati primedbe na konkretan nastavni plan i program, a nešto sasvim drugo zalagati se (na tragu Trampove Komisije o 1776) za nastavu istorije kao trening iz patriotizma i krute indoktrinacije.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Jan-Werner Müller )