Predsjednički izbori: mnogo buke ni oko čega?

Predsednički izbori u Crnoj Gori zakazani za 19. mart, imajući u vidu spisak kandidata, će imati mnogo veći značaj kao verodostojno ispitivanje javnog mnjenja o podršci partijama i koalicijama u biračkom telu nego što će imati političku težinu ili posledice na akutnu krizu koja traje već godinu dana. Mada, s obzirom na to da Ura i SNP verovatno neće izlaziti iz taktičkih razloga sa svojim kandidatima, i izborna provera podrške građana ostaće zakinuta za taj važan podatak i pored toga što protivnici dve vladajuće stranke insinuiraju da ne mogu da pređu ni izborni prag za ulazak u novi saziv Skupštine.

Pogrešno bi bilo davati značaj predstojećem izjašnjavanju građana sa izborima za predsednika 2013. godine kada su glavni rivali bili Filip Vujanović i Miodrag Lekić. Tada je u igri bila veoma važna simbolika jer je DPS, u tom periodu, bio nepobediv i naneti mu poraz je otvaralo vrata i promeni vlasti. To sada nije slučaj jer DPS nije na vlasti a gubi izbore već dve i po godine, sa izuzecima koji potvrđuju pravilo, od parlamentarnih do lokalnih u svim najvažnijim i najvećim gradovima Crne Gore.

Ovlašćenja predsednika Crne Gore su tako limitirana da su apsolutno dijametralna političkom legitimitetu neposrednog izbora. Reč je o anomaliji koja nije prisutna samo u Crnoj Gori. Tako je u Srbiji, Hrvatskoj, Austriji gde se takođe predsednik bira direktno i pored toga što su na snazi sistemi u kojima je predsednik tek malo više od ceremonijal majstora.

Takav politički sistem je štetan jer predstavlja opasnost za demokratiju, vladavinu prava i stabilnost zemlje. Praktično sve zavisi od političke ličnosti i odnosa snaga u parlamentu, a to nije dobro za društva koja nemaju veliku demokratsku kondiciju. Primer Borisa Tadića je indikativan. On je bio korektan predsednik dok njegova partija nije imala dominantnu ulogu u parlamentu a kada ju je dobila on je počeo da prekoračuje nadležnosti. Vidna je razlika u ponašanju Ive Josipovića i Zorana Milanovića u ulozi predsednika Hrvatske, dok je Tomislav Nikolić u Vučićevom dobu bio predsednik Srbije baš kao što je to bio Milan Milutinović u Miloševićevom, dok je Vučić, bukvalno, uzurpirao kompletno vlast od Vlade Srbije i parlamenta.

Tu je i primer Austrije. Aleksander Van der Belen je političar koga bi svaki građanin poželeo za predsednika: odmeren, skroman, normalan. Ne samo zato što ide javnim prevozom na posao ili na biciklu bez telohranitelja, i što se njegovo imovno stanje i njegovih najbližih rođaka nije uvećalo ni za evro, već zato što je oličenje političara u službi građana. Međutim, pre šest godina cela Austrija, i sa njom EU, su drhtale u ponovljenom drugom krugu predsedničkih izbora kada je Van der Belenu bio rival Norbert Hofer, eksponent austrijske ekstremne desnice. Svima se koža ježila od pomisli da bi predsednik Austrije mogao da bude neko ko ima nostalgiju za pangermanskim idejama.

Direktno izabrani predsednik u sistemima kao što je crnogorski je problem i kada je šef, formalni ili neformalni, vladajuće koalicije ili partije kao i kada je lider opozicije. U prvom slučaju imamo zloupotrebu položaja jer preuzima, neovlašćeno, poslove koji po slovu zakona i ustava pripadaju vladi a u drugom vrši opstrukciju i podriva sistem oko formalnih pitanja ili minira zvanične stavove vlade u spoljnoj politici i odbrani.

Za razliku od Francuske ili SAD gde predsednici imaju velike nadležnosti, pogotovo u spoljnoj i odbrambenoj politici, predsednik Crne Gore je dužan da u inostranstvu predstavlja politiku koju je utvrdila vlada a ne svoju. Ustav ne vidi predsednika ni kao vrhovnog komandanta Vojske Crne Gore jer je on samo primus inter pares u Savjetu za odbranu i bezbjednost i dužan je da komanduje na osnovu odluka Savjeta u kojem su još premijer i predsednik Skupštine. Predsednik ne može ni da zaustavi izglasavanje zakona u Skupštini, može samo da uspori njihovo donošenje, vraćajući ih parlamentu na ponovno glasanje i to samo jednom.

Oblast gde predsednik ima realnu vlast je imenovanje ambasadora jer ne postoji mehanizam koji može da ga natera da potpiše ukaze za imenovanja šefova diplomatskih predstavništava u stranoj državi ako to ne želi. Eto zašto Crna Gora nema ambasadora na brojnim važnim adresama u svetu počev od najvažnije, u Vašingtonu.

U nezavisnoj Crnoj Gori Filip Vujanović je korektno, i bez velike prašine i ambicija, obavljao dužnost predsednika. Milo Đukanović se u prve dve godine mandata, poput svojih kolega u Srbiji, Tadića i Vučića, ponašao kao da u Crnoj Gori imamo predsednički a ne premijersko-parlamentarni sistem. U drugoj polovini mandata je činio sve da diskredituje u očima saveznika u EU i NATO novu vlast, a na unutrašnjem planu je podmetao klipove pod točkove kad god mu se ukazala prilika.

Zbog svega prethodno rečenog predsednika bi trebalo birati posredno u parlamentu od strane poslanika i predstavnika lokalnih i drugih grana vlasti, kao što je slučaj u Nemačkoj i Italiji gde predsednici imaju, više-manje, iste nadležnosti kao i u Crnoj Gori. Uvođenjem kvalifikovane većine za izbor predsednika bi se obezbedilo da ličnosti koje dobiju to poverenje budu zaista predsednici svih građana, a ne samo onih koji su glasali za njih, i da obavljaju svoju dužnost nepristrasno i po slovu zakona i Ustava.

Lider Pokreta Evropa sad (PES) Milojko Spajić je sa kandidaturom za predsednika Crne Gore napravio taktički logičan potez, ali je strateški gledano pogrešan. Ako pobedi na predsedničkim izborima, Spajić će podići svoj i rejting PES-a, ali će sebe izbaciti iz igre za ulogu premijera nakon sledećih izbora. Takođe, naći će se u poziciji da bude optužen da je Đukanović 2.0 ako pokuša da kao lider stranke utiče na rad Vlade, dajući za pravo svojim kritičarima.

Spajićeva odluka čudi jer on dolazi iz poslovnog miljea gde se pre svakog poteza analizira odnos rizika i potencijalne dobiti, tim pre što Milojko sa svojom dinamičnošću i karakterom ima mnogo izraženiju staturu za premijera nego za predsednika. Lider PES-a ima ozbiljne šanse da bude prvi predsednik Crne Gore koji nije član Komunističke partije ili njene naslednice DPS-a, ali su rizici prilično izraženi jer je bilo lako predvideti da će se protiv njega povesti prljava kampanja. Ona ga možda neće zaustaviti na putu ka pobedi na predsedničkim izborima, ali će imati otrovne repove koji će izlaziti na površinu u svakoj zgodnoj prilici.

Eventualni poraz Spajića od kandidata DF-a Andrije Mandića ili neprolaženje u drugi krug doneo bi mnogo više političke štete PES-u nego što bi Milojkov izbor za predsednika doneo benefita. Čini se da u PES-u nisu uzeli u razmatranje taj aspekt ove političke partije i da od drveta nisu videli šumu, a to je adekvatna metafora za ulogu i značaj predsednika i premijera i vodeće političke snage u vladajućoj parlamentarnoj koaliciji.

Indikativno je da su DF i DPS sa njihovim satelitima podelili uloge. U DF-u imamo odred zadužen za dnevno “pucanje” po Spajiću dok u DPS-u i dalje nišane Građanski pokret Ura i premijera Dritana Abazovića. U tome se ističe posebno, uslovno rečeno, stara garda, od lidera Pokreta za promjene Nebojše Medojevića do predsednika Đukanovića. Prvi je uzeo na nišan Spajića, drugi Abazovića. Nije reč samo o ideološkom, već i generacijskom i svetonazorskom sukobu.

I na kraju, jedno malo pojašnjenje. Jedan kolega mi je pripisao njegovo mišljenje da Ivan Vuković i Dritan Abazović na isti način zloupotrebljavaju aktuelni položaj i situaciju da bi zadržali gradonačelničku odnosno premijersku poziciju. To ne odgovara istini, jer je u Vukovićevom slučaju reč o zloupotrebi, a u Abazovićem o političkom oportunizmu.

Vuković je izgubio izbore u Podgorici i zahvaljujući opstrukciji i instrumentalizovanim žalbama nefunkcionalnom Ustavnom sudu ostaje i dalje na vlasti u glavnom gradu jer ne dozvoljava da se formira nova gradska skupština koja bi izabrala novog gradonačelnika. To znači da nema ni legalitet ni legitimitet da bude gradonačelnik. Abazović je premijer u tehničkom mandatu i po slovu zakona ostaje na toj dužnosti dok se ne izabere nova vlada, bilo od strane aktuelnog saziva Skupštine ili novog posle izbora. Dakle, Abazovićeva funkcija sa legalističkog aspekta nije sporna, o legitimitetu može da se vodi ozbiljna i duga rasprava.

NADLEŽNOSTI PREDSJEDNIKA

Vredi li organizovati direktne izbore za predsednika države imajući u vidu nadležnosti koje mu daje Ustav ili je bolje primeniti pravila u zemljama sa sličnim, ili gotovo identičnim rešenjima, da se predsednik bira posredno u parlamentu ili u proširenom sazivu parlamenta? Prosudite sami.

- Predsednik predstavlja Crnu Goru u zemlji i inostranstvu;

- komanduje Vojskom na osnovu odluka Savjeta za odbranu i bezbjednost;

- ukazom proglašava zakone;

- raspisuje izbore za Skupštinu;

- predlaže Skupštini: mandatara za sastav Vlade, nakon obavljenog razgovora sa predstavnicima političkih partija zastupljenih u Skupštini; dvoje sudija Ustavnog suda i zaštitnika ljudskih prava i sloboda;

- postavlja i opoziva ambasadore i šefove drugih diplomatskih predstavništava Crne Gore u inostranstvu, na predlog Vlade i uz mišljenje odbora Skupštine nadležnog za međunarodne odnose;

- prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika;

- dodjeljuje odlikovanja i priznanja Crne Gore;

- daje pomilovanja;

- vrši i druge poslove utvrđene Ustavom ili zakonom.

( Željko Pantelić )