Milošević je bio mnogo gori

Slobodan Milošević je bio apsolutno zlo. Njegovo političko nasleđe i “bolest” koju je posejao u srpskom društvu znači kancer koji metastazira i ne može da bude iskorenjen već samo lečen i držan pod kontrolom. Zato je svako poređenje Miloševića sa bilo kim, pa i sa Aleksandrom Vučićem kontraproduktivno. Štaviše, to je bagatelisanje sa zločinima, patnjama, nesrećama koje je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije naneo narodima bivše Jugoslavije, uključujući i Srbe. Ko je mislio da se Miloševićeva zaraza može izlečiti jednim prevratom, pa bio on i petooktobarski, naivan je ili zlonameran. Deceniju Miloševićeve vlasti građani Srbije plaćaće još dugo, pogotovo ako je zaborave ili relativizuju.

U uvodu svojih Embahada Miloš Crnjanski je objasnio motiv za pisanje tog dela kroz želju “da period u srpskoj istoriji koji je bio pun nesreća, žalosti, strahota ostane sa nekim svedočanstvom jer će uskoro to vreme biti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se njegovim vršnjacima činilo vreme u kojima su Obrenovići vedrili i oblačili Srbijom”. Po istom principu su potrebna svedočanstva i živo sećanje na najmračniji period u srpskoj istoriji kako buduće generacije ne bi relativizovale, potcenile ili čak zaboravile trinastogodišnju vlast bračnog para Milošević-Marković. To bi bio siguran put da se istorija, ako uzmemo kao ispravnu teoriju Karla Marksa, ponovi kao farsa ili kao urnebesna tragedija (Dušan Kovačević).

Milošević je apsolutno zlo jer je koristio državu, njene poluge moći, policiju, pravosuđe, birokratski aparat za niz krivičnih dela: od zloupotrebe položaja i uzurpiranja vlasti do ubistava. Na jednom od mitinga srpske opozicije tokom devedesetih godina Zoran Đinđić je zapazio da gotovo svaka država ima mafiju, ali da samo u Srbiji mafija ima državu. Drugim rečima, kada kriminalci odluče da ubiju jednu ili više osoba to je zlo. Kada država, odnosno njeni predstavnici, ubiju ili pokušaju da ubiju jednu ili više osoba, to je apsolutno zlo. Kriminalci su po svojoj definiciji neprijatelji građana i države jer krše zakone, ugrožavaju red, mir i dovode u opasnost slobode i prava ljudi. Prvi zadatak, svake vlasti, je da štiti svoje građane i obezbeđuje red, mir i garantuje prava i slobode. Kada država, i pored toga što ima sve instrumente na raspolaganju, od fizičke do pravne moći( policija i pravosuđe), dejstvuje kriminalno - ubija svoje građane, ugrožava red i mir i dovodi u opasnost slobode i prava svojih državljana kršeći sopstvene zakone - onda je ona apsolutno zlo. Građanin, uz pomoć države, može da se brani od kriminalaca, ali od kriminalne države nema spasa.

Karakter Miloševićeve vladavine se ogleda kroz razvoj kriminalnog delovanja države koju je on personifikovao. Njegov režim je prešao put od nelegalnog uklanjanja ljudi sa funkcija, položaja, radnih mesta, primene ostrakizma i mobinga preko prebijanja i torture u policijskim stanicama i zatvorima do likvidacija ili pokušaja ubistava. Istorija poznaje dve vrste autokrata i diktatora. Prva osvaja vlast uz pomoć sile, kriminalnog delovanja, ubistava i kasnije uz pomoć indoktrinacije i medijsko-obarazovnog monopola vlada bez upotrebe prekomerne sile i političkih ubistava. Primer vladavine Musolinija u Italiji ili Josipa Broza u Jugoslaviji to ilustruju. Druga grupa dolazi na vlast nenasilno, čak i na demokratski način, ali da bi ostala u sedlu postepeno počinje da primenjuje sve veću silu i služi se kriminalnim delovanjem devijantnih delova državnog aparata. Toj drugoj grupi je pripadao Milošević.

Kada je skinuo sa vlasti Ivana Stambolića krajem osamdesetih godina prošlog veka Milošević se zadovoljio sa potpunim odstranjivanjem iz političkog života svog “pokrovitelja”. Kada se Miloševiću zaljuljala vlast 2000. godine, Stambolić je ubijen samo zato što se šuškalo da bi mogao da bude kandidat opozicije na izborima. Bračni par Milošević-Marković nije opraštao ono što je u njihovim očima bila “izdaja”. Zbog sličnog tipa “izdaje” život je izgubio i Slavko Ćuruvija. Država je ubila beogradskog novinara jer je u jednom momentu shvatio kuda Milošević i Markovićeva vode Srbiju i nije želeo više da bude njihov saučesnik. Država Srbija pod komandom Miloševića, kršeći svoje zakone, pokušala je, bar u dva navrata, da ubije Vuka Draškovića. Prvi put na Ibarskoj magistrali, drugi put u Budvi. U prvom slučaju u režiji vrha MUP-a Srbije u drugom slučaju u režiji tadašnje Vojske Jugoslavije i sa izvođačkim uslugama kriminalaca koji će koju godinu kasnije ubiti premijera Zorana Đinđića.

Serija ubistava tokom devedesetih godina ni danas nema svoj sudski epilog ali je više nego jasno da su ona izvršena po narađenju ili blagoslovu ili prećutnom odobravanju Miloševića. Premlaćivanje ljudi na demonstracijama 9. marta 1991. godine, ubistvo učenika Branivoja Milinovića, ponavljanje batinanja građana na protestima 1992. i 1993. godine, zverska tortura nad bračnim parom Drašković koje su spasli svojom intervencijom francuski predsednik Miteran i grčki premijer Micotakis, bili su samo uvod u eskalaciju.

Dejan Bulatović je u decembru 1996. godine, kada je imao samo 21. godinu, brutalno pretučen u prostorijama policije samo zato što je nosio lutku u zatvorskoj uniformi sa Miloševićevim likom na protestima zbog izborne krađe. Tokom kontramitinga u srpskoj prestonici 24. decembra 1996. godine ubijen je Predrag Starčević a Ivica Lazović je teško ranjen. Miloševićeva, odnosno državna policija, lovila je i tukla kao zveri Beograđane, u noći između 2. i 3. februara 1997. godine.

Miloševićev režim je izveo tenkove na ulice Beograda da bi branio svoju vlast u martu 1991. godine. Bezobzirno je manipulisao Srbima u Hrvatskoj, trgovao je sudbinom Srba u BiH. Zbog “porodičnih razloga i interesa” zaoštrio je odnose Srbije i Crne Gore. Omogućio je Albancima na Kosovu da stvore paralelnu državu, a onda je na kriminalan način pokušavao da uspostavi privid vlasti. Gurnuo je Srbiju u rat protiv najjače vojne sile u istoriji čovečanstva. Ostavio je radnike RTS-a da poginu u NATO bombardovanju kako bi mogao da optuži Zapadnu alijansu za bezdušnost. Bio je spreman i na završno krvoproliće u oktobru 2000. godine. Samo zahvaljujući otkazivanju poslušnosti njegovih poluga vlasti izbegnuta je poslednja velika osveta bračnog para Milošević-Marković. Medijski mrak u Miloševićevoj Srbiji bio je svake godine njegove vlasti sve veći. Danas se zaboravlja da su sva opoziciona glasila bila praktično ukinuta i da su se radio-televizijske emisije emitovale iz Crne Gore i inostranstva u 2000-oj godini, dok su malobrojni slobodni mediji u zemlji bili praktično u ilegali.

Sankcije, izolacija, benzin u plastičnim flašama, redovi za ulje, šećer i brašno, redovi pred ambasadama, Bulevar revolucije kao veliki buvljak, inflacija, ratovi, izbeglice, bombardovanje, popularizacija kriminalaca, dizelaši, turbo-folk, ubistva, korupcija, pljačka, siromaštvo, penzioneri oko kontejnera - to je bila Srbija Slobodana Miloševića. Vučićeva Srbija nije ni blizu kakva bi trebalo da bude, ali je bolja od Miloševićeve a u opoziciji nema novog Đinđića.

( Željko Pantelić )