Čudovište: Priča o Džefriju Dameru i da li je televizija otišla predaleko

Serija o ozloglašenom američkom serijskom ubici Džefriju Dameru, koji je ubio 17 mladića između 1978. i 1991. godine, puštena je na striming servis usred nedjelje u septembru, uz vrlo malo publiciteta i bez dostupne pretpremijere za novinare. U roku od 60 dana postigla je jednu milijardu pogledanih sati

11183 pregleda2 komentar(a)
Detalj iz serije, Foto: Alamy/Netflix
B N N S
BBC News na srpskom

Malo je dela iz kulture u skorije vreme pokazalo toliki jaz između kritičara i publike kao prošlogodišnja nezgrapno naslovljena Netfliksova serija „Damer - Čudovište: Priča o Džefriju Dameru".

Serija i ozloglašenom američkom serijskom ubici Džefriju Dameru, koji je ubio 17 mladića između 1978. i 1991. godine, pušten je na striming servis usred nedelje u septembru, uz vrlo malo publiciteta i bez dostupne pretpremijere za novinare - zajednički je to nagovestilo da serija ili film nisu mnogo dobri.

I zaista, medijske presude koje su se pojavile uglavnom su bile prilično oštre.

Za razliku od njih, brojke o gledanosti pokazale su se astronomskim: prema Netfliksovim samoproklamovanim rejtinzima, u prvoj nedelji objavljivanja pogledano je 196,2 miliona sati, u to vreme najbolja prva nedelja emitovanja za neku novu seriju na ovoj striming platformi svih vremena.

U roku od 60 dana postigla je jednu milijardu pogledanih sati, što ju je smestilo u ekskluzivni ešalon drugih kulturnih fenomena koji su osvojili svet kao što su Čudnije stvari i Igra lignje.

Bez obzira da li su sve te oči bile blagonaklone prema njoj - mada ocena publike od 83 odsto na Roten tomejtos ukazuje da većina jeste bila - ljudi neosporno nisu mogli da prestanu da gledaju rasplet ove izuzetno mračne priče.

U savršenom skladu sa njenim kulturološkim tragom bio je i stepen rasprave koji je izazvala.

Alamy/Netflix

Koren te kontroverze možda najbolje ilustruje poređenje sa jednom drugom serijom o stvarnom zločinu, koja sadrži veliki broj narativnih paralela, a koja je prvi put emitovana početkom godine.

BBC-jeva mini-serija Četiri života takođe se bavila jezivim slučajem serijskog ubice koji je ubijao mlade gejeve, Stivenom Portom, kao i neuspehom policije u rešavanju slučajeva žrtava za koji neki tvrde da je bio motivisan institucionalnim predrasudama (homofobija u slučaju Porta i homofobija i rasizam u slučaju Damera).

Osim što je čitav stil i ton u Četiri života bio ozbiljan i suzdržan: kad god bi se Port pojavio, bio je naglašeno isprazna, banalna epizodna ličnost, bez ikakve pozadine, dok je od naslov nadalje serija naglašavala da je to priča samo o četiri žrtve - ili tačnije o porodicama žrtava koje su u najvećoj meri odobrile seriju i/ili sarađivale sa njom i bile predstavljene kako se bore za pravdu za najmilije.

Dok je, s jedne strane, Četiri života bila trezvena, Damer je bio neprikriveno grozomoran.

U prvoj polovini pogotovo, serija se najviše bavila samim ubicom, kog igra Evan Piters, uvodeći nas u njegov svet i vraćajući se na njegov rani razvoj i narušen porodični život, dok istovremeno, u sadašnjosti, prikazuje eksplicitne, duge sekvence kako hvata mete u zamku u svom jezivom stanu.

Tvorac serije Rajan Marfi delimično se proslavio antologijskom horor serijom punom omaža Američka horor priča, a ovde se još jednom oslonio na gramatiku horora - stavljanje reze na vrata, zlokobno prelaženje kamere preko bušilice na kuhinjskoj radnoj površini - pojačavajući atmosferu užasa.

Kao što je Džek King napisao za GQ „stiče se utisak da Marfi oponaša filmove kao što su Teksaški masakr motornom testerom i Brda imaju oči, a Pitersova gluma se na razlikuje mnogo od socijalno neprilagođenog Hanibala Lektora."

Štaviše, serija je snimljena bez pristanka ijedne od porodica žrtava - a od njenog objavljivanja, velikih broj njih je javno izrazilo nezadovoljstvo postojanjem serije.

To je samo pojačalo utisak mnogih kritičara da serija nije samo loša, već i neprimerena.

Gardijan se zapitao: „Da li je serija o Džefriju Dameru Rajana Marfija najveće eksploatatorsko televizijsko delo 2022. godine?".

Članak Ane Leskjevic u Nju stejtsmenu, hrabro naslovljen Ukinite istinite priče o zločinima, otišao je tako daleko da ustvrdi da ova serija dokazuje da je čitav žanr „moralno neodbranjiv".

Ključna pitanja koja pokreće

Čitava rasprava koja se vodila o seriji nesumnjivo otvara širu diskusiju o samoj prirodi onoga što gledamo, ili treba da gledamo, kad su u pitanju serije o istinitim zločinima, ali i drugim temama.

Kao prvo, pokreće se pitanje fokusa: da li je davanje narativne platforme serijskom ubici samo po sebi čin mitologizacije i glorifikacije?

Ovaj utisak postajao je sve jači u kulturnom etru otkako je širok dijapazon dela, od knjiga do dokumentaraca i dokumentarnih dramskih serija i filmova, počeo da ulaže sve veći trud da umesto toga težište svojih priča prebaci sa ozloglašenih ubica na njihove mete.

Po istom principu, navodeći dokaze za štetne posledice narativa koji se usredsređuju na serijske ubice, neki su ukazali na TikTokove o Dameru koji su se pojavili posle objavljivanja serije, a u kojima su korisnici očigledno iskazivali tugu ili saosećanje prema Dameru ili pravili „romantične" montažne sekvence sa njim.

Da li serijske ubice, dakle, treba da postanu likovi non grata - ili makar da budu potisnuti u pozadinu - u filmovima i TV serijama?

Džarid Bartl, predavač sa studija kriminologije i prava na Univerzitetu RMIT u Melburnu, koji je pisao o istinitim zločinima pa i samoj seriji o Dameru, smatra da ne mogu da postoje fiksna i definitivna pravila po ovom pitanju.

Štaviše, on je mnogo blaži i naklonjeniji prema seriji od brojnih kritičara, ističući da se ona zaista mnogo više bavi žrtvama od mnogih drugih serija o istinitim zločinima i mnogih drugih filmskih i televizijske obrada priče o Džefriju Dameru.

Drugi deo serije zaista se udaljava od Damera i prelazi više na žrtve i njihove porodice, sa jednom žrtvom, mladim gluvim modelom Tonijem Hjuzom koji postaje središte jedne čitave epizode.

Alamy/Hulu

Ali Bartl kaže i da, iako veruje da ima koristi od većeg usredsređivanja na žrtve u takvim serijama, on smatra „da je ponekad teško ispričati ove priče a da se ne zađe duboko u ličnost samih ubica i njihove motivacije".

Plus, dodaje on, „znamo na osnovu istraživanja, o tome zašto ljudi gledaju istinite priče o zločinima, da je jedno od glavnih interesovanja ljudi pokušaj da razumeju psihologiju zašto ljudi ubijaju".

A što se tiče onih Tik Tokova?

„Ne znam ni za kakvo istraživanje koje ukazuje da danas postoji veći stepen ovakve problematične fascinacije serijskim ubicama nego što je postojala u prošlosti", kaže on.

„Imamo ljude kao obožavaoce ubica na problematične načine veoma dugo vremena."

I zaista, i sama serija o Dameru se bavi ovim, prikazujući kako mu ljudi iz vremena njegovog hapšenja šalju „pisma obožavalaca" u zatvor.

A onda je tu i pitanje pristanka: da li dopustiti snimanje serija o istinitim zločinima samo uz dozvolu onih koji su blisko povezani sa zločinima, imajući u vidu značajan potencijal ponovnog proživljavanja traume?

Neki tvrde da to treba da bude granica koja apsolutno ne sme da se prelazi: kao što je novinarka za kulturu Voksa Ejža Romano napisala: „Snimajte vaše serije o istinitim zločinima ako baš morate, ali ih snimajte uz pomoć žrtava i poštovanje prema njima. Zasnivajte vaše serije o istinitim zločinima na Kad nas vide Ave Di Vernaj [Netfliksova serija o Petorki iz Central Parka] snimljenoj uz potpunu podršku ljudi kojima se bavi, umesto na njihovu štetu."

Međutim, Bartl je ponovo manje nedvosmislen o pravdi i nepravdi oko ovog pitanja, imajući u vidu da se, kako on to vidi, „etičke dileme" oko predstavljanja jezivog slučaja u televizijskoj seriji ne razlikuju mnogo od onih u novinarskom izveštavanju o zločinima uopšte.

„Koji god da je medij, uvek postoji otpor porodica žrtava kad vide da je nešto što se tiče njihovih najmilijih pretvoreno u bilo kakav spektakl i to je savršeno prirodno."

Uz sve to, kaže on, u obzir mora da se uzme interes javnosti u pričanju i prepričavanju nekih priča.

U slučaju Netfliksove serije o Dameru, on zaista veruje da ona ispunjava kriterijum interesa javnosti, imajući u vidu kako sugeriše da su u tragediji velikog udela imali sistemska homofobija i rasizam - i takođe, iako je priča ispričana mnogo puta do sada, njeno pretvaranje u igranu seriju na masovnoj striming platformi nužno će je izložiti raznovrsnijoj publici.

To je nešto što je on osetio iz prve ruke razgovarajući sa ljudima posle pojavljivanja serije.

„Da ste mi pre dve godine rekli da će se snimati još jedna priča o Džefriju Dameru, verovatno bih bio malo skeptičniji govoreći: 'Ovu priču smo videli stotinama puta do sada u različitom mediju'.

„Ali, otkrio sam da zapravo ima mnogo onih koji nisu čuli za ovu priču pre nego što su se sada susreli s njom, a zaista mislim da ima neke koristi od toga."

Marfi rado ističe ovaj aspekt javnog interesa: nakon što je ćutao u vreme septembarskog objavljivanja serije, nedavno je počeo da govori o seriji i opravdava njeno snimanje.

„Nije nas toliko zanimao Džefri Damer kao osoba, već šta ga je pretvorilo u čudovište koje je postao", izjavio je on, dodavši da „serija zapravo govori o belačkoj privilegiji.

„Ona govori o sistemskom rasizmu. Ona govori o homofobiji."

Međutim, samo pakovanje serije je ono što, kakvo god da je vaše poimanje o njenim relativnim vrlinama ili njihovom odsustvu, ne može da ne deluje neiskreno, imajući u vidu očigledno insistiranje serije na stavljanju „Džefrija Damera, osobe" u središte pažnje, od onih pomenutih horor sekvenci do marketinga, koji se strogo usredsređivao na zlokobno lice Evana Pitersa sa naočarima.

„Njegov portret je obojen toplim sjajem, smeštenim između metalik zlatnih panela", napisala je Leskjevic u Nju stejstsmenu o tome kad je videla Pitersovog Damera na LED bilbordu u centru Londona.

„Damer je bio, prilično bukvalno, uzvišen: visoko izdignut nad gradom u pozlaćenom okviru poput nekakvog boga."

Problemi sa eksplozijom serija o stvarnom životu

Iako je Damer bio posebno kontroverzan, on ni u kom slučaju nije jedina serija ove godine o stvarnim ljudima koja se našla u nebranom grožđu.

Izgleda da serije izvučene pravo iz novinskih naslova postaju sve popularnije i zato nije čudo da, u kombinaciji sa tim, čitavo pitanje fikcionalizacije stvarnih ljudi na ekranu postaje sve kontroverznije, i kad je u pitanju način na koji su predstavljani i njihov pristanak.

U neke druge serije koje su pokrenule raspravu o ovom pitanju 2022. godine spadaju: Pam i Tomi, Huluova mini-serija o Pameli Anderson i Tomiju Liju i njihovoj „ukradenoj video traci sa seksom", priča o intimnim iskustvima jedne žene koje je video čitav svet bez njenog dopuštenja, koja, da ironija bude veća, nije dobila dopuštenje Pamele Anderson; i Kruna, sa posebnim besom koji je pratio poslednju sezonu i njeno izvrtanje činjenica, možda zato što, kako se više približava današnjem danu, sećanja na njih postaju jasnija.

A onda je tu i Proba Nejtana Fildera, bizarna HBO-ova serija u kojoj komičar Filder navodno pomaže ljudima da uvežbavaju ključne trenutke iz svojih života, i briše granice između realnosti i fikcije na način koji su mnogi smatrali suštinski problematičnim (iako je, naravno, to i bila poenta).

Alamy/Netflix

Štaviše, to je rasprava koja je u međuvremenu prešla i u pravni domen - oni koji su predstavljeni ili pomenuti u popularnim serijama podnose tužbe ili prete njihovim podnošenjem zbog načina na koji su opisani.

U septembru se Netfliks nagodio oko tužbe sa gruzijskom šahovskom velemajstorkom Nonom Gaprindašvili povodom netačnog pominjanja njenog imena u njihovoj hit mini-seriji Kraljičin gambit iz 2020. godine.

U međuvremenu, u avgustu je obelodanjeno da Rejčel Delouč Vilijams, bivša prijateljica „lažne naslednice" Ane Sorokin, tuži Netfliks za klevetu i narušavanje privatnosti lažnim predstavljanjem u ovogodišnjoj seriji Projekat Ana.

U junu je Majkl Piterson sugerisao da planira da se konsultuje sa advokatima o snimanju HBO-ove serije Stepenište, koja je istraživala ozloglašeni stvarni slučaj smrti njegove žene, a koju je on opisao kao „nečuvenu fabrikaciju".

A u Damerovom slučaju, reportaža iz tabloida u oktobru sugerisala je da je otac Džefrija Damera Lajonel tražio pravnu pomoć protiv Netfliksa zbog njegove dve serije o Dameru, Marfijeve i dokumentarne serije Razgovori sa ubicom: Trake Džefrija Damera, prema Lajonelovom asistentu - mada u ovom slučaju nije najjasnije šta bi mogla da bude osnova za njegovu tužbu.

„Svakako mogu da kažem da smo zapazili porast ove vrste upita", kaže Helena Šipmen, specijalistkinja za klevetu u advokatskoj kancelariji Karter-Rak o slučajevima koji se bave opisom ljudi u televizijskim serijama.

I iako možda još nije bilo velikih pobeda na ovom frontu, Šipmen kaže da pravo u ovoj oblasti još nije stvarno stavljeno na probu - „tako da ne mislim da možemo sa sigurnošću da kažemo da Netfliks i drugi nemaju zbog čega da se brinu. Štaviše, upravo suprotno."

Nesumnjivo, smatra ona, sa porastom broja serija koje se snimaju po istinitim događajima, „postojaće pritisak na televizijske autore da budu pažljiviji u porukama koje prenose - da li prenose fakte ili stvaraju fikciju? - i da se postaraju da gledaoci razumeju razliku."

Uprkos tome, međutim, običan disklejmer - kakav je mogao da se vidi pre epizoda Projekta Ana („Ova čitava priča je potpuno istinita. Sem u delovima koji su potpuno izmišljeni") i u trejlerima za najskoriju sezonu Krune (opisanu kao „inspirisanu stvarnim događajima" i „fiktivna dramatizacija") - neće biti dovoljan da se televizijski autori izvuku.

„To nije ni tamo ni 'vamo", kaže Šipmen.

„Ukoliko se ne stavi apsolutno jasno do znanja koji delovi su fikcija a koji fakti, onda producent prebacuje teret određivanja šta je šta na gledaoca - a to je zapravo pravna odgovornost producenta i izdavača."

Ali pravne posledice su jedne stvar, a moralnost sasvim druga.

Da li, dakle, zalazimo na opasnu teritoriju sa eksplozijom ovih serija o stvarnom životu?

I etički gledano, da li njihovi autori odlaze predaleko - ili tačnije, nedovoljno daleko?

Definitivno se stiče utisak da smo stigli u tačku gde razgovori - o predstavljanju, pristanku i pukoj potrebi za rekonstrukcijom određenih traumatičnih događaja u formi dramske zabave - dostižu tačku ključanja.

A opet, istovremeno, Damerovi rejtinzi govore za sebe.

Možda je, kao što sugeriše Bartl, instinktivna morbidna znatiželja koja navodi ljude da gledaju takve serije ta koja je večita.

„To je dobro dokumentovana karakteristika ljudi tokom istorije", kaže on.

„I zaista mislim da su neke kritike Damera koje sam video požurile da seriju vide kao nužno pokvareni ili loš impuls, ali ja to vidim kao nešto prirodno…

„Više bi me uznemirilo kad bi postojao neki moralni režim koji bi nalagao da 'ljudi ne moraju da znaju ništa o ovim stvarima, da ljudi ne moraju da čuju za eksplicitne zločine'. To je za mene kontraproduktivniji društveni impuls."

Takođe, gledalac bi mogao da osudi neko delo kao neetičko, ali to isto tako ne mora nužno da ga spreči da ga pogleda - takva je prevrtljiva priroda ljudskog ponašanja.

I zaista, svevišnji gnev koji se stuštio na Damera nije sprečio da se sada naruči čitav antologijski serijal „Čudovišta" o „drugim čudovišnim ličnostima koje su uticale na društvo" - što je učinilo da se kritičari osećaju još nelagodnije zbog sugerisane implikacije, preko Netfliksovog pominjanja univerzuma „Čudovišta", da „čudovišne ličnosti" imaju jednak potencijal za franšizu kao superheroji ili svemirske opere.

Bartl će se sam uzdržati od komentara, rekavši da „svaki novi uradak mora da se ocenjuje za sebe", mada se pita „da li će ovaj put autori naučiti nešto na osnovu gnevne reakcije zbog porodica žrtava i uvrstiti ih u buduće sezone".

U svakom slučaju, mnogo ljudi će pažljivo gledati.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk