Ćud je ćud, a sud je sud

Svega ovoga ne bi bilo da se poštovao red. Da nisu trideset godina krali, da nisu kriminalu gledali kroz prste, da sudije nisu bile korumpirane, društvo bi bilo uređeno ili makar uređenije. Ljudi bi imali čemu da se nadaju, pravdi na primjer. Čekali bi strpljivo pravdu, ne bi srljali i preuzimali stvari u svoje ruke. Valjda sad svi shvataju značaj suda i koliko je opasno kad se izgubi kredibilitet, kad je sistem toliko truo da je počelo da puca po šavovima.

Da policajci imaju autoritet, da sudije imaju kredibilitet, da se zna kakve kazne sljeduju svakoga ko krši zakon, ne bi pojedincima padalo na pamet da kad dignu sebe u vazduh, sa sobom povedu još nekoga ili rane sedam ili osam ljudi. Znali bi što ih čeka. Možda bi i policija znala koga treba da pretrese i konačno bi se znalo ko sve u ovoj zemlji ima u šteku kakve bombe i granate.

Godinama ljuti ljudi prijete, “Ja ću u novine”, jer im se kod sudije ne ide. Novine su ostale kao ventil, da kriknu i da nešto odjekne, da neko čuje za njihov slučaj i da se nadaju da će dovoljno prašine dići da se na njih neko okrene. Novine donose više pravde nego sud. Već dugo je tako. Kako se i neće srozati povjerenje u sudstvo i tužilaštvo nakon slučajeva Vesna Medenica, Blažo Jovanić i Saša Čađenović. Jedna anketa bila bi dovoljna, da se vidi kome više građani vjeruju: Vesni Medenici ili Oliveri Lakić, Saši Čađenoviću ili Vanji Ćalović?

Gnjevnim i nestabilnim osobama, frustriranim od svega, pada svašta na pamet. Bombu pod ruku pa u sud. Raznese sebe i sve oko sebe. Ko misli da je ovo izolovan slučaj, ili da nema veze sa svakim građaninom u Crnoj Gori neka se osvrne dok bude čekao red za izvod iz matične knjige rođenih, ličnu kartu, tablice automobila ili u pošti da plati račune. Društvo je toliko oboljelo, da se ne može predvidjeti što će biti sljedeće. Nije niko ptica zloslutnica, opasno je da opasnije biti ne može.

Nedavno je objavljen važan ali užasan tekst o ženi koja je godinama bila žrtva porodičnog nasilja. Jedna rečenica je posebno važna, posebno para uši.

”Zaboraviće se Cetinje pri tome šta ću uraditi...”, to je izrekao suprug gospođe koja ga je prijavila jer je tukao peglom, kacigom, oklagijom i godinama je maltretirao fizički i psihički. Trideset i dvije godine ima žena. Njena djeca su to gledala, komšije slušale, prijavljivali ljudi koji primijete da čovjek u kolima tuče ženu, ali tek sad je žrtva progovorila. Ta rečenica da će se zaboraviti Cetinje pri tome što će on da uradi, zastrašujuća je. Ideja da neko može otići još dalje od tog najgroznijeg čina, da mu treba parirati i doskočiti je užasna. Dobro je da je žena prijavila konačno sve, da gradom takvi ljudi ne šetaju, za takve ljude su rešetke, jer se ponašaju neljudski.

Stanje je takvo da svako ima izgovor za sve što mu padne na pamet. Može da bude sam sebi heroj, borac za pravdu, žrtveno jagnje, a sve zato što ne vide smisao ni budućnost. Ne vide ispred sebe ništa. Nema nade.

Valjda će nam svanuti već jednom, pa da bombe ispred suda i događaj na Cetinju budu najmračniji datumi naše novije istorije, a ne nešto što će da se ponavlja.

( Đuro Radosavović )