Milo i biznis elita

Oko Mila Đukanovića se okupio vremenom određeni broj ljudi čija je jedina ideologija novac i lična korist. Bilo i biće. Radi se o piramidi ljudi koji barataju milionima evra i biznisima koji im dugoročno garantuju svakodnevno uvećanje tog, za nas smrtnike, ogromnog bogatstva.

Svi su oni još uvek tu, uz skute gospodara, veličaju ga, hvale i lupkaju po ramenima. Zaklinju se na večnu vernost vladaru, ali pažljivo osluškuju raju koja sve glasnije viče „hleba, hleba, gospodaru…“.

Za koga će glasati 19. marta ova biznis elita koju sve možete pitati osim kako su zaradili prvi milion?

Iako će se ovo pitanje može učiniti suvišnim jer se radi o ljudima koji slove za veoma bliske i privržene politici Mila Đukanovića već decenijama, pogledajmo šta se dešava(lo) u susedstvu.

Boris Tadić je 2012. prilično neočekivano izgubio predsedničke izbore od Tomislava Nikolića. Objašnjenja su bila razna - zbog „belih listića“, izostanka podrške frau Angele ili istraživanja Ipsosa koje je pokazivalo da je pobeda dotadašnjeg predsednika Srbije gotovo tehnička stvar što je mnoge njegove glasače ostavilo kod kuće.

Dobar deo ovih razloga jeste doprineo Tadićevom porazu ali Borisa su još jednog mandata koštala zapravo dva uporedna procesa sa istim ishodištem.

Kad je dolazio na vlast 2004. Tadić je imao podršku onih koji se posle posle 5. oktobra, umesto trke za ordenjem, imali pametnija posla. Uspeli su, ovako ili onako, ali više onako, za vrlo kratko vreme da steknu respektabilne sume novca i brojne nekretnine, od vila na Dedinju do fabričkih hala.

Dok su u predvečerje predsedničkih izbora 2012. prebrojavali peneze, jedina im je misao bila kako da sačuvaju i eventualno uvećaju bogatstvo koje su, i sami su to znali, stekli zahvaljujući, ne svojim biznis veštinama već isključivo uz pomoć tog istog Borisa Tadića. A njihov nepogrešivi osećaj je govorio da su se ovi na vlasti malo zaneli i da im je neizvesna politička budućnost.

Druga grupa je imala slične probleme, samo obrnuto proporcionalne. Za vreme Tadićeve vladavine njihovo bogatstvo je počelo drastično da se smanjuje i to upravo zahvaljujući ovima iz prethodnog pasusa iznad koji su preuzeli sve brzo i lako isplative državne poslove.

Ukratko, prvi su želeli da se osiguraju da u slučaju promene vlasti ovi novi neće udariti na njih, pa su više tajno nego javno pomagali Nikolića i SNS. Ovi iz druge kolone su se opet nadali da će upravo oni, sa novom vlašću, doći do unosnih poslova. I tako, spletom okolnosti obe grupe su se našle na istom zadatku - rušenja Tadića.

Ostalo je istorija.

Danas, u Crnoj Gori, situacija je, čini mi se, veoma slični onoj u Srbiji 2012. godine.

Samo nekoliko primera, do juče nezamislivih.

Nikšićka kompanija "Uniprom hoteli" biznismena Veselina Pejovića nije dobila saglasnost na idejno rešenje šestospratnog hotela koji je nameravala da gradi na mjestu jednospratne kuće preko puta Starog grada u Budvi.

Ministar finansija Aleksandar Damjanović je sredinom januara potpisao odbijajuće rešenje da se kompaniji "Džek Pot" za kazino u hotelu "Falkeinsteiner" u Bečićima odobri drugo produženje koncesije bez plaćanja koncesione naknade od dva miliona eura.

Vršilac dužnosti glavnog državnog arhitekte Vladan Stevović poništio je rešenje svoga prethodnika Mirka Žižića koji je aminovao podgoričkom biznismenu Veselinu Baroviću i firmama V&B invest i City taxi da u centru Kolašina grade apartmansko-poslovni kompleks na ukupno 3.735 kvadrata.

I da ne nabrajamo dalje, ovi i drugi primeri polako, mic po mic, sami po sebi roje u glavi bogohulne misli sadržane samo u jednom motivu - radilo se, zaradilo, sada valja to sačuvati. Jeste, On je zaslužan što je kesa puna ali da li vredi da se baš zbog Njega toga sve to i izgubi.

I tu počinju problemi za vlastodršca.

Da li je došao taj momenat kada će biznis eliti zadrhtati ruka dok 19. marta, zagledani u glasački listić, budu zaokruživali svog favorite na glasačkom listiću?

Umesto konkretnog odgovora, prognoze ili čitanja raznih istraživanja na temu “hoće li Milo pasti” mnogo je pouzdanije pažljivo posmatrati šta rade, govore i kako se ponašaju biznismeni sa početka teksta.

Oni retko, gotovo nikad ne greše.

( Vukašin Obradović )