Na istoku nešto novo

Najzad je u opticaj pušteno i sredstvo protiv rastuće strateške glavobolje. Dve energetske i verske sile su se sporazumele da izglade dugo nakostrešene odnose, a tako i smanje opasnosti od daljeg pogoršanja svetske situacije, i to u jednom od njenih hronično najeksplozivnijih regiona.

Taj eliksir je spravljen u trojnom aranžmanu – između Irana i Saudijske Arabije, uz posredovanje Kine. Što bi se reklo: na istoku baš nešto novo, i to dalekometno, jer je na Bliskom istoku prigašeno jedno veliko žarište, uz sadejstvo s Dalekog istoka.

Mirotvorna novost doživljena je kao dragoceni izuzetak od globalnog zaoštravanja. Kad su Teheran i Rijad mogli da se dogovore o normalizaciji odnosa, prekinutih pre više od sedam godina, a usred njihovih proksi ratova u Jemenu, Siriji, Iraku i Libanu, uz zuckanje o izgradnji nuklearnih arsenala, valjda bi to moglo, nadaju se pojedini istraživači, da pogura i pregovore za rešavanje drugih kriza, od Ukrajine i Kosova, do izraelsko-palestinskog čvora i podeljene Koreje.

Najpomnije se, međutim, izučava posrednička uloga Pekinga. Gotovo je jednoglasna ocena da se on ispostavio kao novi bitan faktor za rešavanje problema na Bliskom istoku, i da je svojim nastupom osporio tradicionalnu dominaciju SAD na tom prostranstvu.

Konkretno, uspeo je da poveže države koje je Amerika tretirala kao dve strane fronta – sa savezničkom Kraljevinom i neprijateljskom joj Islamskom Republikom. U delikatnu operaciju se upustio kad su se Saudijci toliko zavadili sa Amerikancima – oko ljudskih prava i neuvođenja sankcija Rusiji – da su pokazali sklonost ka uspostavljanju novih partnerstava. Takva težnja je ukomponovana sa stremljenjem Irana da olakša teret sankcija koje mu je, kao „rasadniku nereda na proširenom Bliskom istoku“, zaveo Vašington, a onda je Peking prigrlio oba regionalna odmetništva. I promovisao ih kao primer mogućne normalizacije u sve nenormalnijim svetskim kretanjima.

Može, ipak, da iskoči neki „đavo u detaljima“, pa je za punu obnovu diplomatskih odnosa i otvaranje ambasada ostavljeno dva meseca. Izvesno je, pak, da su Kinu u ovu kombinaciju nagnali interesi, naravno. Najveći je kupac i saudijske i iranske nafte, pa bi je eventualni prekid u tom snabdevanju osetno poremetio. Ujedno, diplomatskim upadom na Bliski istok, ojačala je pozicije u opštem odmeravanju globalnog uticaja sa Amerikom.

A želi i da se namete kao mirotvorac, pa osniva međunarodnu organizaciju za posredovanje (u rešavanju sporova). Među potpisnicima te inicijative našla se i Srbija, uz koju se, u sažetom pekinškom izveštaju, od evropskih zemalja pominje još samo Belorusija. Dometi ovog napora su sasvim neizvesni, a svet ponajviše zanima da li će se Kina odvažiti da pokuša da konkretizuje svoj načelan i dovoljno kontroverzan plan za Ukrajinu. Prilika za to bi se mogla ukazati kad, kako je najavljeno, Si Đinping ubrzo skokne do Vladimira Putina, s kojim ga vežu i dve „neograničenosti“ – zvanično u strateškom partnerstvu a praktično i u predsedničkim mandatima.

Kina obrazlaže da joj je aranžman s Teheranom i Rijadom deo „globalne bezbednosne inicijative“, posebno u prilog „globalnom Jugu“, zanemarenom „preokupiranošću“ Zapada Ukrajinom. Džozef Bajden, izvesno, primećuje da je pomenuti trojni protokol deo aktivnosti za jačanje autokratskih vlasti u svetu i to baš kad se on zalaže za njihovo obuzdavanje, okupljanjem demokratija u jedinstveni front. Sve to zajedno, miriše na novu vrstu hladnog rata.

Mirenje Saudijaca i Iranaca uz kinesku potporu, sadrži i neke vrlo originalne karakteristike. Prvi put posle mnogo vremena, jedna rastuća velika sila je uspela da prekine hladni rat između dve regionalne sile. Tom prilikom je nevernička sila (Kina) do sporazuma dovela dve sile iste vere ali grdno zavađenih joj krila (sunitskih Saudijaca i šiitskih Iranaca). Uporedo je i premijerno, jedan veliki kupac doprineo usaglašavanju velikih a zavađenih mu prodavaca strateške robe (nafte).

Istovremeno je poremećen i plan SAD i Izraela da Kraljevina s njima učvrsti front protiv Islamske Republike. Mada bi tu mogla da se zavalja i nova vrsta konstruktivnosti, pa da se proširi posredništvo protiv napetosti i sukoba. Da, na primer, Rijad osokoli trampu u kojoj bi se Teheran odrekao nuklearnog programa, a zauzvrat mu Vašington ukine sankcije.

Nažalost, Bliski istok je jedno od onih područja gde se u začaranom krugu vrte unutrašnja previranja, komšijska preganjanja, kao i spoljne intervencije, koje ili izazivaju sve te drame, ili iz njih proističu. Priča o normalizaciji Rijada i Teherana je tamo, možda, samo privremeni izuzetak, ali može da se doživi kao podsticaj za rešavanje drugih kriza koje, takođe, dugo izgledaju nerešive.

Da za kraj pomenem iskrslu paralelu s fabrikom snova. Oskarom je ovenčan film „Sve u isto vreme“, čiji naslov oličava sticaj nevolja koje snalaze svet, a radnjom prilagođavanje kineskih doseljenika Americi, kao premetanje života po paralelnim univerzumima, koji proizlaze jedan iz drugog.

Ne bih se usudio da prognoziram šta će nam svima uslediti iz univerzuma, koji nam rivaliziranja Amerike i Kine, Rusija u Ukrajini, pa i druga zastranjivanja svuda i ovde, stvaraju po principu – sve u isto vreme. A sa svim i svačim opterećeno vreme, ispostavlja nam se kao sve teže podnošljivo breme.

(novimagazin.rs)

( Momčilo Pantelić )