Jakov drugi put među Srbima

I pored ubedljivog poraza njihovog favorita, deo političke scene u Srbiji nastavlja sa jadikovkama o zlehudoj sudbini Crne Gore, odnosno onog što je ostalo od nje nakon pobede na predsedničkim izborima Jakova Milatovića.

Akteri i argumentacija su uglavnom isti. Zato, verujem, nema potrebe trošiti papir i vreme na detaljisanje uglavnom copy/paste fatalističkih upozorenja kakva Sodoma i Gomora čeka Montenegrine ukoliko, posle 34 godine, ne izaberu isponova (iznova, ponovo) Mila Đukanovića.

Ipak, valja se zapitati, baš zbog te svekolike brige i ovih i onih kakva je situacija u univerzumu poznatijem na ovim prostorima kao „srpski svet“, a pre svega je li ova (umo)tvorevina ojačala ili možda oslabila pobedom Jakova Milatovića.

No, možda bi pre dalje elaboracije trebalo upozoriti javnost, onu za i onu protiv Mila Đukanovića, na gledište čuvenog Milorada Vučelića koji je, tik pre prvog kruga predsedničkih izbora, u svojoj kolumni naslovljenoj sa „Srpska sloga“, obznanio zapravo neku vrstu političkog manifesta nečeg što se naziva „Narodnim pokretom za Srbiju“. Iako to niko sa sigurnošću ne može nedvosmisleno potvrditi, pretpostavlja se da „Narodni pokret“ zapravo predstavlja nekakvu novu, širu formu okupljanja oko politike Aleksandra Vučića.

Inventariše sve glavne stavke „srpskog sveta“, polazeći naravno od toga „da ne pristajemo na priznavanje „nezavisnog Kosova“, odmah na vrhu je „da ćemo najviše što možemo pomagati Republiku Srpsku“. Podrazumeva se, naravno, „da Srbi budu svoji na svome i vojno neutralni“ i da se „posebno protivimo uvođenju sankcija Rusiji“. Vučelić nije izostavio da naglasi kako bi morali „da verujemo našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ i da „snažno ojačamo srpsku vojsku“, te da SANU postane jedna od “najrelevantnijih institucija kulture i nauke srpskoga naroda”…

Vučela ne pominje poimence Crnu Goru ni crnogorske Srbe ni Crnogorce, ali ipak upućuje jasnu poruku. Nabrajajući programske ciljeve „Srpske sloge“ stiže i do toga da pod obavezno “čuvamo svoje svetinje i "ne damo svetinje" i, podvlači, “podržavajući sve one koji ih ne daju i nisu dali 2020. godine”.

Toliko od Vuč(el)ića.

Ima, zapravo, još nešto. Neposredno nakon izbora, Aleksandar Vučić je poručio da će Crna Gora imati uvek pruženu ruku Srbije, kao i novoizabrani predsednik Jakov Milatović.

- Što se tiče Srbije i Crne Gore, sve što požele da radimo zajedno, radićemo. Da li imam očekivanja - nemam, da li imam nadanja - imam - rekao je i naveo da se nada da Srbija nakon pada Đukanovića neće biti "antisrpska".

A, Jakov? Odgovarajući na baražnu vatru koja ga je snašla odmah nakon pobede, hteo ne hteo, morao je odmah da se izjasni baš o pitanjima o kojima predsednik Srbije nema očekivanja ali ima nadanja.

Naravno, prvo pa Kosovo.

Na pitanje da li će sada odluka Crne Gore o priznavanju nezavisnosti Kosova biti povučena, Milatović je bio decidan.

„Nije realno da se očekuje otpriznavanje Kosova i to je stvar koja je vrlo jasna“, kazao je Milatović i dodao:

„Podržavamo sve što se dogovore Beograd i Priština, i smatram da bi normalizacija odnosa Beograda i Prištine bila značajna za sve zemlje u regionu. U tom smislu Crna Gora želi da bude jedan dobar sused, koji će negde promovisati dobrosusedske odnose“, pojasnio je Milatović.

Nije Jakova mimoišlo ni pitanje “Crkve Srbije”.

Izbegavajući Scile i Haribde ove veoma osetljive materije, budući predsednik Crne Gore je rekao da je Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske pravoslavne crkve (SPC) "prošla torturu Đukanovićevog režima" i da je pitanje crkve stavljeno 'ad acta', pa se država može snažno okrenuti suštinskim temama kao što su borba protiv kriminala i korupcije, unapređenje životnog standarda i ubrzanje evropskih integracija.

Srebrenica, za “srpski svet” jedna od vododelnica, bila je ne manje težak test za Jakova.

"Moja pozicija je u tom smislu vrlo jasna, crnogorski parlament je, takođe, donio rezoluciju kad je u pitanju Srebrenica. Vrlo je važno da kao region, zajednički, donesemo sud o prošlosti koja je bila teška. Prošlosti koja je imala jednu Srebrenicu, ali i jedan Jasenovac, prošlosti koja je imala i u Crnoj Gori stvari poput velikog zločina u Pivi, Velici... To su sve stvari koje jasno osuđujem", kazao je Milatović.

Da rezimiramo jevanđelje po Jakovu: nema otpriznavanja Kosova ali se podržava međusobni dogovor Beograda i Prištine, SPC je “ad acta”, Srebrenica, dakle, ali i Jasenovac.

Sic!

Summa summarum, moglo bi se zaključiti da su Jakov Milatović i “srpski svet” u stanju relativno stabilne kohabitacije. Za sada.

Samo da ne zaboravimo, a Jakov posebno, šta je geslo predsednika Srbije izrečeno, doduše, drugim povodom:

“Ne možemo svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi zgubimo mnogo da bismo ponešto dobili jer to može da bude jedina pobednička formula. Sve drugo je katastrofa za sve nas.”

Nije vam baš jasno kakva je poruka?

Pa, u tome je upravo problem sa Aleksandrom Vučićem i “srpskim svetom”.

( Vukašin Obradović )