Balkan u začaranoj spirali gastarbajterskih seoba

“Ko poslednji izađe, nek’ ugasi svetlo“, glasi uobičajena dosetka nezadovoljnih kvalitetom života u zemljama Zapadnog Balkana kada komentarišu to da sve više ljudi odlazi da živi, uglavnom, u Zapadnoj Evropi, a najčešće u Nemačkoj i Austriji. A živeći u Nemačkoj i susretajući bezmalo svakodnevno nove doseljenike sa Balkana, čini se da se ubrzano ostvaruje onaj pošalica da će ceo Balkan da uđe u Evropsku uniju, i to jedan po jedan.

Uprkos tome što je uočljivo da u Nemačku dolaze čak i oni koji nemaju razrađen plan ili dovoljno informacija o tome kako će im izgledati novi život, statistika ukazuje da ta seoba naroda nije baš toliko brza i dramatična kako se čini. Konkretno, te gastarbajterske seobe ne samo da više nisu tako jednosmerne, već su i pojedine balkanske zemlje postale destinacija ljudi koji idu “trbuhom za kruhom“. Zapravo, Balkan se sve više nalazi u svojevrsnoj začaranoj spirali gastarbajterskih seoba. I to između iseljavanja u EU, cirkularnih migracija i doseljavanja radnika uglavnom iz Azije.

Njemački usisivač kvalifikovanih radnika

Nemačka, Austrija, Francuska i Švajcarska godinama su dominantne destinacije ljudi sa područja bivše Jugoslavije u potrazi za boljim poslom, boljim životom i novom prilikom u potrazu za uspehom. Glad privreda ovih zemalja za kvalifikovanom radnom snagom se najbolje vidi u sve češćem uvođenju olakšica za dolazak novih doseljenika, naročito onih koji pripadaju deficitiarnim zanimanjima.

Deficitarna zanimanja su bezmalo sva u razvijenim zemljama, poput Nemačke, koja i dalje održava industrijsku proizvodnju te ima ogromne manjkove kadra u sektoru građevinarstva, transporta i industrijske proizvodnje, ali i sektorima usluga, hoteijerstva, ugostiteljstva, informacionih tehnologija, obrazovanja, zdravstva i nege dece i starih… Čak i u trenutku kada je Nemačka na ivici recesije, potražnja za radnom snagom je u zamahu. Nemačko tržište rada već godinama deluje kao svojevrsni usisivač radne snage sa Zapadnog Balkana, ali i zemalja EU-a. Međutim, aktuelni tempo useljavanja stručne radne snage ni izbliza ne podmiruje potrebe nemačke ekonomije, koja je prošle godine u jednom trenutku imala čak milion otvorenih, a nepopunjenih radnih mesta.

Zbog toga ne čudi zašto je veliko interesovanje za nacrt novog zakona o useljavanju stručne radne snage, koji je pre nekoliko dana ušao u proceduru usvajanja u Bundestagu. Ovim propisom Nemačka će uvesti ne samo bodovni sistem za doseljavanje radnika, već i produžava i uvećava takozvano zapadnobalkansko pravilo, koje državljanima zemalja Zapadnog Balkana omogućava povlašćeni položaj da ukoliko dobiju ponudu za posao mogu da dobiju vizu i bez formalnih kvalifikacija ili znanja nemačkog jezika. U nacrtu zakona se predviđa da se dosadašnja godišnja kvota od 25.000 poveća na 50.000 ljudi iz regiona koji po ovom osnovu mogu da dobiju vizu.

‘Karta šansi’: Prvo dođi, pa traži posao

Najveći pritisak na vlasti da uvećaju ovu kvotu dolazi od nemačke građevinske industrije, koja je od nje minulih godina najviše profitirala. Kako kažu u Nemačkoj asocijaciji građevinske industrije, “zapadnobalkansko“ pravilo je važan oslonac za građevinsku industriju u smislu obezbeđivanja sledeće generacije radnika, uprkos tome što radnici sa Zapadnog Balkane ne podmiruju sve potrebe građevinske industrije. Narednih godina, od ukupno 850.000, u Nemačkoj čak 150.000 građevinaca odlazi u penziju.

Slična situacija je u sferi zdravstva i nege starih ljudi, gde se procenjuje da će za koju koju godinu nedostajati nekoliko stotina hiljada medicinskih sestara i negovatelja. Hroničan je manjak kadrova u obrazovanju, javnom saobraćaju i transportu, dok je u hotelijerstvu i ugostiteljstvu prošle godine manjak radnika prevazišao 10 odsto svih radnih mesta u ovoj branši. A nepopunjenih radnih mesta ima bukvalno u svakoj branši.

Zbog toga se u nacrtu zakona predviđa uvođenje “karte šansi“, to jest mogućnost da se ljudi naprosto dosele u Nemačku te da tek onda traže posao, pri čemu u početku imaju pravo da rade pola radnog vremena van struke kako bi zaradili za život. Ova “karta šansi” bi trebalo da se dobija po bodovnom sistemu u kojem bi se, osim određena stručna kvalifikacija, bodovalo poznavanje nemačkog jezika, radno iskustva, starost, kao i raniji legalan boravak u Nemačkoj više od šest meseci.

Troškovi života koče doseljavanje

Plan je da se ubuduće godišnje doseljava najmanje 400.000 ljudi kako bi ekonomija, zdravstvo i nega starih funkcionisali bar na postojećem nivou. Apsurda li, ni umanjivanje uslova za dobijanje useljeničke vize, kao i povećavanje kvote u okviru “zapadnobakanskog pravila“ neće automatski značiti navalu doseljenika u Nemačku. Jedan razlog je što nemački konzulati ne mogu brzo da obrade toliko veliki broj zahteva, pa se na vizu ćeka mesecima.

Drastičan skok troškova stanovanja, hrane i energenata u Nemačkoj je počeo mnogo više da utiče na gastarbajterske tokove. Naizgled spolja to ne izgleda tako, budući da je statistički prošle godine inflacija u Nemačkoj bila oko osam odsto, što je posleratni rekord za Nemačku, ali ne i za većinu evropskih zemalja. Ali, inflacija nedovoljno prikazuje to da su u poslednje dve godine cene hrane i stanovanja bezmalo duplirane, dok su cene gasa i struje višestruku porasle. Istovremeno, plate za većinu profesija nisu menjane ili se rast plata meri tek po kojim procentom više. Naprosto, mogućnosti da se uštedi od rada u Nemačkoj za mnoge radnike su dramatično smanjene. Samim tim, to je za pojedine profesije umanjilo privlačnost Nemačke kao destinacije na koju se sele trajno i sa celom porodicom.

Analizirajući radne migracije iz Srbije u Nemačku, beogradski ogranak Nemačke organizacije za saradnju (GIZ) utvrdio je da čak 60 odsto onih koji dolaze u Nemačku učestvuju u kružnim migracijama, to jest žive na relaciji matična zemlja-dijaspora. Ove cirkularne migracije su “planule“ naročito među zanatlijama i kvalifikovanim radnicima u građevinarstvu – od molera, keramičara i stolara, do montera, zidara i majstora za umrežavanje armatura. A razlozi zašto u ovoj grupi radnika je sve više kružnih migracija leži ne samo u rastu troškova života u Nemačkoj, već i u popriličnom skoku zarada ovih majstora kod kuće – na Zapadnom Balkanu.

Na listi i Slovačka, Češka, Mađarska, Malta…

Minulih godina su cene majstorskih radova rapidno porasle, iako platežna moć građana u regionu ni izbliza nije pratila taj trend. Razlozi za taj skok cena leži u tome da je, zbog iseljavanja u inostranstvo, došlo do manjka majstora, pa je zakon ponude i potražnje uticao da majstori mnogo više zarađuju i kod kuće. U toj novonastaloj situaciji želja majstora da sebe i celu svoju porodicu iščupaju iz njihove mreže socijalnih veza – porodičnih, prijateljskih i poslovnih – i započne novi život ispočetka poprilično pada. Naprosto, razlika u njihovoj zaradi u našem regionu i zaradi u Nemačkoj više nije tako dramatično velika, naročito kad se oduzmu troškovi.

Zbog toga u poslednje vreme iskusni građevinski radnici sa Balkana prihvataju jednokratne angažmane u Nemačkoj samo ako im poslodavac obezbedi besplatan smeštaj i bar jedan obrok dnevno. Samo pod takvim uslovom oni ulaze u takozvane kružne radne migracije, jer tako uspevaju da mnogo više uštede i pobošljaju standard svoje porodice kod kuće. A potraga upravo za tom što većom uštedom od plate u inostranstvu uticala je da za potencijalne gastarbajtere nisu više atraktivne samo Nemačka, Austrija, Švajcarska i Francuska, već su u taj krug zemalja ušle i Slovačka, Češka, Mađarska, Malta i Slovenija.

Rande migracije unutar samog Balkana su, takođe, postale mnogo izraženije, od toga da nemali broj konobara, šankera i kuvara sezonski se seli iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije u Hrvatsku i Sloveniju, do toga da se na brojnim gradilištima u Srbiji sve češće čuju i vide radnici iz Bosne i Hercegovine, Albanije i Turske. Samo prošle godine Hrvatska je izdala vize za više od 100.000 radnika iz zemalja regiona, ali sve su primetniji i radnici iz Azije. Na Jadranskom primorju već odavno nije čudno da u nekoj lokalnoj pekari kao prodavačica radi žena iz Vijetnama ili Bangladeša, koja, osim maternjeg, zna samo engleski jezik. Šok lokalnih Hrvata kada im se pekarka ili konobarica obrati na engleskom nije ništa veći od iznenađenje Beograđana da ih na najprometnijim autobuskim linijama gradskog prevoza voze šoferi iz Šri Lanke.

Nekome je ‘bogati Zapad’ u Hrvatskoj i Srbiji

Ove dosad neuobičajene situacije u Hrvatskoj i Srbiji odavno su postale normalnost u velikim gradovima Nemačke. Naročito je to primetno u Berlinu, gde skoro da nema kafića u kojoj se osoblje gostima ne obraća na engleskom jeziku, što je čak svojevremeno bio povod da jedan od mlađih političara desnog centra Jens Spahn pokrene debatu o tome, buneći se što niko ne priča nemački jezik. Spahnu su ugostitelji brzo objasnili da nemaju mnogo izbora prilikom zapošljavanja te da su im konobari najčešće strani studenti, koji u Berlinu studiraju na engleskom jeziku, a nemački još ne znaju dovoljno dobro. I Spahn će ubrzo “promeniti ploču“, jer će stupanjem na funkciju ministra zdravlja u vladi Angele Merkel vrlo brzo krenuti u beskompromisnu borbu da dovede što više medicinskih sestara i lekara sa Zapadnog Balkana u Nemačku.

Koliko se situacija promenila u Nemačkoj, ne samo po pitanju odnosa prema strancima, već i po pitanju potrebe za radnom snagom, možda najbolje svedoči to da su nemački konzervativci počeli svojim biračima da obećavaju dovođenje stručne radne snage iz inostranstva. Konkretno, lider Hrišćansko-socijalne unije i premijer Bavarke Markus Soeder ušao je u kampanju za reizbor tako što je Bavarcima, između ostalog, obećao da će širom Zapadnog Balkana otvoriti kancelarije za regurotvanje medicinskih radnika voljnih da dođu da rade u Bavarskoj.

Baš kao to Nemci jednim okom gledaju na Zapadni Balkan kao i dalje zavidan rezervoar radne snage, tako će i zemlje Zapadnog Balkana sve više gledati na Aziju kada je u pitanju rešavanje problema manjka radnika. Štaviše, baš kao što armija Balkanaca sanja o “životu na Zapadu“, tako i mnogi iz Bangladeša, Šri Lanke ili Vijetnama počinju da vide taj “bogati Zapad“ u Hrvatskoj i Srbiji. Začarana spirala gastarbajterskih seoba na koje Balkan tek mora da se navikne.

(Al Jazeera)

( Nenad Radičević )