Pogrešan život se ne može živjeti ispravno

Kakva srećna forma, ti dugački aforizmi ili kratki eseji, za vašu Minima moralia! Da li sam vam se uopšte zahvalio na knjizi? Verujem da je sve moguće. Već danima sam prikovan za knjigu, kao namagnetisan, i svakog dana ona se pokazuje kao najfascinantnije štivo, iako je taj obrok toliko koncentrisan da se može uzimati samo u malim zalogajima. Kažu da se Sirijusov satelit, bele boje, sastoji od tako guste materije da bi jedan njen kubni col (inč) na zemlji težio celu tonu. Zato ima strahovito snažno gravitaciono polje, slično onom koje okružuje vašu knjigu. A tu su i ti prisno primamljivi naslovi za kojima slede misaone figure od kojih zastaje dah. Samo što kažeš sebi, ‘Bilo je dosta za danas!’, pojavi se još jedan predivni naslov, kao iz bajke, i ti se već bacaš u novu avanturu..." Ovo su riječi Tomasa Mana, iz pisma Adornu od 9. januara 1952, nakon što je dobio primjerak Adornove neobične knjige, koju ova zahvalnica pisca "Čarobnog brijega", i pored figura stare dobre građanske kurtoaztije, vrlo jezgrovito i precizno predstavlja.

"Bilježenjem i pisanjem "aforizama" ili "kratkih eseja", u maniru Ničea, koji su prije njega slijedili i Valter Benjamin (Jednosmerna ulica, 1928) i Maks Horkhajmer (Sumrak: Bilješke o Nemačkoj, 1934), Adorno je počeo još 1934, na Koledžu Merton, u Oksfordu, svom prvom izgnaničkom utočištu. Te bilješke su vremenom dobile jasniju formu i naslov koji je bio blago ironična aluzija na Magna moralia (Velika etika), etički spis koji neki i dalje pripisuju Aristotelu, iako vjerovatnije potiče od nekog poznijeg aristotelovca. "Prvih pedeset beleški Adorno je tokom 1944. zaokružio u poklon Horkhajmeru za njegov pedeseti rođendan, za vreme njihovog zajedničkog izgnanstva u Americi (1938-1949). U tom obliku, taj izbor, koji će kasnije postati prvi deo knjige, nosio je posvetu: "Pedeset aforizama za pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera, Los Anđeles - Njujork, 14. februar 1945." Narednih pedeset aforizama, iz 1945, takođe su bili posvećeni Horkhajmeru, ovog puta kao novogodišnji poklon (za novu 1946); treći deo je nastao tokom 1946–1947, dok je samo finale napisano 1951, u Nemačkoj, gde se knjiga prvi put i pojavila", pojašnjava u predgovoru novog srpskog izdanja prevodilac Aleksa Golijanin.

U nastavku vas očekuje izbor Adornovih maksima.

Minima moralia

Nepokolebljiva izolacija je jedini način na koji intelektualac još uvek može da pokaže određenu meru solidarnosti. Svo to združivanje, sve te ljudske interakcije i participacija, samo su maska za prećutno prihvatanje neljudskosti. (…)

Onima koji svesno ostaju po strani, preti opasnost da poveruju kako su bolji od drugih i da svoju kritiku društva, iz ličnog interesa, zloupotrebe kao ideologiju.

Svako ko laže je ponižen, zato što ga svaka laž podseća na svet koji ga prisiljava da laže kako bi preživeo.

Među današnjim lažovima, laž je odavno izgubila svoju pravu svrhu, da sakrije nešto stvarno. Niko više ne veruje nikome, svi su u istom kolu. Laži se govore samo kada neko hoće da drugima stavi do znanja da su nevažni.

Ono intimno između ljudi su pažnja, popustljivost, utočište za osobenost. Kada se to pocepa, na videlo izlazi njegova unutrašnja slabost.

Savremeni tvrdica ništa ne vidi kao preskupo za sebe već samo za druge.

Pogrešan život se ne može živeti ispravno.

U najboljem slučaju, ljudi daruju ono što bi poželeli sebi, samo za koju nijansu lošije. Opadanje darivanja ogleda se i u žalosnom izumu artikala za poklon, na osnovu pretpostavke da više niko ne zna šta da pokloni, jer to zapravo i ne želi.

Ipak, pogled koji stremi daljini, mržnja prema banalnosti, potraga za onim što još nije otrcano, obuhvaćeno opštom konceptualnom šemom, poslednja je šansa za misao.

Otuđenje se ispoljava upravo kroz ukidanje distance između ljudi. Naime, samo ako nisu stalno zaokupljeni davanjem i uzimanjem, razmatranjima i sprovođenjem u delo, raspolaganjem i funkcijom, između ljudi može biti dovoljno prostora za ono fino tkanje koje ih drži zajedno i kroz čiju se spoljašnjost ono unutrašnje jedino može kristalizovati.

Čak ni prošlost više nije bezbedna pred sadašnjošću, koja je svojim sećanjem na nju još jednom osuđuje na zaborav.

Raspitivanje o nečijem zdravlju, kada se to više ne zahteva i ne očekuje na osnovu vaspitanja, deluje ispitivački ili kao uvreda, a ćutanje o osetljivim stvarima shvata se kao prazna ravnodušnost, čim više nema pravila koja određuju o čemu se može, odnosno ne može pričati.

U psihoanalizi je sve pogrešno, osim njenih preterivanja.

Da li smo srećni, možemo oceniti ako oslušnemo vetar. Nesrećnog čoveka on podseća na krhkost njegovog doma, donosi mu isprekidan san i teške snove. Za srećnog čoveka, vetar je pesma njegove zaštićenosti: njegov besni fijuk govori mu da više nije u njegovoj moći.

Nečujna larma, odavno znana iz iskustva snevanja, grmi u našim budnim satima iz novinskih naslova.

Za mnoge ljude je već postalo krajnje besramno reći “Ja”.

I najgora osoba je u stanju da prepozna slabosti najbolje, a najgluplja grešku u razmišljanju najpametnije.

Celina je lažna.

Skoro nerešiv zadatak sastoji se u tome da ne dopustimo da nas zaglupe ni tuđa moć, niti vlastita bespomoćnost.

Neselektivna blagonaklonost prema svima preti hladnoćom i ravnodušnošću prema svakome pojedinačno.

Bilo bi nepodnošljivo verovati kako u celom, beskrajnom univerzumu nema ničeg drugog, osim da se jede i bude pojeden.

Maštu rasplamsavaju žene kojima nedostaje upravo mašta.

Ništa nije dirljivije od brige ljubavnika da bi neka nova osoba mogla preoteti ljubav i nežnost - njihov najdragoceniji posed.

Gospode, to su samo ljudska bića, a sad, ko je ko, zaista nije važno.

Zahtev za intelektualnim poštenjem uzdiže se skoro do nivoa sabotaže misli.

Svako ko je umro u dubokoj starosti, mirne savesti, da ne kažem uspešno, potajno bi mogao biti savršeni učenik, s nevidljivim rancem na leđima, koji svaki životni razred završava besprekorno, bez pukotina.

"Tamo gde je sve loše, mora da je dobro poznavati najgore". (F. H. Bredli)

Pojedinačne reči su retko kada banalne; tako je i u muzici: jedan ton se ne može izlizati. Najgori klišei su kombinacije reči.

Dobro napisani tekstovi su kao paukove mreže: hermetični, koncentrični, transparentni, dobro povezani i učvršćeni. Oni uvlače u sebe sve što puzi ili leti.

Onima koji više nemaju domovinu, pisanje postaje dom. I onda u njemu, baš kao neka porodica, neminovno prave sav domaći krš i lom.

Ona vrsta ženstvenosti koja se obraća nagonima, uvek je upravo ona koju svaka žena mora iz sve snage, na silu - mušku silu - iznuditi od sebe: sve te ženice zapravo su muškarčići.

Slavni nisu srećni. Postaju nazivi artikala, strani i nerazumljivi sami sebi, žive slike samih sebe, kao da su već mrtvi.

Sloboda nije izbor između crnog i belog već iskoračivanje iz tog nametnutog izbora.

Šala našeg doba je samoubistvo namere.

Ako se od čoveka više ne može očekivati ništa obavezujuće, onda bi on, u najmanju ruku, trebalo da bude onakav kakav zaista jeste.

Ko se razvije rano, živi u iščekivanju.

Čak i u psihološkoj sudbini, uvek je tu neki autoritet koji pazi da sve bude naplaćeno.

Mašta previše gura nos u siromaštvo.

Žene izuzetne lepote osuđene su da budu nesrećne. Čak i one koje uživaju sve prednosti, po rođenju, imetku i talentu, kao da su progonjene ili opsednute potrebom da unište sebe i sve ljudske odnose u koje ulaze.(…) Pošto više nisu u stanju da vole, truju ljubav koji drugi osećaju prema njima i tako ostaju praznih ruku.(…) Sreću, koju im obećavaju njihove osobe, shvataju ozbiljno, i daju sebi oduška, uverene opštim divljenjem da ne moraju dokazivati svoju vrednost.

Život se pretvorio u ideologiju sopstvenog odsustva.

Istinski zle ljude je teško zamisliti kako umiru.

Ljubav je sposobnost da se slično primeti u nesličnom.

Voleće te samo ako si u stanju da se pokažeš slabim, a da ne izazivaš snagu.

Inteligencija je moralna kategorija.

Prigovarati nekome kako ne daje ništa je bedno. Ako je odnos jalov, treba ga prekinuti. Onima koji istrajavaju na njemu, a i dalje se žale, svakako nedostaje organ za primanje: mašta.

Nema ljubavi koja ne bi bila eho.

Umetnička produktivnost je sposobnost da se bude hotimično nehotičan.

Nada se najpre može pronaći među neutešnima.

Ego svesno stavlja celo ljudsko biće u svoju službu, kao sastavni deo aparata.

Neurotična reakcija odgovara pravom stanju stvari, dok je ona realistična već otpisala odnos kao mrtav.

Ako imaš i razuma i srca pokaži samo jedno. Ako ih pokažeš zajedno, oboje će te prokleti.

Užas se sastoji u tome da uvek ostaje isti.

Trun u vlastitom oku je najbolje uveličavajuće staklo.

Iz predgovora A. Golijanina

Knjiga je, posredno, imala još neke srećne posledice, neke od kardinalnog značaja. Do uspostavljanja prisnijeg kontakta sa čuvenim urednikom Peterom Zurkampom (1891-1959), koji je 1950. pokrenuo svoju izdavačku kuću, Suhrkamp Verlag, Adorno je još bio daleko od potonje slave, ali je opet stekao značajnu reputaciju, najviše zbog Dijalektike prosvetiteljstva (Adorno i Horkhajmer, 1944) i Filozofije nove muzike (1949), a onda i kao autor najprovokativnijih priloga iz masivne studije Autoritarna ličnost (The Authoritarian Personality, Njujork, 1950), iako će se ti tekstovi na nemačkom pojaviti tek 1968. To je pomoglo Adornu u ubeđivanju opreznog Zurkampa da se upusti u objavljivanje Benjaminove knjige Berlinsko detinjstvo oko 1900 (Berliner Kindheit um 1900, 1950, na osnovu rukopisa iz 1933-1938) - i usput, Potrage za izgubljenim vremenom, Marsela Prusta, Benjaminovog omiljenog autora, kome će i Adorno ovde posvetiti nekoliko aforizama, ne samo počasni prvi... U programu za sezonu 1950-1951, Minima moralia je bila najavljena zajedno s Benjaminom, T. S. Eliotom, Maksom Frišom, Brehtom i Heseom. Posle neočekivanog uspeha knjige, Adorno se razmahao, ali opet u korist prijatelja: praktično je vratio u Nemačku, kao autora, Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer, 1889-1966, koji će ostati u SAD), i inicirao novo izdanje Benjaminove Jednosmerne ulice (1955), do tada skoro zaboravljene, kao i prvo dvotomno izdanje njegovih eseja (1955, sve kod Suhrkamp Verlag). To je bilo presudno za buđenje novog interesovanja za Benjaminovo delo, koje od tada ne jenjava.

Sve to ne znači da se Adorno, čak i sa Minima moralia, makar donekle približio statusu "popularnog autora"; o njemu je zaista besmisleno govoriti u tim okvirima. Ali opet je bilo neobično, za knjigu zamišljenu kao rođendanski poklon prijatelju, napisanu praktično u izolaciji, bez ikakvih formalnih ili sadržajnih ustupaka široj publici, na koju se u uslovima u kojima je nastajala nije ni pomišljalo, i konačno, za autora koji se rutinski opisuje kao jedan od "najtežih". Neobično, ali kao što će oni koji nastave s čitanjem brzo primetiti, ne i čudno: u tom probijanju kroz košmar istorije, od sveta detinjstva i starih napeva do filmskih novosti s pacifičkog ratišta i ruševina Evrope, knjiga je tesno nalegala na svačije iskustvo, obraćala se, u principu, svakome ko je delio sličan otpor zatečenom stanju, na najširem kulturnom planu, sličnu osetljivost za ono što tome još izmiče ili obećava neke druge ishode. Pri tom, Adornov stil, koji od samog početka na nov način demonstrira i problematizuje ceo fenomen subjektivnosti, nijednog trenutka ne proklizava u melodramu ispovedne, refleksivne proze, u “intimizam”, čak i kada govori o najintimnijim stvarima; nema nikakve rezerve u odnosu na čitaoca, a da mu opet ničim ne podilazi; potpuna otvorenost, bez patosa, ali i bez trunke leda – bez one paranoidne distance, pod maskom "hladnoće", tog "temeljnog principa građanske subjektivnosti (malograđanskog individualizma)", koja je postala skoro obavezni deo svačijeg držanja. Pretpostavljam da je i ta retka otvorenost, od koje mnogi pisci i mislioci kao da gledaju da nas odviknu, pomogla da se čak i u svojim najzamršenijim razmatranjima ova knjiga doživi kao ljudsko obraćanje, nečije iskustvo, viđenje jednog od nas. "Evo me opet, vratih se iz beskrajnog sveta!" (Heliotrop, br. 114). I evo šta videh tamo... To bi trebalo da i dalje deluje.

Ipak, neke od najgromoglasnijih teza ove knjige još čekaju svoje odjeke. Ko se među našim "majstorima misliocima", "radikalnim kritičarima", "aktivistima", od 1951. do danas, nadovezao na Adornovu kritiku "čudovišnog apsoluta proizvodnje" (Posveta) ili je na svoj način pokrenuo? Šta tek reći za ljudsku perspektivu koja se tako naglo otvara u aforizmu br. 100: "Možda će istinskom društvu dosaditi razvoj; možda će, u svojoj slobodi, ono ostaviti mogućnosti neiskorišćenim, umesto da pod sumanutom prisilom juriša na udaljene zvezde". Koliko smo, nezavisno od bilo koga, u svetlosti takvih uvida, korigovali sopstvena očekivanja, ponašanje, odnose, izraz? Bilo je još takvih glasova, i pre i posle Adorna (u najmanju ruku, od Vilijama Morisa do Mamforda, Elila, Ilića, Kamata, Perlmana, Zerzana), manje ili više doslednih; ali to je tek poneka kap u moru starih mantri, upornih pokušaja da se za jednu promašenu kulturnu orijentaciju pronađe neki ubedljiviji privid neminovnosti – ili “normalnosti”, kako glasi uobičajeni eufemizam. Tu "normalnost" vidimo na delu svakodnevno, u kvalitetu naših odnosa i dometa, ličnih i društvenih, a dok ovo pišem (februar 2022), ta ista "normalnost" naglo zaoštrava još jednu potpuno apsurdnu krizu, najveću još od one koja je desetkovala Adornovu generaciju. Lokalno, u eksploziji politikantskog meningitisa koja prati svaku predizbornu kampanju, jedna koalicija obećava "Normalan život", što ostaje dominantni vapaj, ali za šta sam mislio da se kao slogan, od devedesetih naovamo, izlizalo. "Logika istorije je destruktivna, kao i ljudska bića koje proizvodi: gde god da ih vodi njihova inercija, ona samo reprodukuju ekvivalente prethodnih nesreća. Normalnost je smrt" (br. 33).

Samo ponavljam neke odlomke koje sam već istakao na zadnjim koricama knjige. Ali i to su tek delići njenog još neiscrpljenog naboja. Nadam se da tu moćnu hranu, koju je Tomas Man mogao da uzima samo na kašičicu, ovako opet stavljamo na raspolaganje, zaključuje prevodilac Aleksa Golijanin predgovor ovom izdanju Adornove kultne knjige.

(Ovo je dio predgovora za prvo štampano izdanje ovog prevoda, februar 2022.)

( Teodor Adorno )