Aleksandar Radojičić za Vijesti: Ne želim u inostranstvo po svaku cijenu

Aleksandar Radojičić pripada novijoj generaciji srpskih glumaca koji dobijaju sve veći prostor na malim i velikim ekranima. Filmovi i serije Dragana Bjelogrlića kao što je “Montevideo, bog te video” za mnoge od njih bili su odskočna daska, a takav je i slučaj Radojičića kojeg je šira publika upoznala prije svega kroz ulogu nekadašnjeg fudbalera i trenera Mikice Arsenijevića - Balerine u pomenutom ostvarenju.

Radojičića sada možemo gledati na malim ekranima u novoj Bjelogrlićevoj seriji “Žigosani u reketu” koja je počela da se prikazuje na televiziji, a mladi glumac dobio je jednu od glavnih uloga. Priča nove serije govori o dvojici nekada nerazdvojnih prijatelja i saigrača u slavnom košarkaškom klubu koji je danas na rubu propasti, a njih dvojicu spaja u pokušaju da ga podignu iz pepela. Radojičić igra lika koji ima problem sa samopozudanjem i ističe kako je “druga šansa” glavna tema serija. Glumac u usponu, koji se ovom profesijom bavi od malih nogu, a profesionalnu karijeru je počeo 1995, nedavno je snimao i u Rusiji sa kolegom Milošem Bikovićem. O svemu tome pričao je za “Magazin”.

Aktuelna je serija “Žigosani u reketu”, kako je bilo snimati tu seriju?

Odlično iskustvo. Jeste da ovako na prvi pogled djeluje kao nešto što sam već radio, s obzirom ma to da sam već igrao sportiste, čak i košarkaša, ali je potpuno drugačije iskustvo jer je savremena priča u pitanju, savremena je i košarka, pa je bio veliki izazov snimati to. Snimanje je bilo poprilično naporno, radili smo u sred ljeta, u zatvorenom prostoru... Ali što se tiče samog karaktera i scena, lik kojeg sad igram je potpuno drugačiji od svega što sam prethodno igrao. Tako da mi je drago što sam bio u prilici da radim na ovom projektu, ali, naravno, uz Bjelu je sve to bilo lakše, pošto ovo nije prvi put da radimo zajedno, sad još lakše sarađujemo.

Već si igrao nekoliko sportskih uloga, iako su drugačiji likovi u pitanju, hoćeš li ih izbjegavati ubuduće?

Ja se često u intervjuima šalim da se nadam da je ovo posljednji projekat u kojem ću igrati sportistu, zato što kako starim sve mi teže pada. (smijeh) Ali što se tiče toga, ne razmišljam na taj način. Ja mogu do kraja života da igram sportiste, sve dok su različiti karakteri u pitanju, dok su različite uloge ustvari. A i ja bih se trudio da ih napravim drugačijim od prethodnih. Ne mislim da je to što igram sportiste često stavljanje u kalup, osim ukoliko ih identično igrate, ali tada nije bitno zanimanje lika kojeg igrate. Tako da sa te strane nemam tu bojazan.

Koliko ti je bitno da ih drugačije igraš, naravno oni su po scenariju karakterno drugačiji, ali da li se i ti trudiš da tu nešto dodaš kako bi odvojio te uloge?

Naravno. Zavisi naravno i od scenarija koliko vi možete da utičete tu. Dosta zavisi od toga da li je u pitanju glavna uloga ili sporedna. Prosto ne možete sad na silu vi da mijenjate, da ubacujete što hoćete. Mislim da je najbitnije da se pogodi suština tog lika. Ključno je ipak kako su te scene pisane, kakav je reditelj i kako je on to zamislio... Ja se nadam da se razlikuju te moje uloge koje pominjete, da je ova drugačija od one u “Montevideu” i “Bićemo prvaci sveta”.

Kako je raditi sa Draganom Bjelogrlićem, budući da ste obnovili saradnju, a njegove serije su do sad imale dosta uspjeha?

Jeste, sad sam imao priliku prvi put na ovaj način da radim sa njim, jer nije bio reditelj, već više kao kreativni tvorac serije, nadgledao je sve to. Neke scene je čak i on režirao. Poznajemo se sad već deset godina i mislim da je ta saradnja dobitna kombinacija. Kad god Bjela nešto radi jednostavno znate da će dati sve od sebe da to bude na vrhunskom nivou i nekako vas i to nosi, daje vam neku sigurnost, smirenost da možete da se bavite svojim poslom. Nemam što više da kažem o saradnji sa Bjelom, jer više svi znaju kako on radi. Komunikacija je na nivou, a sve ostalo je pohvalno uvijek.

Te njegove serije su na produkcijskom, ali i drugim nivoima dosta bliže onome što se radi na Zapadu, u odnosu na većinu drugih naslova sa naših prostora koje gledamo na malim ekranima. Koliko nam je to potrebno da se više radi na taj način?

To sad kad kaže da liči na zapadne produkcije može da se shvati na različite načine, ali činjenica je da je Zapad mnogo korak ispred nas u snimanju serija i uopšte u kinematografiji. Mislim da to može donijeti samo dobro ukoliko se ugledate na nekoga ko je otišao dosta koraka dalje. Naravno taj princip i način snimanja koji se povežu sa nekim našim pričama mislim da mogu biti dobitna kombinacija i mislim da je Bjela ide tim putem.

Bio si u prilici i da u Rusiji snimaš film “Balkanska linija”, čiji se izlazak uskoro očekuje. Koliko je to bilo drugačije u odnosu na tvoja glumačka iskustva ovdje?

Pa bilo drugačije prvenstveno u tome što je to akciona, ratna drama gdje je bilo dosta eksplozija i pucanja, a ja nisam bio u prilici ranije da učestvujem u takvom filmu, tog žanra i na takvom produkcijskom nivou. Bilo je to fenomenalno iskustvo. Rekao bih da smo mi i Rusi po karakteru dosta slični, s tim što mislim da možemo od njih dosta da naučimo i da se ugledamo u mnogim stvarima. Malo je teže raditi takve stvari kod nas, znajući da smo mnogo manja zemlja i od Amerike i od Rusije i ono što možemo da uradimo je da ih pratimo, ali u skladu sa našim mogućnostima.

Koliko tvoje učešće u takvom projektu može da utiče da nastaviš da radiš van ex Yu granica i koliko uopšte želiš to?

Zašto da ne. Nije mi to cilj po svaku cijenu. Ja volim kad radim u Srbiji i uopšte kod nas u regionu, ali ako se otvori mogućnost za neki kvalitetan i zanimljiv projekat zašto da ne, mislim da je to nešto što bi trebalo probati. To su sve neki izazovi koji mogu samo da vam donesu neko dobro, novo iskustvo. Postoji mogućnost da se takve stvari dese, da dođu ponude kad izađe film, ali ne želim da se opterećujem sa tim. Zadovoljan sam što sam dio tog filma, tog projekta i eto neko će taj film pogledati u Rusiji i u drugim zemljama, a ukoliko im se bude svidjelo to što budu vidjeli možda budem odradio i još neki projekat.

Što te je inače privuklo glumi, osim Arnolda Švarcanegera?

Da upišem školicu glume kao dijete naravno inspirisali su me filmovi koje sam tad gledao. Uopšte sve to što se tu dešava i taj svijet mašte i igre je nešto što me je privuklo da ostanem u tom glumačkom svijetu, da zavolim taj svijet. To je ono što je meni bitno i na što se koncentrišem i danas. Trudim se da postavim tako stvari da mi posao, a samim tim i život bude upravo to - da radim ono što volim i da se kroz neku igru i maštanje, vraćanje u djetinjstvo, bavim svojim poslom i uživam u tome.

Mogu da zamislim sebe kao akcionog heroja

Negdje si ranije izjavio da te je kad si bio dijete inspirisao Arnold Švarcaneger da postaneš glumac, te da ti je “Training Day” omiljeni film. Da li to znači da bi posebno volio da zaigraš u nekom akcionom ostvarenju?

Zašto da ne, naravno. Dok još mogu, dok još imam snage za tako nešto. (smijeh) Apsolutno. To mi je klinački san. Kod nas se ne snima puno takvih projekata, evo sad je izašao “Južni vetar” koji je pokazatelj da i mi možemo da pravimo akcione filmove. Definitivno sam otvoren za takvu mogućnost.

Znači možeš da zamisliš sebe kao nekog akcionog heroja?

Iskreno mogu da zamislim sebe kao akcionog heroja. E sad, najveće pitanje je da li mogu producenti i reditelji da me zamisle u toj ulozi, to je važnije od toga da li mogu ja.

Nove generacije se uče pogrešnim vrijednostima

Poznato je da glumci teško zarađuju, a negdje si pričajući o filmu “Patuljci sa naslovnih strana” kazao da je danas teška zarada izgovor za sve. Gdje bi trebalo postaviti neku granicu po tom pitanju, po tvom mišljenju?

Te stvari i kad kažem vezano za honorare glumaca, to nije zato što želim da kukam, jer znam da u Srbiji dobar dio stanovništva zarađuje manje nego što mi zarađujemo. Uopšte nije poenta u tome, nego da se neke stvari kod nas mnogo manje cijene. Danas ako ste učesnik rijalitija možete mnogo više para da zaradite nego ako ste glumac koji ima gomilu predstava i filmova. Tu ne mislim na sebe, nego na neke moje starije kolege. Upravo zbog tih nekih stvari nisam zadovoljan, uopšte sistemom i načinom funkcionisanja našeg posla, kako funkcioniše kinematografija u Srbiji generalno. A kad je u pitanju granica, svako ima neke svoje granice, ali mislim da se nove generacije koje dolaze uče nekim pogrešnim vrijednostima kroz medije, kroz TV program... Prosto se bojim da će ta granica biti sve niža i niža narednih godina, ukoliko se opet za kulturu i umjetnost ne odvoji malo više sredstava, ako im se ne da malo veći značaj od strane države i medija.

( Stefan Strugar )