Tragedija u Beogradu otkriva djelovanje obrazovne destrukcije

Užasan zločin koji se dogodio 3.5. 2023, u centru Beograda, u elitnoj (prefiks „elitna“ nosi dugi niz godina) osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, iz temelja je potresao Srbiju, ali i celi region Jugoistočne Evrope. U krvavom piru je od strane 13-ogodišnjeg učenika stradalo 9 učenika i čuvar, a ranjeno još 5 učenika i nastavnica istorije. Ovaj događaj je u velikoj meri izgledao kao da je naučen u video igricama.

On je otkrio je da mnogo stvari ne funkcioniše u pristupu našim najmlađim učenicima u obrazovanju. Tako smo se suočili na najstrašniji način, sa posledicama obrazovne destrukcije.

Društva su danas opsednuta destrukcijom u različitim oblicima, tako je destrukcija ušla u život tzv. Z generacije (rođeni od 1996. do 2010), koja je apsorbovala kroz medije, društvene mreže i video igrice destruktivne sadržaje (i naučila ih). Ta generacija učenika, koja je čitav svoj život do sada vodila uz pomoć novih tehnologija, dobila je sadržaje bez emocija, sa nasiljem kao normalnim vidom života, koju je najčešće do sada pokazivala u virtuelnom svetu i u međusobnim odnosima u školi.

S druge strane, statična osnovna škola je za te generacije pre svega institucija koja ih malo motiviše, dosadan sistem, sa nizom nerešenih odnosa između učenika, i sa ništa manje, rekli bismo, čudnim odnosom između institucije, učenika, roditelja i nastavnika.

Obrazovanje na prelazu iz 80-ih u 90-e godine na prostoru Jugoistočne Evrope (bivše Jugoslavije) izgubilo je značaj koji je imalo u zajedničkoj državi, doživelo je stručni i organizacioni pad, koji se u vreme raspada zajedničke države pretvorio u ozbiljno zaostajanje za Evropom i svetom. Nažalost, od tada nije se posvetilo dovoljno pažnje novim oblicima rada sa generacijama koje dolaze, „izgubili“ su se eksperti (nestali su, jer obrazovanje više nikome nije bilo važno), a i ozbiljna istraživanja su zanemarena.

S druge strane, globalno obrazovanje je tretirano kao ozbiljan proces u kome je sve povezano, pogotovu kao osnovni temelj moderne nauke i ekonomije. Kriza globalnog obrazovanja koja nastaje 90-ih godina rešavala se ulaganjem u nove tehnologije, inovacijama i novim formama učenja. Tako su početkom XXI veka izazvani tektonski poremećaji u svetu - digitalizacija u obrazovanju donela je nove mogućnosti, a i stari organizacioni sistem škole počeo je da se menja. Stručnjaci u svetu su sve više tražili (i traže) nove forme rada sa generacijama koje dolaze.

U regiji Jugoistočne Evrope (JIE) očuvala se statična stara školska organizacija, ali sada prilično osiromašena. Početkom XXI veka, sudarila se sa neoliberalnim konceptom obrazovanja, koji su forsirale nove vlasti, i novim digitalnim sistemima učenja i podučavanja. Ali u isto vreme, ulaganja u sistem obrazovanja uglavnom su se smanjivala. Zato su se uloga i značaj obrazovanja naglo smanjili, a interesovanje se podizalo samo kada su u pitanju bile neke afere. Dobili smo anemičnu i nemoćnu školu.

Dok je u prvim godinama XXI veka škola mogla kozmetički da opstane zbog usporenog perioda modernizacije, od 2010. postaje vidljivo da čitav region JIE počinje da zaostaje za globalnim procesima, što se sve više odražava kroz nezadovoljstvo mladih.

Poslednjih dve-tri godine statični sistem obrazovanja i vaspitanja jasno pokazuje da pati od obrazovne destrukcije, „bolesti“ obrazovnog sistema, pa umesto da sprema društvo za novo tehnološko doba, stvara generacije sklone sukobima, patološkom individualizmu i otuđenju od porodice i zajednice. To se najviše događa u sudaru sa dve nove generacije - Z i Alfa.

Šta je obrazovna destrukcija?

Obrazovna destrukcija je sistemski problem, njen sastavni deo je velika doza formalizma bez jasnih kriterija u ocenjivanju, sa niskim kriterijima kod pojedinih obrazovnih programa, vidnom korupcijom i lažiranjem rezultata, te naročito lošim odnosima među akterima u obrazovanju. U svom ishodu obrazovna destrukcija rađa nezainteresovanost stanovništva za značaj obrazovanja u društvu. Odnosno, nepoverenje u ishode obrazovanja i prenos znanja. Tako da se stanovništvo (uz pomoć politike i intelektualnih elita) oslanja na druge oblike rešavanja društvenih i ekonomskih problema. U društvu počinju da vladaju sistemi kontraznanja, glasina, rešavanje putem društvenih mreža, nestručna tumačenja, interesni protokoli donošenja odluka, partijski i porodični kriteriji kao temelji društvenog i karijernog napretka.

Obrazovna destrukcija u školama ne može se suzbiti inspekcijskim nadzorom ili političkim i upravnim odlukama, ona se mora suzbijati sistemski kroz posebne alate koje mi do sada nismo dovoljno koristili - standarde, heterogenost obrazovanja (posebno važno u visokom obrazovanju kroz heterogenost studija i studijskih programa), pravila učenja kroz praktičan rad, reformske zakone, ekspertske centre i timove, transparentnost podučavanja, ulazak lokalne zajednice u praćenje razvoja učenika i njihova generalna zaštita. Ovi alati suzbijaju obrazovnu destrukciju kroz isticanje sistema vrednovanja, prikazivanje dobrobiti obrazovanja, digitalizaciju, prenos znanja i karijerno obrazovanje.

Zašto o ovome govorimo? Jer ovakvi događaji traže da imamo jasan odgovor - šta je dobrobit obrazovanja za naše društvo, ono što je u svojoj filozofiji Gert Biesta postavio kao težišni princip. A to je da se na pitanje vrednosti obrazovanja i učenja ne može odgovoriti na jednodimenzionalni način, i da kod projektovanja i upravljanja obrazovanjem moramo misliti na tri nadležnosti obrazovanja: kvalifikaciju, socijalizaciju, subjektivizaciju.

Upravo tu leži naš problem, naše obrazovanje se potpuno odvojilo od pitanja socijalizacije i subjektivizacije obrazovanja i okrenulo se rašavanju problema kvalifikacije kao ključne nadležnosti.

Međutim, i socijalizacija i subjektivizacija zahtevaju da se posebno moramo baviti novim generacijama kao ličnostima koje postaju subjekti inicijativa i odgovornosti. Škola koncipirana na obrazovnoj destrukciji, upravo odbacuje Biestine predloge i stvara barijeru prema novim generacijama.

Pored toga, stara organizacija škola, negativni uticaji spoljnih faktora (politike, medija, korupcije, lošeg upravnog aparata, malog broja stručnih radnika, nezainteresovanosti i neznanja prenosilaca znanja) uticali su na to da ideja obrazovanja i vaspitanja izgubi značaj kao funkcija društva koja svima omogućava napredak.

Pored toga, digitalizacija je na velika vrata ušla u obrazovanje u vreme pandemije, ali nije dobila onaj odgovor koji svaki sistem mora da napravi kada se unapređuje tehnološki razvoj, a to je zaštita humanizacije procesa rada. Humanizacija procesa obrazovnog rada postala je nešto što se potiskivalo zbog problema koji su obrazovanje stalno pratili (finansiranje, smanjenje populacije, depresivni okružujući sistemi, nezadovoljstvo starijih generacija, krize nastavničke profesije, fleksibilno tržište rada itd.).

Zato Biesta i ističe da moderno obrazovanje brani svoj integritet u situacijama kada društvo ili moćne snage društva odluče da ga iskoriste za određene ciljeve. Isto važi i za obrazovne ustanove, one mogu da očuvaju svoj obrazovni integritet, samo kada dobiju mogućnost da se odupru unutrašnjim silama ili silama iz spoljnog okruženja, koje žele da ih prilagode svojim interesima i potrebama.

Nažalost, kod nas nije tako! Zato se u takvom kontekstu našla Z generacija u JIE, koja inače drugačije razmišlja, samoobrazujući se unutar digitalnog sveta. U tom kontekstu se našao i dečak koji je počinio ovaj zločin. Naravno, mnoge individualne analize tačno su okarakterisale njegov status u školi i u društvu. Ali ono što moramo da pogledamo, sada kada se ova tragedija dogodila, jeste reakcija na društvenim mrežama njegovih vršnjaka. Ona je veoma bitno podeljena, od toga da ga neki veličaju, do toga da ga veliki broj osuđuje, ali postoji i veliki broj onih koji se jasno ne izjašnjavaju.

Zašto govorimo regionalno - zato što ta generacija koja je nastala u vreme intenzivne digitalizacije nema ograničenja, ni nacionalnih, ni državnih, ni verskih granica, ona živi u virtuelnom svetu, sa jasnom međusobnom komunikacijom putem igrica, video sadržaja ili društvenih mreža. Ona je prilično nezainteresovana da podilazi starijim generacijama, već gledajući svoj interes, gradi svoj svet koji je jako daleko od interesa starijih. U tom svetu, njihovi odnosi su veoma specifični - grubost, mržnja, nasilje, rušenje autoriteta sastavni su delovi njihovog ponašanja, koje je uslovljeno onim što im donosi internet i digitalni mediji. Oni se sa velikim gnušanjem odnose prema svetu starijih koje shvataju kao zaostali svet prošlosti. Najbolji primer su nam zajednice navijača u najpopularnijim sportovima (koji u najvećoj meri pripadaju Z generaciji). Ali isto tako i zajednice najboljih učenika, koje bitno ignorišu i potcenjuju sistem u kome se nalaze.

Nažalost, pred nama je ozbiljan sukob generacija u obrazovanju!

Slučaj u Beogradu 3. maja je u stvari izbacio na videlo taj sukob između Z generacije (koja je na granici sa Alfa generacijom 2010 - 2024) i starijih, jer je ovaj slučaj, koji je u biti veoma ličio na video igricu, sa jasnim planom savladavanja prepreka i uništenja neprijatelja, pokazao da ova generacija najviše ceni dokazivanje na tom polju. I dok je čitava javnost šokirano reagovala, utisak je da konzumenti društvenih mreža iz Z generacije drugačije misle.

Ono što se dogodilo posle samog ubistva učenika i čuvara, pokazalo je da na društvenim mrežama postoji čitav niz takvih pojedinaca, ali i njihovih obožavalaca. Oni smatraju da stvarne prepreke treba rešavati na način kao u video igricama, pri tom pokazajući čitav niz bezosećajnosti prema žrtvama i njihovim porodicama. Učenje programiranja i rešavanja problema u virtuelnom sistemu, stvorilo je mogućnost da ovi mladi ljudi prenesu destrukciju u stvarni svet.

Ovaj slučaj je pokazao da je sve ono što smo mislili da je skoro individualno u stvari preraslo u sistem, a videli smo i da se lako može preneti u stvarni svet. Zato se na prvom mestu na meti našla škola.

Naš obrazovni sistem se postavio sasvim drugačije prema ovim učenicima, ignorišući svet učenika osnovnih škola. Društvo je generalno ostavilo osiromašenu školu da se nosi sa svim posledicama neoliberalnog koncepta obrazovanja, velikog stepena nejednakosti i vladavine digitalnih medija. Taj ekonomistički pristup starijih prema obrazovanju (da je skupo, da se može dobro zaraditi i bez škole itd.) ruši integritet obrazovanja u očima Z generacije. To dovodi do marginalizacije vaspitnog rada i birokratizacije sistema rada sa učenicima. Učenici svoj svet i pravila u njemu razvijaju zahvaljujući digitalnoj komunikaciji i međusobnim odnosima moći (vršnjačko nasilje). Odrasli su jako daleko od tog shvatanja i tu je osnovni problem, virtuelne zajednice učenika su zasnovane na pravilima većine, koja nema mnogo milosti prema pojedincima koji su drugačiji ili siromašniji. Pored toga, Z generacija je uvek spremna da iskoristi sve što joj je dostupno u realnom svetu, i to samo u onoj meri koja joj odgovara (u slučaju ovog dečaka to je boravak u streljani, ili treninzi borilačkih sportova), a ostalo, odnose, komunikaciju, prebacuje u svoj virtuelni svet.

Slučaj u Beogradu pokazuje da su unutar Z generacije vidljive ogromne razlike, koje su bitno vezane za socijalni i ekonomski status. Zato njih karakteriše postojanje zatvorenih zajednica (echo komora) i izdvajanje pojedinaca koji ne mogu da odgovore pravilima ovih zajednica unutar virtuelnog, ali i realnog sveta (vršnjačko nasilje). Možemo otvoreno reći da je ovo mozaična generacija prema stepenu interesovanja u primeni novih tehnologija.

Škola je danas tako organizovana da odstupa od pravila ove generacije (još više će biti problem kada se snažnije pojavi Alfa generacija, koja tek stiže iza Z generacije), jer školski sistem je spor i zasniva se na sporom preventivnom delovanju (uvek nedovoljno ljudi za ovu delatnost) i na kratkotrajnom delovanju kada se dese ovakve situacije. Ali i jedno i drugo imaju jedinstven problem, a to je da su komunikaciju osmislili stariji, prilagođavajući se normama stare škole i da to teško dopire do učenika.

Ono što usložnjava ovaj problem jeste nepoverenje učenika prema školi kao instituciji. Što se u ovom slučaju još više pokazalo. Učenik nije mogao biti prepoznat kao potencijalna opasnost, jer je imao sve karakteristike dobrog učenika, a službe u školama se bave lošima. Ali ono što je nedostajalo (kako ističe urednik BUKA Aleksandar Trifunović) je komunikacija ili pitanje: Kako si, Kosta?

Zato je argentinski filozof obrazovanja Jorge Noro i napisao onu čuvenu rečenicu: „Nećemo ovaj sistem, dajte nam novi“! I zajedno sa svojim kolegama napravio program Nuevo Mundo Educativo!

Tu i jeste rešenje našeg susreta sa Z i ubuduće Alfa generacije, stvaranje novog sistema podučavanja koji će više ličiti na postdigitalni školski svet (kako ga vidi više stručnjaka okupljenih oko časopisa „Postdigital science and education“ koji uređuje naš mladi kolega Petar Jandrić iz Zagreba), koji će omogućiti našoj deci da se humanistički obrazuju u povezanosti digitalizacije, humanizma i vrednosti koje nose starije generacije.

Ali to je, ne samo promena škole, već još više njenog okruženja. Upravo u onom čuvenom članku* iz 2013, finski reformator Pasi Sahlberga je izneo hipotezu (koju parafraziramo):

Kada bi se najbolji nastavnici i direktori finskih škola zamenili na 5 godina sa nastavnicima i direktorima u američkoj državi Idaho, kakve bismo rezultate dobili? Mi bismo verovatno očekivali da bi se urušio finski sistem, a napredovao sistem Idahoa!

No, Pasi Sahlberg ističe da se očekivanja običnog čoveka ne bi ostvarila. Za pet godina provedenih u školama Idahoa najbolji finski nastavnici bi se prilagodili sistemu učenja i vrednovanja znanja koje vlada u Americi. A nastavnici Idahoa bi u Finskoj prihvatili sve one elemente kulture učenja koja vlada u Finskoj. Tako da… niti bi se popravio sistem učenja u Idahu, niti bi se srušio u Finskoj. Jednostavno, ako gradite okruženje zasnovano na učenju, ono mora obuhvatiti sve kategorije stanovništva, a ne samo bogatu decu i motivisane nastavnike. Ako društvo marginalizuje ishode obrazovanja, obrazovna destrukcija će delovati na sve kategorije stanovništva. Najbolji će otići, prosečni će se prilagoditi situaciji u društvu (mada mnogi danas odlaze da rade u inostranstvu i manje složene poslove), a najlošiji će sniziti nivo znanja u svim društvenim sistemima.

Odgovor zato treba tražiti u filmu Jasmile Žbanić o Emeriku Blumu i Energoinvestu! To pokazuje šta nam je obrazovna destrukcija sve uradila.

Dakle, ako nastavimo ovako da se ponašamo prema generaciji učenika koja dolazi, imaćemo sve više ekscesa koji će se različito vrednovati. Moramo pristupiti tako da Z generacija shvati da su vrednosti koje oni gaje i te kako podložne kritičkom rasuđivanju, kao što oni rasuđuju kritički sve postupke starijih. A za to nam treba ideja Jorge Noroa i njegovih saradnika - novi obrazovni svet, a do njega se dolazi bez politike, sujete, bez političkih, akademskih, medijskih blokada, i to sa ljudima koji stvarno razumeju pristup mladima.

(Na izradi ovog teksta zahvaljujem na sugestijama prof. dr Marijani Šećibović)

(6yka.com)

* Sahlberg, P. (2013). What if Finland’s great teachers taught in U.S. Schools? Washington Post. May 15.

( Refik Šećibović )