Boja Kleopatrine kože

Veliki američki erudita Bendžamin Frenklin zabrinuo se 1751. zbog malog broja „čisto belih ljudi na svetu“. Kako je pisao, „čitava Afrika je crna ili smeđa. Azija je uglavnom smeđa… A u Evropi, za Špance, Italijane, Francuze, Ruse i Šveđane uglavnom bismo rekli da su tamne puti, kao i za Nemce… Saksonci i Englezi čine glavni korpus belih ljudi na zemljinom šaru.“

Možda se pitanje „ko je beo?“ nama čini samorazumljivim, ali je tokom protekla tri veka izazivalo žestoke rasprave. U to vreme mnoge grupe koje mi danas smatramo belima definitivno ne bi bile tako opisane, od Iraca, preko Slovena i Italijana do Jevreja. Bio je potreban dug proces društvenih pregovora i sporova pre nego što su i oni primljeni u klub belaca.

Granice među rasama su i dalje sporne. Najnoviju kontroverzu oko pitanja „ko je beo?“ pokrenula je odluka Netfliksa da glavnu ulogu u svojoj novoj dramskoj seriji Kraljica Kleopatra dodeli crnoj glumici Adeli Džejms.

Kao i u mnogim sličnim raspravama, sporna pitanja opterećena su slojevima mitova i ideologije. Značajan deo ove kontroverze proizlazi iz želje da se savremene predstave o rasi i identitetu, beloj i crnoj puti, nametnu drevnom svetu koji je veoma različito mislio o tim stvarima. Čak i identiteti kao što su egipatski, grčki, makedonski i afrički danas imaju znatno drugačije konotacije nego pre dva milenijuma.

Rođena u Aleksandriji 69. godine pre naše ere Kleopatra VII, poslednja kraljica helenističke dinastije Ptolemeida, bila je egipatska vladarka makedonskog porekla, a verovatno i persijskog i crnog afričkog, mada se to temeljno osporava. Međutim, Džejms u ulozi Kleopatre ima veze sa savremenim senzibilitetom koliko i sa istorijskim činjenicama. „Ne viđamo često priče o crnim kraljicama“, primetila je Džejda Pinket Smit, izvršna producentkinja serije. „To je bilo veoma važno za mene i moju ćerku; vreme je da moja zajednica vidi takve priče.“

Ideja da je Kleopatra bila crna žena ima dugu povest u afroameričkoj misli, posebno u okvirima crnih nacionalističkih i afrocentrističkih pokreta. Odatle tvrdnje da je Egipat crna nacija iz koje je antička Grčka krala kulturu i ideje. Porobljenim i potlačenim ljudima u rasističkom svetu, koji je smatrao da njihov kontinent nema svoju istoriju, pomisao da su Egipat i Kleopatra bili crni često je bila neodoljivo privlačna.

Kada je 1987. objavljen prvi tom Crne Atine Martina Bernala, britanskog stručnjaka za kinesku političku istoriju, ova rasprava ušla je i u akademsku i u širu javnu svest. Bernal je tvrdio da je veliki deo grčke klasične kulture ukorenjen u kulturi starog Egipta, te da je ova veza izbrisana tokom uspona evrocentričnih stavova u 18. veku. Mnoge njegove tvrdnje su kasnije opovrgnute.

U novije vreme, klasičarka Šeli Hejli tvrdi da, mada je anahrono zamišljati da su drevni ljudi shvatali rasu isto kao mi, moderni senzibiliteti mogu biti korisni u oblikovanju načina na koji doživljavamo Kleopatru. „Moja baka je bila bela“, piše Hejli, „imala je ravnu crnu kosu i nos nalik njenoj starosedelačkoj baki Onondagan, ali je smatrana obojenom zbog pravila jedne kapi - ako imamo jednog crnog pretka, onda smo i mi crni“. Slično tome, Kleopatra je nesumnjivo bila „proizvod mešanja rasa, pa kako onda nije bila crna“? Hejli dodaje i da je „ Kleopatra reagovala na ugnjetavanje i eksploataciju onako kako bi to učinila crna žena. Stoga je prihvatamo kao svoju sestru.“

Ovde imamo primer istorije kao alegorije, gde se prošlost vidi prvenstveno kao resurs za zadovoljenje društvenih i psiholoških potreba sadašnjice. Ovaj pristup takođe odaje visok stepen savremene konfuzije oko rase, koja dovodi do toga da se sada crni naučnici i aktivisti povinuju pravilu jedne kapi, koje su rasisti svojevremeno nametnuli zbog očuvanje čistote bele rase.

Ako je projekcija Kleopatre kao crne žene ukorenjena u mitu i željama crnih ljudi, predstave o njoj kao beloj podjednako se uklapaju u rasne fabule. Kleopatra je bila egipatska kraljica makedonskog porekla, ali to je ne čini belom. Naš pogled na nju je proizvod modernih ideja o rasi.

Antika je svakako delila čovečanstvo na različite grupe i poznavala razlike u boji kože. Ali ljudi nisu bili kategorizovani u rasnim okvirima kao u naše vreme, niti su ljudskim razlikama bila pripisivana ista društvena značenja. Bilo da govorimo o Kleopatri ili Aristotelu, prikazati ih kao bele znači projektovati savremeni rasni senzibilitet na prošlost.

Čak i u modernom svetu većina evroameričkih mislilaca, kao što je Bendžamin Frenklin, sve do 20. veka ne bi videla nekog Egipćanina, Makedonca ili Grka svog vremena kao belog. S druge strane, antička Grčka je prihvaćena kao izvor zapadne intelektualne i umetničke tradicije, pa dok moderni Grci nisu nužno beli, stari Grci to jesu. Istorija rase je puna takvih apsurdnih protivrečnosti.

U samom Egiptu, mnoge je sablaznila odluka da se Kleopatra prikaže kao crna, jer je to „falsifikovanje činjenica“ i „brisanje egipatskog identiteta“. Ova reakcija se oslanja na razne teme, od nacionalističke projekcije jedinstvenog egipatskog identiteta do elemenata anticrnačkog rasizma i želje da se arapski svet razlikuje od podsaharske Afrike, što je kategorija koja se pojavila tek u 20. veku. Ne prihvataju svi Egipćani takve stavove, naravno, ali kontroverza o Kleopatri ima posebnu težinu.

Nema problema da Kleopatru glumi crna žena, ali problematične su reakcije na to. Adel Džejms nije ni manje ni više autentična Kleopatra nego što je to bila Elizabet Tejlor. Antički tekstovi o Kleopatri ne razmatraju njen identitet na način na koji to mi opsesivno činimo.

Kome god da se dodeli uloga Kleopatre, to je odluka oblikovana trenutnim političkim željama i fantazijama. Pitanje da li je Kleopatra bila crna ili bela i naši odgovori na njega govore nam mnogo više o nama samima, o našem svetu i konfuziji koja vlada u našem shvatanju rase i identiteta, nego o Kleopatri i svetu u kome je živela.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Kenan Malik )