Američki dužnički limit – drama koja traje

Ako ne razumete američku dramu oko limita na javno zaduživanje, niste jedini. Veći deo sveta, a i Amerike, se svakih par godina češe pitajući se da li je moguće da najveća svetska ekonomija može da bankrotira. Jednostavan odgovor je ne. Bar ne ovim putem.

Američke referentne kamatne stope se unutar njihovih ekonomskih krugova smatraju bezrizičnim. Na faksu sam imao duge rasprave sa profesorima da tako nešto ne postoji, rizikujući manju ocenu jer nisam prihvatao besmislenu dogmu. Vera da SAD ne mogu da bankrotiraju je toliko utemeljena unutar establišmenta da ni nauka ne može da prodre taj tamni ekonomski vilajet. Tako da svaki šef trezora, kao i ovaj put gospođe Yellen, ponavlja kao papagaj: „Američka država je uvek plaćala svoje dugove na vreme i u potpunosti“. Uvek sem četiri puta kad nije.

Rane 1862. godine vlada nije uspela da vrati deo duga pod ruševinama građanskog rata. Štampala je bezvredne papirne novčanice koje su u slobodnoj trgovini bile daleko ispod nominalne vrednosti. Tim novcem je bezuspešno pokušala da namiri besne vlasnike obveznica.

Drugi put se sličan scenario odigrao 1933. godine na vrhuncu Velike depresije. Vlada je odbila da vrati dugove putem obećanih zlatnih novčića već je opet odštampala gomilu papira koji je na ulici bio skoro bezvredan. U svojoj fantastičnoj knjizi American Default, Sebastian Edwards do detalja prati ovaj događaj koga se današnji ekonomisti slabo sećaju.

Treći put 1968. godine vlasnici američkih srebrnih obveznica behu neprijatno iznenađeni kada vlada odbija da im preda srebro u zamenu za odštampane papiriće. Na tim papirićima jasno piše: „Donosiocu će trezor za svaki ovaj papir isplatiti jedan srebrni dolar.“ Kada je veliki broj ljudi pohrlio u trezor, odgovor je bio jasan: nema srebrnih dolara ni u približnoj količini da se namire vlasnici obveznica.

Poslednji put je američki trezor puhnuo u čabar 1971. godine. Praktično dižući u vazduh Bretton Woods, Richard Nixon jednom rečenicom stavlja tačku: „Naredio sam sekretaru trezora Connallyju da nakratko prestane da razmenjuje dolare u zlato“. Nakratko je postalo zauvek a razbesnelim partnerima širom sveta Conally hladno odgovara: „Dolar je naša valuta a vaš problem“.

Od tog ključnog momenta, i praktično četiri bankrota američke vlade, kreće nezaustavljivo štampanje ove valute. Funta istorijski odlazi u zaborav a dolar postaje globalna rezervna valuta. Ogroman trošak Hladnog rata se finansira radikalnim zaduživanjem američke vlade. Niz ratova i najveća vojna ekspanzija u istoriji se plaća tako što štamparija koja je upaljena 1971. godine ne prestaje sa radom. Dug se gomila do neverovarnih visina.

Ekonomisti javni dug najčešće posmatraju kroz prizmu BDP. To je ispravno jer logika nalaže da je jedan scenario kada $1 duguje bogata i likvidna zemlja, a sasvim drugi kada je u pitanju siromašna država. Isto je i sa privatnim dugom: mnogo je veća šansa da vam milioner vrati $100 nego beskućnik. Tako da svaki put kada čujete da neki političar vrišti o nominalnom nivou duga u pitanju je sramni populista koji traži jeftine političke poene.

Od 80-ih godina prošlog veka američki dug raste. Uskoro će dostići nivo iz Drugog svetskog rata kada je američka ratna ekonomija finansirala dobar deo borbe protiv nacista. Vojni budžet koji se bliži cifri od hiljadu milijardi godišnje je manje-više ratni. Kako je deficit u 2022. godini iznosio $1.380 milijardi, dug se gomila bez velike šanse da se trend okrene u skoroj budućnosti.

Evo i nominalnog nivoa američkog zaduženja radi kuku-lele efekta. I pored ove neverovatne cifre Amerikanci servisiraju svoj dug na vreme od 1971. godine do danas. Kakva se onda halabuka digla poslednjih par nedelja po pitanju limita na američki javni dug?

Ovaj mehanizam postoji još od 1917. godine kada je aktom ozakonjen. Limitira političare u zaduživanju i zahteva da se i izvršna i zakonodavna vlast slože oko daljeg podizanja limita. Kada su Bela kuća i Kongres u rukama iste stranke, limita se niko ni ne seti. Ali kada su kuće podeljene između demokrata i republikanaca, limit se koristi u političke svrhe. Predsednik Biden je morao da skrati svoj bitni put u Aziju i otkaže posetu Papua Novoj Gvineji i Australiji kako bi rešio problem limita. U zaoštrenom geopolitičkom momentu ovo je u obe zemlje unelo veliku nervozu pred rastućim uticajem Kine. Gvineja je čak zakazala praznik kako bi pokazala poštovanje velikoj sili koja joj staje u zaštitu. Ali od mahanja zastavica u azijskoj prašumi nema ništa jer je Biden hitno vraćen u Washington.

U Australiji je Sydney Morning Herald preneo da je potez „razočarenje, haos i poklon Pekingu“. Američka domaća politika često slonovski deluje na globalne tokove, pa tako i sad. Mesecima se čarkaju oko limita javnog duga iako svi znaju da bi ne podizanjem izazvali kako domaći, tako i globalni finansijski armagedon. Do poslednjeg momenta se natežu da bi demokrate Bidenovim zaokretom popustili pred republikancima i njihovim zahtevima da se potrošnja smanji. Svi znaju da odluka mora biti doneta ali se prave blesavi po poslednjeg trenutka.

Identičan scenario smo imali i 2011. i 2013. godine, kada su u istoj političkoj raspodeli američki dolari skoro doživeli kolaps. Te 2011. godine smo došli do dva dana pred bankrot dok su političari ubirali jeftine poene. Tržište kapitala je bilo u slobodnom padu a Standard & Poors, kreditna agencija, prvi put u istoriji je smanjila bonitet američkih obveznica (sa užitkom sam taj izveštaj prosledio svojim profesorima koji se i danas drže iste dogme).

Scenario sa limitom američkih dugova je toliko apsurdan da je teško racionalnim osobama objasniti da je ovako nešto moguće. To je kao da se svađate sa suprugom ko će sa istog računa da plati hranu u radnji. Dok vodite apsurdnu raspravu deca su gladna, mačka grebe, a babi nema ko keks da da. Još jedna ilustracija da će nas politikanstvo odvesti do vraga. Jedini iracionalniji od republikanaca koji koriste limit kao ucenu su određene grupe među demokratama koje insistiraju da se blaf republikanaca prozove i izazove bankrot. Jasno je da gospoda ne razumeju ekonomske konsekvence ovog poteza. Finansijska kriza koja bi usledila bi gurnula svet u ekonomsku depresiju. U kombinaciji sa inflacijom koja kruži planetom to bi bila savršena oluja kojoj bi se retko ko radovao.

(fejsbučenje.com)

( Vladimir Đukanović )