Bernhardov(sk)a poniranja

"Nesigurnost je u prirodi čoveka, kao i njegovo očajanje" (T.B.)

Austrijanac Tomas Bernhard jedan je od korifeja svetske književnosti minulog stoleća. Za brojne poslenike misaone i odnegovane pisane reči, Bernhard je - naporedo sa Tomasom Manom i Hajnrihom Belom - najveći pisac nemačkog govornog područja.

Gustinu njegovih rečenica prožima silina. Na nju se nadovezuje bol i gorčina. Monolitnost je odlika svakog Bernhardovog štiva. I smislena, varirajuća ponavljanja. Talenat u više nivoa sve do genijalnosti u "Gubitniku" (pod navodima su nazivi njegovih romana): klavirista nastoji da se "ulije" u sâmu umetnost, konkretno u stenvej u smislu totalnog posvećenja instrumentu, poistovećenja, monomanije. Popravni dom, bolnica, sanatorijum, jedan je od smerova Bernhardovog života. Poniženost i neshvaćenost, porodična teška prošlost. Prati ga žal za majčinom blizinom i bliskošću. Obožava dedu po majci i Hedvigu Stavjanisek, zaštitnicu i "ljubav svog života". Ima relativno uzak krug prijatelja i prijateljica.

"Brisanje, raspad": izmišljanja i dozirana "raščišćavanja" lične zaostavštine, "prepravljanja prošlosti" koja zvuče uverljivije od istine. A nje cele kao da nema, nestala je u "Seči šume", na stranicama "Vitgenštajnovog rođaka". I tamo se udomila. Kroz njegove stranice onespokojavajuće provejavaju ljudska lutanja, poriv "Hodanja" u krug, nenalaženja i mrcvarenja, izolovanost. "Moje nagrade", skandali. Otvoreno Bernhardovo gnušanje nacionalsocijalizma i katoličanstva čijem je krugu neko vreme pripadao.

Krhka pluća koja traže i prigrljuju posebno Španiju (Palma de Majorku, Madrid), zatim Portugal, ondašnju primorsku Jugoslaviju, Italiju, osobito Siciliju. Neretko javno i u knjigama veli da prezire Beč, naročito Salcburg. Protivurečnosti lica i događaja magijom njegovog pera postaju čarobni sklad. Parčići koji tek na koncu odaju celinu. Poezija i drame prerastaju u "Mraz", u postojani čvrsti mermer, u njegov "Beton". Bolest i ništavilo su glavni motivi, reklo bi se i suština njegovog opusa. "Bolest je najkraći put ka povratku u sebe" (iz "Poremećaja").

Povremeno ga obuzimaju novinarstvo, pozorište i opere. Nadaren i nedisciplinovan, melodičnog glasa; strast prema muzici očita je u njegovim romanima ("Gubitnik"). Oduševljava, hipnotiše čitaoce književnom drskošću i otvorenošću, strogom, besprekornom lepotom naracije. Sarkastičan i nepredvidiv, umeo je i da nasmeje i da razljuti, zabavljajući se i na svoj i na tuđ račun. Često iritantan i beskrupulozan, u polemikama neobuzdan. Nikoga nije štedeo, ni sebe, do iscrpljenja. Gromovita osuda licemerja i pokvarenosti. S druge strane, ima pregršt dokaza da su ljubav i erotičnost potisnuti, u drugom planu njegove književnosti. Možda ih se i pribojavao, sačuvavši u sebi sastojke svojevrsne emotivne nevinosti, tog skrivenog kutka njegove ličnosti.

Po pravilu, Bernhardove knjige ili ostavljaš, kao nerazumljive, zamorne i dosadne već nakon nekoliko pročitanih stranica - ili ih jednostavno "halapljivo gutaš" od korica do korica. Ima(o) je svojevrsni smisao za humor i za čudesno nadrealno izvrtanje stvari. Bernhardova ledena ravnodušnost i mir u opisivanju tragičnih spoljnih događaja i izopačenih ljudi, unutrašnjih lomova i nenormalnosti, neprilagođenosti ("Poremećaj") - potresni su.

Sve u svemu, njegovo stvaralaštvo je upečatljivo originalno: "Amras", "Vaten". "Krečana" ljudskosti. "Korektura" jučerašnjice i svakodnevice. Zabrane, dugovremena prokaženost njegovih dela u domovini.

Teško ga je pogodio odlazak njegove Hede u večna sećanja. A "Gete na samrti" raskrinkava ljudsku prirodu "do kosti". "Stari majstori" nas opčinjavaju, kao i "Imitatori glasova". Inače, Bernharda je nemoguće kopirati. Poneko ga u surogatskoj formi i pokušava da sledi, nipošto u raskoši i kvintesenciji uvida. Ni u slojevima misli i opojne haotičnosti.

Autobiografski spisi su mu naoko raštrkani i bez reda. Od "Uzroka" do "Deteta", preko "Podruma", do ona dva središnja, osobito indikativna - "Daha" i "Hladnoće". I kao da povremeni nedostatak prvog od njih korespondira razgovetno sa obiljem onog drugog. Svojstvena mu je opsesija životnim krajem, u najranijom mladosti i samoubistvom. "Smrt stalno misli na njega", ne on na nju (po njegovom biografu Miguelu Saensu). Primiče mu u etapama, da bi ga sustigla 1989. godine.

Neki tvrde da je srazmerno malo i površno (?) čitao, uglavnom "samo listao" a opet veoma mnogo pisao, čak i onom što je jedva znao (!). A opet, ostavlja jak utisak da suvereno vlada ne samo književnošću, muzikom i dramaturgijom, već i filozofijom i psihologijom, pa i sociologijom, a delimice i medicinom i arhitekturom. Biće da je posredi ogromna imaginacija i inteligencija, prostran unutrašnji svet koji je bio mahom u neskladu sa stvarnošću, suvoparnim dokumentima i birokratskim podacima. Maestro Tomas iz ničega napravi nešto, a iz nečeg tô još veće, grotesknije!

Mračnjaštvo, naopaka logika, nesuvislost i očajništvo karakteristike su niza njegovih junaka (primerice, u "Mrazu") - ne i junakinja koje su ionako u njegovim delima osetno manjinski zastupljene. Da li je Bernhard doista bio mrzitelj, ekscentrik ili se kao takav namerno predstavljao u svojim spisima, i tô veoma slikovito? Da li je bio mentalno nestabilan ili je vlastitu vanserijsku lucidnost veličanstveno pretočio u briljantnu literaturu? Da nije bio toliko drugačiji od ostalih, verovatno ne bi ni njegov opus bio tako fascinantan i neprolazno vredan, kapitalno značajan.

Na koncu, da li nam Bernhard, ponajviše svojom virtuoznom prozom, saopštava autentične tajne ljuske duše i psihe, uzroke problematičnog ponašanja znatne većine ljudi? Zabrinjavajuće, otrežnjavajuće ocene i zapažanja, osećanja kojih se redovno stidimo, zabašurujemo ih. Da li nas besciljno "kopanje" po sebi dodatno i definitivno ukopava, bez povratka? Dok ogroman raskorak sa zbiljom raste. Bernhard nemilosrdno demistifikuje i takozvano civilizovano društvo i austrijsku državu, ondašnji vladajući moral i religiju: rušilački, destruktivno po ono o čemu piše, nasuprot koheziji i harmoničnosti autorskog stila i književnog proizvoda koji(m) daruje čitaocima.

Najposle, da li je sve ovo što nam se poslednjih sedmica, meseci i godina tragično dešava na globalnoj i nacionalnoj ravni "Bernhardov(sk)o proročanstvo" opšteg delirijuma, šizofrenije, rasčovečenja, međusobnog nerazumevanja, bezumlja? Panike, nedopustive pasivnosti i gluposti. Odsustva jasne vizije i objektivnosti, ozbiljnog manjka prisebnosti, pameti, pamćenja i snage, kao i minimuma saglasja da se i čovek i svet spasu od haosa, anomije, od totalne propasti. Od apsolutnog i trajnog gubitka identiteta i integriteta. A lek nije negde tamo spolja, nego u nama sâmima.

A "jedino oni duhom nezavisni hodaju sasvim ležerno". (T.B.)

( Zoran R. Tomić )