Hendriks dijelio znanje, ali i udarce

Krajem 1960-ih, proslavljeni gitarski mag Džimi Hendriks se uspeo na sam vrh rokenrol trona za samo nekoliko kratkih mjeseci po dolasku u London pod upravom Česa Čendlera.

Njegovom talentu za stvaranje pjesama koje su miješale psihodeliju sa klasičnim R&B i džezom, pariralo je isključivo njegovo virtuozno gitarsko umijeće. Neviđena tehnika i zapaljiva scenska predstava brzo su Hendriksu obezbijedili zasluženo mjesto među besmrtnim legendama tog doba.

Zbog prerane smrti sa samo 27 godina, Hendriks je stekao mitski status, slično kao i njegov savremenik i kolega, član “Kluba 27”, Džim Morison. Hendriks je ostao nedostižan, a njegov scenski nastup umnogome se razlikovao od naizgled povučenog i introvertnog ponašanja van scene.

U intervjuu za “Classic Rock”, Dejv Dejvis iz sastava The Kinks, ispričao je kakav je bio Hendriks.

“U stvarnom životu, Džimi Hendriks nije bio nimalo nalik divljem momku sa scene. Bio je tih, introvertan tip kao što je bio Rej (Dejvis). Bio je vrlo eksplozivan na bini, ali je tiho govorio van nje”, ispričao je on.

Velvert Tarner, američki gitarista i frontmen psihodeličnog rok benda Velvert Turner Group, bio je među srećnicima koji su upoznali obije strane Hendriksove ličnosti. Jedan od Tarnerovih bliskih prijatelja bio je gitarista Ričard Lojd koji je predvodio njujoršku novotalasnu grupu Television.

Prisećajući se jedinstvenog odnosa koji je njegov pokojni prijatelj imao sa Hendriksom u intervjuu za “Guitar Player” 2023. godine, Lojd je otkrio da je Tarner prvi put došao u dodir sa Hendriksovom muzikom zahvaljujući televiziji.

“Prema Velvertovoj majci, on je jednog dana stajao ispred televizora i vidio Džimija kako nastupa. I počeo je da skače gore-dolje, govoreći: ‘Moram da upoznam tog tipa!’ I očigledno ga je potražio, a Džimi je uzeo Velverta pod svoje okrilje”, kaže Lojd.

“To je priča koju sam čuo. A poznavajući Velverta, koji je preminuo 2000. godine, vjerujem u nju jer je bio otkačen tip - onaj koji mnogo ne razmišlja. I ja sam bio takav. I dalje sam”, kaže Ričard Lojd.

“Govorili su da laže, da mora da je poludio i da niko njegovih godina nije poznavao Džimija Hendriksa”, ispričao je Lojd o Tarneru u prethodnom intervju za KEXP.

“Ali prvi put kada je ušao u sobu znao sam da jeste. Za mene je to bilo nepobitno. Ljudi me često pitaju kako sam to znao, a ja to mogu da im objasnim, osim da imam takvu percepciju. Obično mogu da razlikujem istinu od gluposti”.

Kako se njihovo prijateljstvo razvijalo, Hendriks je Tarneru, koji je bio devet godina mlađi, davao časove gitare. Tarner je prenosio svoje gitarsko znanje Lojdu.

Zahvaljujući prijateljstvu sa Tarnerom, Lojd je upoznao Hendriksa u studiju i nekolicinu puta ga vidio na nastupima u Njujorku, prije smrti gitariste u septembru 1970.

“To je bilo kao da gledam nuklearni reaktor”, ispričao je Lojd o Hendriksu na sceni.

Tokom razgovora, Lojd je ispričao da je slučajno uvrijedio Hendriksa u bekstejdžu kada je nastup nazvao “crna rimska orgija”.

“Hendriks me je udario u lice, potom u stomak i ponovo u lice. Pomislio sam u sebi: ‘On ima prilično dobar udarac za mršavog crnca’.

U tom trenutku, Lojd se zapitao: “Kako da absorbujem ovu energiju?”.

Navodno, gitarista se ponadao da će neke od Hendriksovih moći preći na njega zahvaljujući udarcu. Za razliku od Harija Potera, Lojd nema ožiljak koji bi pokazao, ali njegovo vrhunsko gitarsko umijeće je barem neka potvrda…

( Marija Vasić )