Adriano Oliveti - kreator čuvene pisaće mašine koji nije umio da na njoj kuca

Kada je postao direktor fabrike, Adrianu Olivetiju je njegov otac Kamilo rekao da sve može da uradi, ali da nikada ne smije da otpusti nijednog radnika

5690 pregleda1 komentar(a)
Adriano Oliveti, Foto: Printscreen YouTube
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Bila je crne boje, napravljena od livenog gvožđa, teška 17 kilograma, sa 42 tipki poređanih u četiri reda, osam tabelacionih tipki i jednom tipkom za razmak.

Prva pisaća mašina u Italiji, Oliveti M1 proizvedena je 1911. godine, a napravili su je radnici fabrike pisaćih mašina u Ivrei, nadomak Torina.

Kada je postao direktor fabrike, Adrianu Olivetiju je njegov otac Kamilo rekao da sve može da uradi, ali da nikada ne sme da otpusti nijednog radnika.

„Mi smo odgovorni za njihove živote", govorio mu je otac dok mu je početkom 1930-ih prepuštao upravljanje velikim zdanjem, poznatije kao fabrika od crvenih cigli koje je tada imalo tek 200 zaposlenih.

Prvo što je uradio, tada tridesetogodišnjak koji se tek vratio iz Amerike, Adriano Oliveti, otvorio je nove prozore na dvospratnoj građevini, da bi ubrzo rekonstruisao celu fabriku, kada je crvenu ciglu zamenio staklom.

Bila je to najmodernija građevina ne samo u Ivrei, već i u celoj Italiji, zbog koje je danas ovaj italijanski gradić zaštićena kulturna baština Uneska.

„Moj deda je bio kao reka koja polako ulazi u pukotine stena, a zatim nabujalo izlazi na površinu", kaže Bendžamin de Ligori Karino, njegovo unuk i predsednik Fondacije Adriano Oliveti za BBC na srpskom.

„Nisam ga upoznao jer je umro pre nego što sam rođen. Majka mi je često pričala o njemu.

„Često je bio neshvaćen u društvu i u vremenu u kojem je živeo."

Ko je bio Adriano Oliveti?

Kada je imao trinaest godina otac ga je odveo da radi u proizvodnji.

Posao koji je opisivao kao dosadan i uvek isti, naterao ga je da nastavi da se školuje i studira za inženjera na Fakultetu politehinike u Torinu.

Kao najstariji od petoro dece, bilo je logično da će on upravljati fabrikom, dok su njegova dva brata i dve sestre bili deo upravnog odbora koji je zajedno sa njim odlučivao o svemu.

Često su se sukobljavali zbog Adrijanovih odluka zasnovanim na principu da korporativni profit mora da bude uložen u korist zajednice.

„Zamišljao je društvo koje će biti u harmoniji sa tehnologijom", kaže De Ligori Karino.

Fabrika Oliveti i sve ono što se razvilo zajedno sa njom u vreme dok ju je Adrijano vodio, od 1932. godine do 1960. godine kada je i preminuo, bila je primer jedinstvenog projekata društvene reforme sposobnog da održi razvoj, jednakost i socijalnu pravdu.

„Radnici su imali bioskop i biblioteku.

„Deda je insistirao na tome da svi moraju da učestvuju u kulturnom životu. Mnogi od njih su bili nepismeni", priča De Ligori Karino.

Oliveti je izgradio i naselje za radnike, zatim vrtić.

Ženama je dozvolio da budu godinu dana na porodiljskom odsustvu, što nije billo moguće u to vreme ni u jednoj drugoj fabrici u Italiji u kojoj su žene radile.

Čovek koji je projektovao budućnost

Kada je preuzeo posao 1932. godine, tada su i proizveli novi model pisaće mašine.

Nekadašnja Oliveti M1 postala je Oliveti M20.

Pored tipke za razmak, imala je i dve tipke za velika i mala slova, tipku za povratak reda, zatim za pomeranje reda unapred, kao i tipke kejpslok i bakspejs (velika slova i tipka za unazad).

Bila je i dalje teška 17 kilograma.

Tada su proizvodili 13.000 primeraka godišnje i počeli su da ih izvoze u inostranstvo.

Pred početak Drugog svetskog rata, Oliveti je napravio još jedan, noviji i napredniji model M40, a broj radnika je porastao na 4.000, uglavnom iz Ivree u kojoj je tada živelo oko 12.000 ljudi.

Kada je uspostavljen fašistički režim Benita Musolinija, Adriano Oliveti je tadašnjoj vlasti predstavio projekat za razvoj zajednica italijanske regije Vale d'Aosta.

Između ostalog, planirao je da u svakom gradu otvori po jednu biblioteku.

Međutim, pošto je bio prekršteni Jevrej i zbog neslaganja za rasnim zakonima, dolazi u sukob sa tadašnjim vlastima i poslednje dve godine rata provodi u egzilu u Švajcarskoj.

„Nikada nije naučio da kuca na pisaćoj mašini. Tokom dve godine u izbeglištvu, ručno je napisao najznačajnije delo - Politički poredak zajednica (L'Ordine politico delle Comunità)", kaže za BBC na srpskom Gaetano Adolfo Marija di Tondo, predsednik istorijskog arhiva Adriano Oliveti.

Ova knjiga izražava ideje koje čine programsku osnovu „Pokreta zajednica" (Movimento Comunità), napravljenog 1947. godine.

Bile su to ideje za uspostavljanje nove političke, socijalne, ekonomske ravnoteže između centralnih vlasti i lokalnih zajednica.

Franko Feraroti, sociolog i političar, bio je dvanaest godina njegov savetnik i najbliži saradnik

„Prvi put smo se sreli 1948. godine. Od tada, pa sve do njegove smrti, bili smo nerazdvojni", priča Feraroti za BBC na srpskom.

„U to vreme političke krize, Adriano je govorio da je potrebno socijalizovati političku moć i da se pre svega mora delovati na lokalnom nivou.

„Doprineo je opismenjavanju italijanskog društva, posebno na jugu zemlje, gde je takođe otvorio fabriku, a i 60 biblioteka u regiji Vale d'Aosta."

Kratka istorija pisaćih mašina

  • Prvu praktičnu pisaću mašinu patentirao je 1868. Kristofer L. Šols
  • Komercijalna proizvodnja počela je u kompaniji za vatreno oružje Remington 1874.
  • Mark Tven bio je prvi pisac koji je otkucao delo na Remingon mašini i tako je predao rukopis
  • Prva električna pisaća mašina za kancelarijsku upotrebu predstavljena je 1920.
  • Od 1970-ih personalni računari i njima povezani štampači počeli su da zamenjuju pisaće mašine

Izvor: Enciklopedija Britanika

Pisaća mašina, simbol emancipacije žena

Pojavom pisaće mašine, krajem 19. veka, otpočela je tehnološka revolucija koja je transformisala ne samo način komunikacije, već i dovela do reorganizacije kancelarijskog rada i otvaranja novih mogućnosti za zapošljavanje, pre svega žena.

„Pisaća mašina je doprinela da se promeni način rada, a posebno zaposlenih žena", kaže za BBC na srpskom Džejms Inglis, doktor nauka pri škotskom univerzitetu Sent Endrjuz i kurator stalnekolekcije pisaćih mašina izloženih u Nacionalnom muzeju u Škotskoj.

„To im je pomoglo da pokrenu sopstveni biznis u vreme kada su žene poslodavci bile retke i postale su vitalno oružje u borbi za pravo glasa žena", dodaje.

Prvi tekst na pisaćoj mašini Milka Ljubičić, novinarka u penziji, otkucala je u trećem razredu gimnazije, za školski bilten koji se zvao Koprive.

„Bila je to ogromna Remington mašina, s početka 20. veka", priseća se.

„Tekst sam dugo, baš dugo kucala, satima, gotovo ceo dan. Mučila sam se sa dva prsta, lupala po slovima, bojeći se da će neko od njih da ispadne", kaže ona za BBC na srpskom.

„Deo teksta sam kucala direktno iz glave, a deo sam prekucavala ono što je bilo već rukom napisano, uglavnom izjave sagovornika".

Za upis na studije novinarstva u Beogradu, roditelji su je častili novom pisaćom mašinom, marke Maritsa koju su pravili Bugari.

„Kasnije, menjajući redakcije menjala sam i pisaće mašine. Jedno vreme kucala sam na mašini Biser, domaće, jugoslovenske proizvodnje.

„Sa računarima sam se srela tek 1988. godine, u Večernjem listu u Zagrebu.

„Sećam se, bila sam impresionirana brzinom kucanja, mogućnošću da brišem i ponovo pišem", dodaje Ljubičić.

Pogledajte video:

Svoje pisaće mašine, marke Olimpija, nostalgično se priseća i Sanja Lučić, novinarka i dopisnica RTS-a iz Milana.

„Na fotografiji iz 1980. godine, sedim u sobi sa pisaćom mašinom na kolenima.

„Mislim da je ta fotografija bila sa proslave Nove godine. Moja namera je bila da baš tako proslavim ulazak u nešto što bi trebalo da bude novo i bolje. Pišući.

„Moj prvi, nikada objavljeni roman, napisan je na toj mašini", priseća se Lučić za BBC na srpskom.

Inspiracija mnogim umetnicima

Krajem 1940. godine italijanska firma Oliveti otvorila je fabriku u istočnom kraju škotskog Glazgova, u kojoj je proizvodila svoje čuvene modele, kao što su Leksikon 80 i najpoznatija pisaća mašina Letera 22.

Ova mašina proglašena je za najbolji komad dizajna, osvojivši prestižnu italijansku nagradu Composo d'oro, 1954. godine.

Danas je izložena u muzeju moderne umetnosti Moma u Njujorku.

Mnogi umetnici, muzičari i pisci, kao što su Leonard Koen, Bob Dilan i Silvija Plat su pre svega koristili pisaću mašinu Letera 22.

Američki pisac Mark Tven je među prvima koji je koristio ono što je nazvao „novodobnom mašinom za pisanje".

Henri Džejms je voleo glasno zveckanje Remington pisaće mašine i otkrio je da je njegova inspiracija presušila kada je prešao na tiši model.

A Džek Keruak je iskucao 36 metara dugačak rukopis jer je želeo da piše neprekidno.

„Proizvodila se u raznim bojama i bila je teška svega četiri kilograma. U to vreme, Letera 22 je bila kao laptop Mekbuk danas", dodaje Inglis.

Od inovacije, preko globalnog uspeha do propasti

Posle kratkih pregovora, 1959. godine, kompanija Oliveti je za 8,7 miliona dolara kupila deo američke kompanije pisaćih mašina Andervud (Underwood).

Godinu dana ranije, proizveli su prvi personalni računar P101.

„Ta kupovina, bila je deo strateškog plana Adriana Olivetija, da osvoji američko tržište", kaže za BBC na srpskom Karlo Valerio koji je od 1979. do 1995. godine bio generalni direktor u filijalama ove firme u Finskoj, Kanadi i Francuskoj.

Tada je Oliveti imala 30 fabrika širom sveta i više od 50.000 zaposlenih.

Međutim, godinu dana posle te kupovine, Adriano Oliveti je 1960. godine iznenada umro u vozu.

„Postoje pretpostavke da je u njegovu smrt umešana američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), mada za tako nešto nema dokaza.

„Od kada su proizveli prvi kompjuter, postali su trn u oku Amerikancima", kaže Valerio.

Deceniju posle Olivetijeve smrti, ova italijanska kompanija je nacionalalizovana, što je zapravo bio početak njenog kraja.

Oronco de Đorđi je radio 20 godina kao zastupnik ovih pisaćih mašina u italijanskoj regiji Pulja.

„Početkom 1980-ih godina, Oliveti preuzima menadžer Karlo de Benedeti, koji je kupio akcije ove kompanije i delom postaje njen vlasnik", kaže De Đorđi za BBC na srpskom.

„Sa najpoznatijom američkom telefonskom kompanijom AT&T tada je sklopio ugovor o proizvodnji mobilnih telefona.

„Međutim, krajem te decenije, počelo je da jača tržište u Aziji i Oliveti nije mogao da se takmiči sa njima. To je bio njegov kraj", smatra De Đorđi.

Šta je ostalo od mita Oliveti?

Ivrea je 1980-ih bila evropska verzija Silicijumske doline.

Od ukupno 50.000 zaposlenih u Olivetiju širom sveta, polovina radnika je radila u ovom gradu, sa solidnim platama, a mogli su i da koriste skupe rekreativne sadržaje kompanije.

Danas su glavni poslodavci Ivree javna zdravstvena služba i dva kol-centra, koji zajedno imaju 3.100 zaposlenih.

Sociolog Franko Feraroti kaže da je Ivrea danas simbol krize i urušavanja italijanske privrede.

Oliveti i dalje postoji, ali danas je to mala kompanija za kancelarijsku opremu.

Fabrika u kojoj je ova kompanija proizvodila skoro čitav vek preteče dragulju današnje tehnnologije, pretvorena je u muzej i istorijski arhiv.

„Arhiv je nastao 1985. godine sa ciljem da sačuvamo sećanja na Adriana Olivetija, na njegovu utopističku viziju i ideju o boljem i pravednijem društvu", kaže predsednik arhiva Gaetano Adolfo Marija di Tondo.

Osim ovog arhiva, Fondacija Adriano Oliveti u Rimu aktivno radi na promociji nekadašnjih proizvoda ove kompanije, čuvanju njenog nasleđa i širenju ideja njenog vlasnika.

Olivetijanske lekcije je projekat ove fondacije sa srednjim školama u Italiji.

„Cilj nam je da mladima približimo pitanja koje je Adriano postavljao pre sedamdeset godina, a koja su aktuelna i danas.

„To su pitanja čiji odgovori utiču na razvoj i napredak društva", kaže njegov unuk Bendžamin de Ligori Karino.

Pogledajte video:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk