Strah od masovnih pucnjava u Americi: Kako ljudi mijenjaju stil života
Mnogi imaju utisak da to može da se desi bilo gdje
Kako nasilni događaji izvršeni vatrenim oružjem postaju sve učestaliji, a masovne pucnjave se pojavljuju u vestima svakih nekoliko dana, strah od toga da će se zateći u nekoj od njih menja način na koji milioni Amerikanaca žive.
Tržni centar. Učionica. Tinejdžerska kućna žurka.
Na svim ovim mestima je poslednjih nedelja došlo do velikog broja masovnih pucnjava u Americi.
Mnogi imaju utisak da to može da se desi bilo gde.
Kako ovaj problem utiče na živote ljudi?
- Oružje - glavni uzrok smrti dece u Americi
- On broji masovne pucnjave u Americi: „Ranije sam pamtio imena, sada ne... Nema više gde da stane"
- Masakr za Kinesku Novu godinu u Los Anđelesu, stariji muškarac osumnjičen da je ubio 11 ljudi
Teški razgovori
Oko 60 odsto odraslih je navelo da je razgovaralo sa decom ili drugom rodbinom o tome kako da ostanu bezbedni u blizini vatrenog oružja, rezultati su ankete KFF-a, neprofitne organizacije koja se bavi zdravstvenom politikom.
Neke od ovih razgovara pokreću vežbe zaključavanja u američkim učionicama.
U nekim slučajevima, đaci od svega pet godina uče kad treba da zabarikadiraju vrata, a kad da beže glavom bez obzira, ako naoružani napadač hara školskim hodnicima.
Nedavno je devetogodišnja ćerka Morgana Huka, Eliza, došla kući iz škole i iznenadila porodicu rekavši da te vežbe neće biti od prevelike koristi ako napadač samo bude razvalio vrata pucajući u njih.
Huk je pokušao da umiri ćerku ubeđujući je da se to neće desiti.
Ali se onda setio nedavne pucnjave u privatnoj školi u Nešvilu kad je osumnjičeni učinio upravo to od čega njegova ćerka strahuje.
„Ponekad kad pokušate da utešite decu, to znači da ih lažete", kaže Huk, koji živi u okrugu Saratoga, u Njujorku.
Korisno je da roditelji pričaju sa decom o nasilju počinjenom vatrenim oružjem, pod uslovom da to čine smireno, kaže Vejl Rajt iz Američkog udruženja psihologa.
- Pucnjava u hrišćanskoj školi u Tenesiju: Napadačica legalno kupila sedam komada vatrenog oružja
- Tragedija u Beogradu iz ugla Amerikanca: „Ideš i nadaš se da sutra neće biti pucnjave"
Selidba od kuće
Nasilje izvršeno vatrenim oružjem u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) nekad dovodi do toga da ljudi izokrenu život naglavačke.
Oko 15 odsto njih je reklo da se preselilo u drugu kraj ili grad zbog toga, prema KFF-u.
Prošle godine su se četrdesetogodišnji Trevis Vilson i njegova supruga preselili u drugi deo grada Luivila, u Kentakiju.
To su uradili pošto su u starom kraju noću ponekad brojali pucnje.
Metak je jednom proleteo kroz prozor njihovog komšije.
Drugom prilikom je neko potegao pištolj na Vilsona ispred njegove kuće.
Pošto je dobio ćerku 2021, on i njegova supruga su počeli da se preispituju.
„Nisam mogao da zamislim da bilo koje dete odraste u kraju u kom neprestano sluša pucnje i da to ne ostavi veliki trag na njemu", kaže on.
Prošlog meseca ga je tragedija, ipak, sledila u novi kraj kad je muškarac ubio petoro bivših kolega u lokalnoj banci.
Vilson kaže da se ponekad oseća neodgovorno zato što odgaja dete u Americi, gde se čovek nigde ne oseća potpuno bezbedno.
„Nikad ne bih sebi oprostio ako bi moja ćerka izgubila život u pucnjavi, a ja sam samo čekao da ona stigne na red", navodi.
Pancirni rančevi
Na Dan zaljubljenih pre pet godina, Lori Alhadef poslala je troje dece u školu, kao što to čini svako jutro.
Na kraju dana se samo dvoje vratilo kući.
Tinejdžer je ubio 17 ljudi u srednjoj školi u Parklendu, na Floridi, među njima i Alisu, četrnaestogodišnju ćerku Lori Alhadef.
Posle pucnjave, ona je naručila pancirne rančeve za dva sina, čvrsto rešena da učini sve samo da ne izgubi još jedno dete.
„Nažalost, nije pitanje da li će doći do još jedne pucnjave u školi, već kada.
„U takvom svetu živimo", kaže ona.
- Masakr za Kinesku Novu godinu u Los Anđelesu, stariji muškarac osumnjičen da je ubio 11 ljudi
- Novo masovno ubistvo u Kaliforniji, sedam žrtava pomahnitalog napadača
- Pucnjava na proslavi mature u Americi: Dvoje mrtvih i petoro ranjenih
Kako su pucnjave u SAD sve češće, došlo je i do skoka potražnje za tim rančevima, naročito posle masovnih ubistava, navodi Jasir Šeik, vlasnik kompanije za proizvodnju stvari za samoodbranu, Gard dog sekjuriti (Guard Dog Security).
„Važno je da roditelji imaju neku vrstu osećaja kontrole da mogu da urade makar nešto da oni i njihova deca ostanu bezbedni", izjavio je Šeik.
Obuka iz rukovanja oružjem za nastavnike
Kako su pucnjave postale učestalije, Kejt je počela da sastavlja sigurnosni plan za oblast u kojoj su škole za koje je ona nadležna.
On obuhvata zaključavanje spoljnih vrata, obezbeđivanje medicinske obuke za nastavni kadar i označavanje vrata učionica kako bi hitna pomoć mogla lakše da pronađe šake.
Ali posle pucnjave u Parklendu, na Floridi, 2018. godine, ona i njeno osoblje su poželeli da urade više.
Zbog toga su učestvovali u trodnevnoj obuci sa organizacijom Brzina spasava živote (FASTER Saves Lives), koji uči nastavni kadar kako da koristi vatreno oružje kada mora da reaguje na nasilje.
Poput Kejt, oko 41 odsto ljudi koje je anketirao KFF, išlo je na časove o bezbednosti u blizini vatrenog oružja, kako bi zaštitili sebe i druge od pucnjave.
„Samo želim da preduzmem sve što mogu", kaže ona.
Kejt priznaje da ne žele svi nastavnici da se naoružaju, a da neki preziru činjenicu što su naterani da se osećaju kao da moraju.
Ali, kad se sve sabere i oduzme, u slučaju pucnjave, ona želi da je u mogućnosti da kaže da je njen okrug uradio sve što je mogao da spreči stradanje.
Pucnjava u školi u Nešvilu: „Zašto naša deca još uvek stradaju"
Izbegavanje javnih mesta
Rouz Luis se i dalje seća dana kad je muškarac otvorio vatru u bioskopu u Lafajetu, u Luizijani, ubivši dvoje ljudi koji su gledali jedan od njenih omiljenih filmova Haos u najavi (Trainwreck), 2015.
Dvadesetpetogodišnjakinja je počela da izbegava odlaske u bioskop i na druga mračna, zatvorena mesta, u strahu da neće moći brzo da pobegne.
„Šanse da vas upucaju su verovatno veoma niske, ali sama nervoza od brige zbog toga znači da mi se ne isplati da idem", kaže ona.
Karla Smit (62) se, takođe, trudi da izbegava određena mesta.
Ona ide samo u prodavnicu ujutro, u strahu od odlaska na mesta gde ima mnogo ljudi zato što smatra da se tada povećava rizik od pucnjave.
„Sva sam u grču", navodi.
- Četvoro mrtvih u pucnjavi na američkoj rođendanskoj zabavi
- Pucnjava u Teksasu: Ubijeno petoro ljudi, među njima i dete
- Petoro ubijenih u novoj masovnoj pucnjavi u Americi, ranjeno dvoje dece
Oko trećina Amerikanaca preduzima slične korake, kloneći se određenih javnih mesta, pokazala je anketa KFF-a.
Iako masovne pucnjave u javnosti čine samo delić svih pucnjava, stručnjaci kažu da ovakvi koraci ljudima pružaju osećaj kontrole.
„Često preduzimamo neke mere kako bismo pojačali osećaj bezbednosti kad smo ugroženi ili kad je naš osećaj stabilnosti i sigurnosti narušen", kaže Danijel Mozli, psiholog koji proučava uticaj masovnih pucnjava na ljude.
Ali izbegavanje može da postane nezdrav odbrambeni mehanizam ako značajno narušava svakodnevni život, dodaje on.
Život u strahu
Svaki put kad dvadesetosmogodišnji sin Pem Bozli izlazi iz kuće u ponoć, da bi otišao na posao gde radi kao kamiondžija, ona sa prozora prati svaki njegov korak do vozila, moleći se da mu se ništa loše ne desi.
Prošlo je 17 godina otkako je Bozli izgubila najstarijeg sina Terela, koji je ubijen ispred crkve u Čikagu kada je imao 18 godina.
Ona i dalje oseća veliku anksioznost zbog nasilja počinjenim vatrenim oružjem.
„Ponekad ne mogu da spavam zato što osećam bojazan, ne samo za sinove, već i za muža i roditelje.
„Živim u stalnom strahu", kaže ona.
Ali se oseća samo Bozli, koja je lično doživela tragediju zbog pucnjave, anksioznost zbog toga,
Nemaju samo oni poput Bozli, koja je imala direktno iskustvo sa nasiljem vatrenim oružjem, koji osećaju nervozu zbog njega.
Rajt iz Američkog udruženja psihologa proučava glavne uzročnike stresa u Americi u poslednje dve decenije.
Strah od masovne pucnjave dospeo je na vrh liste 2019. godine.
Bozli je otkrila da je vođenje kampanja jedan od načina da se izbori protiv tuge.
„Iako me boli, predano radim na tome da moja dva sina, nećaci i nećake, mogu da žive, da svi to možemo.
„To je moja svrha i ono što me pokreće svaki dan", kaže Bozli.
Amerika, 365 dana posle pucnjave u školi Juvalde:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )